Мухарем Баздуљ: Рајка Радаковић – одбијање политичког избора

0

Госпођица спада међу потцијењеније Андрићеве дуже прозе. У поређењу са Ћупријом и Хроником, она је значајно краћа, али је истовремено – жанровски гледано – вјероватно „најкласичнији“ роман у Андрићевом опусу уопште. Мопасановски концентрисан на „један живот“, од почетка до краја, Андрић се у Госпођици поиграо са једним од најпостојанијих архетипова у историји књижевности, ликом тврдице који се „од Плаута, Шекспира, Бена Џонсона, Молијера и Балзака повлачи европском драмом и романом“ (Киш). Андрићев новумунутар ове велике традиције јест првенствено у томе што је лик тврдице код њега – жена. Ипак, колико год је скоро консензуално прихваћено како је Госпођица прије свега роман о шкртости, страсти за стицањем новца, похлепи, чини ми се да то није сасвим тачно. Шкртост у њему служи као маска, а права тема је – неполитичност.
У већ цитираном предговору за једно француско издање Госпођице, Киш, рекло би се, наслућује да у Госпођици постоји нешто што би се могло назвати hidden agenda. Види се то из овог фрагмента: „Роман Госпођица, међутим стоји на известан начин по страни од осталих Андрићевих дела; у њему се бука историје најмање чује. Анексија Босне, убиство надвојводе Фердинанда у Сарајеву, аустријска окупација, ослободилачки ратови Србија, порази и победе, страдања ближњих, све то једва допире до Госпођице. Она је опијена једном једином страшћу – стицањем. Питам се – уколико се сме говорити о намерама писца – није ли Андрић узео тему тврдичлука како би, у великим скраћењима и у брзом смењивању слика, могао да прикаже, кроз сужену свест своје јунакиње, једну историјским збивањима богату епоху која пролази пред нама као панорамски снимак.“ Ограђујући се принципијелном сумњом у право да се нагађају намјере писца, Киш ипак износи тезу да иза очигледне теме тврдичлука постоји скривена (и важнија?) тема. Не бих, међутим, рекао да је ту ријеч о жељи да се тек тако прикаже једна историјским збивањима богата епоха у форми панорамског снимка. Кључна је ту заправо „сужена свест јунакиње“. Андрића занима је ли могуће неполитички живјети прије „повратка људи из историје“.
Одмах послије очеве смрти, још као дјевојчица, Рајка Радаковић се отуђила од друштва. Након што нам то укратко опише, Андрићев наратор додаје: „Јер ко се сам одвоји од друштва, друштво га искључи без жаљења и без много нуткања и још се побрине да му заувек онемогући повратак, све да се и предомисли.“ Кад поодарасте и постане пунољетна те такорећи глава своје мале породице, Рајка у једном тренутку одлучи да смањи све издатке у добротворне сврхе. Породични пријатељ савјетује је да се предомисли: „Немој тако, Рајка; није човјек сам на свијету; не може се мимо људи.“
Успут, кад је ријеч о Рајкином одбијању да даје милостињу просјацима, вриједи цитирати још неколико Андрићевих реченица из романа које добро скицирају његово осјећање властитог свијета: „То просјачење код нас нема исти смисао и једнако значење као у земљама Западне Европе. Њихови су просјаци често порочни људи, паразити и варалице, који траже своје жртве, док су наши (бар по нашим источњачким схватањима) и сами жртве, створења која носе на својим леђима неминовни део друштвене беде и тим самим бивају свачији веровници и имају свој део у срећи срећних и богатству богатих. Просјачење код нас има (или је имало) своје објашњење, у најужој вези са нашим грађанским и чаршијским схватањем људске судбине и нашим начином живота и стицања. Оно представља неку нужну, древну и устаљену измену између оних који имају и могу и оних који су унесрећени и потребити, природан и усвојен начин допуњавања и исправљања оног што се друкчије није могло или није умело исправити. Стога је оно, по прећутној, древној конвенцији, сматрано као благотворно и оправдано, подједнако потребно онима који дају као и онима који примају.“ Анализа овог кратког пасуса завређује посебан текст. Овдје, међутим, треба барем указати да се из Андрићеве перспективе ми и Западна Европа темељно разликујемо. Исправљање друштвених неправди (да не кажем кривих Дрина) не може се препустити апстракцији система, то је нешто у чему сви ваља појединачно да учествујемо. То је код нас (по нашим источњачким схватањима) један од оних фактора кохезије који од низа атомизованих појединаца и ствара заједницу, друштво. Онај ко се из било којег разлога, била то шкртост или некакав (псеудо)елитистички доживљај себе самог, идеја да је могуће „делегирати“ неку институцију да (као бедел, рекао би Андрић) узме на себе наше појединачне обавезе, ко, дакле, хоће да се искључи из ове „древне и устаљене измене“ тај је иступио из домена политике.
Суштина Рајкине неполитичности исказује се у контексту Сарајевског атентата и Првог свјетског рата, што је ваљда и логично у роману писца који је још десет година прије него је сјео да пише Госпођицу изрекао програмски став: „И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године.“ Прва Рајкина реакција на вијест да је „српско момче неко“ убило аустро-угарског престолонасљедника јест: „Све се то ње ништа не тиче.“ Мало касније, Андрић елаборира: „Неподношљива јој је мисао да њен посао и њен интерес могу да буду везани за те ствари, условљени нечим што је потпуно изван њене власти, да и она мора да дели злу судбину неке заједнице.“ Прочитајмо пажљиво ову реченицу. Можемо је чак и скратити, изоставити онај уметнути дио. Кључ је у сљедећем: Неподношљива јој је мисао да и она мора да дијели злу судбину неке заједнице. Не заборавимо, то пише човјек који је својевољно одлучио да дијели злу судбине неке заједнице. Управо из тог разлога он године окупације и проводи у Београду, а да то није морао, односно да га на то није тјерала никаква вањска сила. Није он 1941. године, након што је Трећи рајх разбуцао Југославију, морао да се врати у Београд; могао је дипломатски да ландара и ужива по неутралној Швајцарској. Андрић се ту, међутим, сјетио Хелдерлина и оне његове да пјесник треба да иде с народом. Овако је своју одлуку тридесетак година касније објаснио Љуби Јандрићу: „Сам себи задао сам тврду веру: поћи ћеш и ти са својим народом. Пре ћеш умрети него урадити другачије! Писац који жели да пише о свом народу мора бити заједно са њим. То је основни корен на који се наслањају и његова реч и његово дело.“ Дијелити судбину неке заједнице, у томе је срж сваког правог политичког избора. По томе што јој је таква мисао неподношљива, Рајка се потврђује као неполитична особа.

Мухарем Баздуљ
Искра

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*