НАЈМРАЧНИЈА ТАЈНА СРБИЈЕ: Црвени терор и „пасја гробља“ жртава комунизма

0

Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата.

Постоји дуго прећуткиван масовни злочин, који се широм Србије догодио пре више од 70 година, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, него ће, да лудило буде потпуно, налогодавцима највероватније бити подигнути споменици.

Реч је масовном убиству, без суђења, више десетина хиљада људи крајем Другог светског рата, које је починила нова комунистичка власт од септембра 1944. године до половине фебруара 1945. године, у периоду познатом као „црвени терор“. Жртве су покопане на необележеним местима, познатим и као „пасје гробнице“.

Комунисти су, по неком перверзном обрасцу, на местима масовних гробница градили спортска игралишта, а зграде затвора претварали у школе и факултете.

Често се може чути да би то „требало оставити историји“. У Србији нема позванијег историчара за ову тему од сарадника Института за савремену историју др Срђана Цветковића, који је каријеру посветио истраживању репресије и кршењу људских права током периода социјализма.

Цветковић је резултате својих истраживања приказао на изложби „У име народа“ и у тротомном делу „Између српа и чекића – репресија у србији“.

Пошто од њега нема позванијег, одлучио сам да га позовем и замолим да ми у тури по необележеним београдским стратиштима открије више детаља о „црвеном терору“.

Налазимо се испред зграде данашње Архитектонско-техничке школе (АТШ) у Улици Војислава Илића, у којој су нове власти по ослобођењу Београда установиле затвор.

Најтежи злочин у целој Источној Европи

Цветковић ми открива да је кошаркашко игралиште те школе једно од стратишта на којем је злогласна Озна (Одељење за заштиту народа) стрељала и закопала „народне непријатеље, издајнике и сараднике окупатора“.

Злочини Озне широм Србије ушли су у народна предања, али се о томе није гласно говорило. Око АТШ-а су живели људи који су по ослобођењу сваке ноћи слушали јауке и штектање митраљеза, а Цветковић каже да му се јавила жена која свом унуку није дозвољавала да се игра на кошаркашком игралишту, јер је гледала како су људи стрељани.

„Реч је великом злочину после ослобођења, који је упрљао руке победника. Одмах по ослобођењу Београда и Србије, већ почетком септембра 1944. године, сличан сценарио се догађао по целој Србији, од Врања, Пирота и Лесковца до Суботице и Новог Сада. По том сценарију, прво је Озна запоседала велике административне зграде и бивше затворе и приводила људе на основу већ сачињених спискова и дојава“, каже Цветковић.

На списковима за одстрел били су виђенији људи, интелектуалци, трговци, политички и класни противници комуниста.

„У тој маси је, наравно, било и људи који су несумњиво били и сарадници окупатора и можда скривили и нечију смрт. У огромној маси, међутим, уз прљаву воду избачена је и чиста“, наставља Цветковић.

Питам Цветковића о броју жртава „црвеног терора“.

„У свим земљама Источне Европе у којима је завладало социјалистичко уређење извршена су масовна убиства, али је у Србији тај број убедљиво највећи, у поређењу са бројем становника. Евидентирана су имена готово 60.000 стрељаних, од којих је око 35.000 стрељано без суђења, а само 3.800 је погубљено по судским пресудама, док су остали погубљени у логорима, углавном по Војводини. Зато је злочин и тежи, јер само суд утврђује кривицу. Утврђена су и имена 128 стрељаних свештеника Српске православне цркве. У бази пописаних жртава су имена више од 3.000 трговаца и исто толико занатлија, између 800 и 900 индустријалаца“, каже Цветковић.

Наствиће се

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*