Најпопуларнија песма Другог светског рата пре 75 година кренула у „блицкриг“ из окупиране српске престонице!

Сладуњави шлагер уврштен је 18. августа 1941. у редовни програм немачке војне радио станице у Београду и убрзо постао популаран међу војницима на обе стране * За седам деценија снимљено више од 200 верзија, песма отпевана на 48 језика, инспирисала 39 филмова и ТВ емисија * Остала је једини немачки поход који је преживео исход великог рата Глас кабаретске забављачице Лале Андерсен био је једва осредњи, мелодија Норберта Шулца ничим се није издвајала из музичких клишеа који су важили крајем тридесетих, а стихови мало познатог песника Ханса Леипа о војничком цмиздрењу за девојком тотално су патетични. Међутим, комбинација ово троје са жудњом милиона мобилисаних младића за нормалним животом направила је од сладуњаве песмице Лили Марлен један од највећих хитова.

1

Сама по себи необична, прича о незваничној војничкој химни у Другом светском рату за нас је додатно занимљива, јер је у њеном средишту немачка војна радио-станица Золдатзендер (Soldatensender) у окупираном Београду у чији је редовни програм Лили Марлен уврштена у понедељак 18. августа 1941. Пуштана је свако вече на крају дневног емитовања, тачно у 21,57, због чега је усред највеће кланице у историји постала шећерасто повечерје – и немачких, и савезничких војника.

bundesarchiv_bild_183-1989-0821-502_joseph_goebbelsОко Лили Марлен је испредена легенда од мноштва прича и ликова међу којима су били и најмоћнији људи свог доба. Мрачни Јозеф Гебелс је хапсио крхку Лале, а Двајт Ајзенхауер, савезнички командант у Европи (потом председник САД), тражио је да му доведу Шулца, „јединог Немца који је у рату учинио нешто добро за човечанство“. Уз цигаре и најбољи виски слушали су је енергични чича Винстон Черчил и дебељушкасти хедониста Јосип Броз Тито. Није је подносио Ерик Хонекер, бог и батина у Источној Немачкој.

Као у случају Марша Радецки“ који је досегао ванвременску популарност упркос околностима у којима је настао (Јохан Штраус Старији посветио га је аустроугарском маршалу који је 1849. брутално победио у Првом италијанском рату за независност), „Лили Марлен“ се отргла од каљуге у којој је створена поставши глобални феномен. До данас је снимљено више од 200 верзија, песма је отпевана на 48 језика. Директно или индиректно инспирисала је 39 филмова и ТВ емисија, о њој је написано педесетак књига.

Неочекивани успех

Поручник Карл Хајнц Рајнтген добио је задатак да оживи предратну станицу у Београду која је имала један од најјачих предајника у Европи. karlЊен сингнал се чуо у целој Европи и на северу Африке. Одмах по доласку у окупирани град будући директор радија са пет војника је упао у студио смештен у згради САНУ, погођеној у бомбардовању. Техника је пресељена у Улицу кнеза Милоша 16, а емитовање Золдатензендера на фреквенцији Радио Београда почело је 25. априла 1941, две недеље по доласку Немаца.

Војничка станица је имала свега шездесетак грамофонских плоча, што је било недовољно за полудневно емитовање. Рајнтген се зато обратио државном нацистичком Рајсхрадиу у Бечу, одакле су послата два пакета отписаних плоча. Међу шкартом који је стигао низ Дунав био је и грамофонски снимак из 1939. са нумером Лале Андерсен, коју је Шулц компоновао на речи Леипове „Песме младог војника на стражи“. Плоча је до тада била продата у једва 700 примерака.asdasdЏејмс Дуниган и Алфред Нофи у књизи „Прљаве мале тајне Другог светског рата“ тврде да је директор станице пуштао Лили Марлен три пута дневно јер се допадала његовом другу, немачком војнику у Африци. А онда, да ли због забране са вишег места или зато што је Рајнтгену досадила, песма је нестала из етра. Тада у причу улази још једна маркантна фигура, немачки фелдмаршал Ервин Ромел. На захтев „Пустињске лисице“ Лили Марлен је враћена у програм 18. августа 1941.erwin_rommel-pСтаница је врло брзо стекла велику слушаност. Путем централне емисије „Београдски млади стражар“ од војничких прилога скупљено је милион марака поводом рођендана Адолфа Хитлера 1943. Новине у окупираном Београду о томе су писале под насловом „Вођа Рајха захваљује војничком Радију Београд“. Због Лили Марлен савезници су такође масовно слушали станицу из окупиране престонице Србије све до последњег дана емитовања, 13. октобра 1944.

Девојка испод фењера

Лале Андерсен се удала са седамнаест за молера у родном граду на северу Немачке, родила му троје деце, а онда 1929. схватила да је тај брак потпуни промашај. Клинце је оставила код брата и сестре и са 24 године отишла у Берлин. Хтела је да студира глуму, али је завршила као кабаретска забављачица. Прву верзију Лили Марлен у аранжману Рудолфа Зинка, који је написао музику за још неке песме Ханса Леипа, певала је од 1936, када је наступала под уметничким именом Лиселот Вилке.maxresdefaultКабаре-даму запазио је Норберт Шулц, млади и перспективни композитор. Шулц се није либио никаквог посла. Писао је музику за филм, рекламе, али и корачнице по наруџбини нацистичког режима, због чега му је после рата било забрањено да компонује три године. Између осталог, он је аутор и марша „Бомбе за Енглеску“. По признању Би-Би-Сију 1990, музику је направио као радијску рекламу за зубну пасту. Мелодија је, ипак, упарена са Леиповим стиховима, али за другог певача. А онда ју је Шулц понудио Андерсоновој.norbert_schultzeХанс Леип, учитељ из Хамбурга, песничку инспирацију је добио као војник немачке царске армије за време Првог светског рата. У збирци његових песама штампаној 1937, уз три оригиналне строфе приписане су још две. Песма је постала позната као Лили Марлен због имена две жене које је Леип комбиновао у стиховима. Тврдио је да су се тако звале његова девојка и пријатељица. Шушкало се, међутим, да су то заправо имена две проститутке у чијем је друштву кратио војничке дане.hans-leipЛале Андерсен је прву верзију снимила 1938, али она која је стекла велику популарност настала је 1939. Певачица је ушла у берлински студио Електрола 31. јула. и за два дана снимила песму уз пратњу војничког хора и оркестра. Плоча је издата 2. августа, месец дана пре немачког напада на Пољску, са којим је почео Други светски рат. Песма је названа „Девојка испод фењера“ (имала је алтернативни назив „Песма младог стражара“). Био је то лош тајминг пошто сентиментално лелекање никако није ишло уз блицкриг.

Од Гебелса до Еуросонга

Роџер Тиди у књизи „Хитлеров радио рат“ тврди да је немачки министар пропаганде Јозеф Гебелс мрзео Лили Марлен говорећи да има „смрад леша“. По истом извору, Ханс Ханке, секретар за радијски програм у Гебелсовом министарству, песму је описао као „дефетистичко цвркутање које води ка подривању борбеног духа немачких војника“. Зато је Гебелс натерао Андерсенову да у јуну 1942. сними нову верзију у којој се у позадини чују војнички бубњеви. По његовом налогу песму је отпевала и на енглеском.

Гестапо је 1942. пресрео преписку Лале Андерсен са композитором Ролфом Либерманом из Швајцарске, иначе Јеврејином, којег је молила да јој помогне у бекству из Трећег рајха. Побеснели Гебелс је наредио да је уклоне из јавног живота, више није певала, нису објављивани текстови о њој, нити њене слике. Отказан је и пут за Београд где је требало да гостује поводом прве годишњице Золдатензендера. У кућни притвор је стављена 16. септембра 1942. У њему је била осам месеци, покушала је самоубиство.

После нестанка Лале Андерсен из јавног живота, Би-Би-Си је у програму на немачком језику уз Лили Марлен јављао да је певачица убијена у концентрационом логору. Како би доказао да и савезници лажу, Гебелс је у мају 1943. ослободио Андерсенову, али уз неколико услова: да јавно не изводи Лили Марлен, да је увек доступна такозваном „Пропаганда-џез одељењу“ Гебелсовог министарства које је било задужено за деморалисање савезника и да се два пута недељно јавља у Гестапо.21670163Певачица је поткрај рата отишла у добровољно изгнанство на острво Лангеог у Северном мору, где је и сахрањена после инфаркта 1972. Тамо јој је подигнут споменик у природној величини. У поратним годинама безуспешно је покушала да направи каријеру. Није изабрана за представницу Немачке на првој Песми Евровизије 1958, наступила је 1961. када је Југославија први пут учествовала. Лале Андерсен је са три бода освојила 13. место, наша Љиљана Петровић је била осма.

Мaрлин Дитрих и Лепа Лукић

Једн од првих препева настао је у Београду 1941, песму је на српском извела анонимна певачица. Исте године француска глумица Сузи Солидор снимила је Лили Марлен на матерњем језику. Њој је после рата суђено због сарадње са Немцима. Италијанску верзију је 1942. отпевала Лина Термини. Олга Чехова, популарна немачка глумица руског порекла, снимила је 1943. песму на руском. На речи Тома Конора прву енглеску верзију отпевала је Ана Шелтон, путем Би-Би-Сија војницима је певала и Вера Лин.

На фронтовима су правили своје препеве. На немачком се појавила и као корачница панцер-дивизије „Велика Немачка“, која је била најбоље опремљена јединица Вермахта. Савезнички војници у Италији срочили су верзију „The D-Day Dodgers“ као одговор на прозивке у британском парламенту да се опијају и курвају. Песма је доспела чак и на америчку топ-листу 1944. Иначе, мелодија је постала званична корачница британских и аустралијских специјалних ваздухопловних служби, те канадског Пука принцезе Патрише.

Марлен Дитрих је уживо изводила песму пред савезничким војницима, а њене верзије на немачком и енглеском, снимљене крајем четрдесетих важе за наjбоqе. Лили Марлен су певале и друге звезде, попут Грете Гарбо, Едит Пјаф и Ив Монтана. Немачка издавачка кућа „Bear Famili Rekords“ 2006. је издала комплет од седам дискова на којима је забележено 195 различитих извођења. У истој земљи раније се појавио и двоструки албум „Soldaten Sender Belgrad“ са Лили Марлен као ударном нумером.

Код нас је 1973. песму на очајном немачком отпевала Лепа Лукић у епизоди „Окупација“ музичке серије ТВ Београд „Наше приредбе“.

Аутор је био Војислав Воки Костић, а у поменутој епизоди играли су Рахела Ферари, Слободан Алигрудић, Зоран Радмиловић. Такође на немачком, песму је под филмским батинама певао и Тома Здравковић у „Балкан експресу“ 1983.

Екстра Нена ју је извела на концерту.

Кустурица је узео за музичку подлогу у „Подземљу“, трубачи је свирају у „Другу црном у НОБ-у’“.

Да се не заборави

Немци су са колаборационистима у Београду основали концентрационе кампове на Сајмишту (убијено најмање 48.000 људи) и на Бањици (најмање 30.000 жртава), иза њих је остало масовно стратиште у Јајинцима. Из затвора Гестапоа на данашњем Тргу Николе Пашића и Главњаче на Студентском тргу многи нису изашли, на Теразијама су вешани људи. У бомбардовању 1941 погинуло је најмање 2.250 људи, америчке бомбе 1944. убиле су неколико стотина Београђана.

Када се томе додају мање познати подаци, на пример да је у Београду испробана прва гасна комора за убијање људи, или да је немачки заповедник за Србију известио Берлин како је то прва земља у којој је „решено јеврејско питање“, слушање сладуњаве Лили Марлен код нас обавезно треба да прати осећај горчине. Феномен њене несумњиве глобалне популарности, ма како да се објашњава, не може да сакрије суровост која је снашла Београд током три и по године окупације.

Иако без питања или пристанка његових становника, окупирана престоница Србије ипак се нашла у средишту једне од ретких лепих прича из Другог светског рата. Једноставна песмица из Београда успевала је накратко да уједини непријатеље, заустављавши три минута пушчану и топовску паљубу. Лили Марлен, отпевана чак и на хебрејском, језику народа које је нацизам довео на руб истребљења, остала је буквално једини „поход“ који није анулиран поразом Немачке. Поход започет из Београда.

Вешала на Теразијама

Само дан пре него што је Лили Марлен уврштена у редовни програм Золдатензендера, Немци су на београдским Теразијама обесили лешеве петорице грађана који су претходно убијени у затвору Гестапоа. vesanje_na_terazijama_1941Они су погубљени због оптужбе да су пружали отпор окупатору. Тела су, у знак претње, данима висила на централном градском тргу.

Мала станица

Михаило Блам у књизи „Џез у Србији 1927-1944“ чије друго издање је објављено пре неколико дана тврди да је Јозеф Гебелс забранио извођење Лили Марлен 1943. када је схватио колико је песма популарна код савезника. Он каже да је песма скинута са свих војничких станица у Европи, али да је после бројних писама београдском Золдатензендеру дозвољено да је емитује. Блам тврди да је основана и мања станица која је добила име „Лили Марлен“, а један сат њеног програма свакодневно је преузимао Радио Београд.

Писмо из Америке

Писма су у Золдатензендер стизала током целог рата јер је програм имао и сегмент са жељама и поздравима. Рекорд је наводно био 12.460 приспелих пошиљки у једном дану. У већини тих писама војници су тражили да чују најпопуларнију песму. На ковертама је често писало само „Lili Marleen, Belgrade“. Постоји чак легенда, наравно непотврђена, да је у окупирани Београд стигло писмо из Америке са новчаницом од 20 долара и молбом да се пусти Лили Марлен.

Ауторска права

Норберт Шулц је постао свестан популарности песме код савезника тек 1945. када су га амерички војници у Берлину поздравили овацијама после њеног извођења. Шулц је после рата наставио интензивно да компонује, највише филмску музику. Одрекао се прихода од ауторских права за дела написана између 1936. и 1945, између осталог и Лили Марлен, у корист Црвеног крста Немачке. Удовица Ханса Леипа је током осамдесетих добијала 60.000 швајцарских франака годишње за ауторска права на Лили Марлен.

Окупациони џез

Једно од објашњена популарности Лили Марлен код савезничких војника каже да је београдска станица пуштала добру музику. Мичел Х. Катер у књизи „Џез у нацистичкој Немачкој“ наводи да је уз Рајнтгенову благонаклоност џезер Фридрих Мејер је у Београду оформио биг-бенд оркестар који су чинили локални музичари. У програму станице наступали су популарни немачки извођачи. Шарлота Тремлова (уметничко име Кери Барнет) добила је чак и надимак „сирена Београда“.

Инспирисала Фасбиндера

Британски режисер Хемфри Џенингс 1944. је снимио документарац „Истинита прича о Лили Марлен“. Филм „Као некад Лили Марлен“ из 1956. дело је немачког режисера Пола Верховена (не треба га мешати са холандско-америчким режисером истог имена који је аутор „Робокапа“, „Ниских страсти“…). У том филму Лале Андерсен и Карл Хајнц Рајнтген глумили су саме себе.

Познати режисер Раинер Вернер Фасбиндер снимио је 1981. „Лили Марлен“, до тада најскупљи филм у Немачкој и његов једини који је номинован за Оскара.

Шума података

На упит „Lili Marlene” Гугл проналази 1.330.000 интернет страница на којима се помиње ова песма и додатних 967.000 када се тражи „Lili Marleene“. Гугл букс, специјализовани сегмент глобалног претраживача за трагање по садржају дигитализованих књига нуди 17.600, односно 19.000 наслова када се назив исписује на два поменута начина. Иначе подаци су често контрадикторни, не само на форумима, већ и у објављеним књигама, па тако постоје различита објашњена шта се, како, када и зашто се догодило.

Кадар из странке Ангеле Меркел

Карл Хаjнц Рајнтген, пре рата запослен у једној берлинској радио станици, у Београд је дошао са 25 година као резервни поручник. После рата је најпре водио биоскоп у Кајзенслаутерну. Као члан Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), чији је тренутни лидер Ангела Меркел, стигао је до уредничког места Јавном РТВ сервису немачке савезне државе Сарланд. fundstueck_november_2015_nowottny_khreintgen_jung_foto_sr_reiner-f-oettinger100-_v-sr__169__900Име му је помињано 1971. у великој афери када су се око станице сукобили ЦДУ и СДП. Постао је почасни конзул Јужне Африке за Сарланд 1983.

Титов саборац опијен „шећерним“ гласом

Британац Фицрој Меклејн, предводник савезничке мисије у Титовом штабу, у својим мемоарима „Рат на Балкану“ (Eastern Approaches, 1949) тврди да је Лили Марлен слушао чак и у Ваљеву, које су партизани ослободили 15. септембра 1944. „У Ваљеву смо опет укључивали наш радио… Још није отишла, говорили смо једни другима“. Он је постао љубитељ песме док се борио у Северној Африци. „Промукао, осећајан, носталгичан, шећерни глас преплављивао нас је док је певљива мелодија носила сентименталне речи. Београд… Европа се чинила тако далеком“, присећао се Меклејн дана у сахарској пустињи 1942.

И пошто је падобраном искочио изнад окупиране Југославије, наставио је да слуша Лили Марлен. „Понекад ноћу, пре спавања, укључивали смо наш пријемник и слушали Радио Београд… Београд је и даље био далеко… Али сада, када смо били у Југославији, песма је за нас добила нови смисао. Београд је постао наш главни циљ, а носталгична мелодија је симболизовала тај циљ… А онда смо са благим осећајем кривице искључивали радио јер смо знали да су партизани шокирани тим чудним задовољством слушања песме немачке жене која се устоличила у њиховој престоници.“

Гараже које су запалили „отписани“

Лита Магнус Андерсен у књизи о својој мајци „Лале Андерсен – Лили Марлејн“ тврди да су за настанак Војничког радио Београда заслужни ауто механичари из 553. Армијског возног парка (Heereskraftfahrparks – HKP 533). Првобитни задатак јединици био је монструозан: што пре оспособити заплењене камионе уништене југословенске војске за транспорт 9.000 Јевреја у концентрационе логоре. Уследиле су поправке возила која су ишла ка источном фронту, па је у гаражама било на стотине точкаша.

За разоноду припадника ХКП 533 оспособљен је биоскоп, сала за стони тенис, кантина. А онда су војници тражили радио, па је покренут Золдатензендер тврди Магнус Андерсен. Иначе, гараже у Милешевској и Гробљанској улици, 16. јула 1941. запалили су београдских илегалци. За одмазду Немци су 28. јула стрељали око 120 људи, углавном Јевреја, а немачка команда је одредила казну од 10.000.000 коју је Град Београд платио због настале штете. Напад на гараже тема је једне од епизода серије „Отписани“.

Недић наредио слушање радија

Станица је у почетку била намењена само немачким војницима, али су касније уведене и „српске емисије“ у трајању у просеку од два сата дневно, наводи Оливера Милосављевић у свом раду „Потиснута истина – Колаборација у Србији 1941-1945“. Програм на српском језику чинили су говори политичара и интелектуалаца, затим „Весело српско поподне“ уз учешће познатих глумаца и певача или је са Коларчевог универзитета преношено „Шарено поподне“. Емитовани су и часови немачког.1101985168Иако је имао мали утицај на уређивање станице, Милан Недић је донео Уредбу о обавезном преношењу и слушању радио емисија по јавним локалима. Тим актом је прописано да се морају преносити и слушати све „српске обавештајне емисије Радио-станице Београд“. За време преношења вести, изјава, говора или посланица, у кафанама је морала да „влада потпуна тишина“, а гости нису смели да буду послуживани. Казне за непоштовање могле су бити новчане, затворске, одузимање права на рад и упућивање на принудни рад.

Лили Марлен

Песма младог војника на стражи

Пред касарном

Пред главним улазом,

Стајао је један фењер

И стоји још пред њом

Ако се поново будемо видели

Код тог фењера ћемо стати

Као некад, Лили Марлен.

Наше две сенке

Изгледале су као једна

По томе је свако видео

Колико се волимо

И сви људи нека виде

Под светлом како стојимо

Као некад, Лили Марлен.

А у то повиче стражар

И трубач засвира повечерје

То може коштати три дана

„Друже, одмах долазим“

Кажемо једно другом „довиђења“

А тако сам желео да одем са тобом

Са тобом, Лили Марлен.

Фењер зна твој корак

И твој лепи ход

Сваку ноћ он гори

А мене је већ заборавио

И ако ми се догоди најгоре

Ко ће код фењера стајати

Са тобом, Лили Марлен?

Изнад овог тихог места

Дубоко под земљом

Узносе ме као у сну

Твоје љупке усне

И кад се заталаса магла у овим касним сатима

Стајаћу код тог фењера

Као некад, Лили Марлен.

Гордан БРКИЋ, ДАНАС

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*