Никола Маловић: Сцила и Харибда или Пуном снагом – назад!

0
Бродолом брика „Pierino“, уље на платну, Василије Иванковић, 1883.

У „Политици“ (уз коју је национална елита устала до сада недовољно), рече прошле седмице један професор Филозофског факултета у Београду, ово: „Србија је показала да се не понаша као Буриданов магарац, који се опредељује час на једну, час на другу страну, већ се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела, одолевајући успешно Сцили и Харибди“.

Прича о магарцу названом по филозофу Буридану говори о магарцу који је крепао од глади зато што се двоумио између два једнако укусна пласта сијена.

У том смислу, метафора са Србијом може и да стоји, јер се, по професору, Србија опредијелила за Царство европско, не и за руско тј. евроазијско, но је наставак професорове реченице проблематичан.

Нико не може одолијевати и Сцили, и Харибди па остати жив. Тако ни Србија.

У митолошко вријеме оно, Одисеј је, да би се вратио кући на Итаку, морао да прође мореузом између страшних чудовишта, Сциле и Харибде.

Другог пролаза, напросто, није било.

Преужасна Сцила имала је 6 глава на дугим вратовима, док је преужаснија Харибда усисавала море и гутала бродове са све посадом.

Одисеј је прагматично израчунао да је боље жртвовати 6 морнара и задовољити Сцилиних шест чељусти, него Харибдин вакуум, у коме би пострадали дебото сви. Па је тако први приложио шест колатералних жртава и за сва времена зарадио стални епитет – Лукавог Одисеја.

Градећи митолошког лукавца, Хомер је изградио протолик политичара. Сви Одисејеви насљедници жртвоваће друге, себе ради.

И сада, са сазнањем да се не може утећи и Сцили и Харибди, него или Сцили, а Харибди не, или Харибди, али Сцили не, склон сам да поново прочитам први дио професорове реченице: „Србија … се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела“. Ах, красне ли баланцете вјеште нам мајчице, златнога ли њенога труда да, као у оном вицу са три лика од којих је трећи Србин – све на крају надмудри!

Ходећи путевима своје посестриме Црне Горе, Србија све брже са ђаволом тикве сади. Делегација Србије, на челу са министром одбране присуствовала је самиту НАТО-а у Варшави, на којем је скупу одлучено да се пошаљу четири међународна батаљона у Пољску, Естонију, Летонију и Литванију. Сајт „Блумберг“ објавио је карту односа снага НАТО (4.000 војника) – Русија (30.000), на којој се зарад алармирања западног јавног мњења види руска надмоћ, али је Russia Today објавила исту карту с бројкама које укључују не само 4 x 1.000 међународних војника на истоку Западне Европе, него и 120.000 униформисаних Пољака, и свих приде солдата из балтичких вазалстава (31.500) који – зарезујемо ли шта је прије неколико дана рекао Горбачов – фактички учествују у ескалацији хладног у врући рат.

Наша генерација сада разумије како је то било могуће да пред Први свјетски рат нико не повуче ручну на вријеме; данас разумијемо како пред Други свјетски рат није било команде: Пуном снагом назад!

Него је наше претке у усуду водила струја времена, све бржа што је била ближа смрти. Док западни свијет навија, блуди и опија се порадован дугим топлим љетом, зидају се убрзано новински ступци генерисаних вијести пред нама.

До јуче увјерени да смо на путу ка бољем и праведнијем сутра, ето нас у тјеснацу. И Сцила и Харибда подигле су обрве.

Извор: ИН4С

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*