Никола Врзић: Дуга сенка с Босфора

0

Шта стоји иза криза које се разбуктавају у Босни и Херцеговини и у Македонији, и куда би све то могло да нас одведе?

Да је добро, није, и то је сасвим очигледно. У Босни и Херцеговини, ионако крхкој и још крхкијој после покушаја укидања Дана Републике Српске које није произвело жељени резултат, али је заузврат ову дејтонску творевину – мислимо на БиХ, не на Српску – учинило још склонијом (рас)паду, најновија је криза изазвана захтевом Бакира Изетбеговића, бошњачког члана троглавог Председништва БиХ, за ревизију процеса против Србије због наводног геноцида пред Међународним судом правде. А у Македонији политичка и државна криза, која је отпочела још пре више од две године, кулминира ових дана тихим претварањем Македоније у део Велике Албаније и одбијањем њеног председника Ђорђа Иванова да тај процес олакша и легитимише, при чему текућа кулминација има јасну тенденцију да настави да кулминира у сасвим непредвидљивом а уз то и врло опасном правцу.

Ко је изазвао кризу у Босни и Херцеговини, какве се намере крију иза кризе у Македонији? Да ли је због ових криза и Србија угрожена, и шта јој је чинити?

Најпре о Босни и Херцеговини, потом о Македонији.

ИЗМЕЂУ САРАЈЕВА И ХАГА

Овај круг босанскохерцеговачке кризе отпочео је пре две недеље, 17. фебруара, када је на неформалном скупу муслиманских лидера из БиХ у Сарајеву одлучено да се покрене поступак ревизије пресуде хашког Међународног суда правде од пре 10 година по којој Србија није одговорна за (наводни, но, није сад то тема) геноцид над муслиманима (Бошњацима) у овој бившој југословенској републици. Ова је одлука – понављамо, неформалне групе припадника само једног од три конститутивна БиХ народа, групе коју тамошњи правни систем не познаје и која отуда поседује легитимитет какав и било која групица испијача пива испред локалног бифеа у Вогошћи – та је дакле одлука изазвала очекивану реакцију Срба и неочекивану реакцију Хрвата, а обе су биле потпуно до поприлично негативне.

Уследила је, елем, преписка између Сарајева и Хага. Младен Иванић, председавајући Председништва БиХ, и Игор Црнадак, шеф БиХ дипломатије и члан Иванићеве Партије демократског прогреса, писали су хашком суду да не уважи захтев за ревизију поступка који му је поднео Сакиб Софтић – агент БиХ пред овим судом у претходном поступку против Србије – Хаг је отписао Сарајеву тражећи појашњење ситуације (успут су уприличени и мали скандали, попут одбијања амбасаде БиХ у Холандији да писмо свог шефа, министра спољних послова БиХ, проследи суду у Хагу, и неовлашћеног отварања писма из Хага пре него што је дошло до његовог примаоца Младена Иванића), и на потезу је у овом тренутку – среда увече – поново Председништво БиХ које треба да заузме став има ли, или нема, споменути Сакиб Софтић право да испред БиХ уложи захтев за ревизију поступка против Србије, јер само државе имају такво право, а немају га појединци или групе појединаца.

Младен Иванић седницу је Председништва БиХ заказао за овај четвртак, његов хрватски колега Драган Човић рекао је да ће јој присуствовати, Бакир Изетбеговић да ће о томе размислити. Како год да буде формулисано питање Софтићевог легитимитета, Иванић ће га оспорити, Изетбеговић подржати а Човић ће, како је најавио, остати уздржан, и сва је прилика да ће на крају, уместо једног писма, Хагу из Сарајева, са исте адресе, бити послата макар два а вероватно и сва три, што значи да ће Међународни суд правде добити задатак да одгонетне да ли је Сакиб Софтић и даље овлашћен одлуком Председништва БиХ из 2002. године (ова се одлука односи на првобитни поступак против Србије, Изетбеговић тврди да она и даље важи), или пак да то није, што је становиште Младена Иванића, односно Републике Српске у којој су власт и опозиција, о овом питању, веома јединствени. Отом, дакле, потом.

КО СТОЈИ ИЗА БАКИРА?

Много је важније питање, макар у овом тренутку, али и зарад јаснијег разумевања читаве ситуације, ко стоји иза Бакира Изетбеговића и каква мотивација стоји иза његове одлуке да пред МСП-ом покуша да реанимира процес против Србије.

Што се саме БиХ тиче, осим што нема подршку Срба, Изетбеговић овог пута, изгледа, нема ни подршку Хрвата, што је врло занимљив податак за даљу анализу будући да су споменуте 2002. године хрватски и бошњачки чланови Председништва Јозо Крижановић и Бериз Белкић прегласали свог српског колегу Живка Радишића, и Сакиба Софтића послали у Хаг против Србије. Сада, како рекосмо, Човић најављује да неће учествовати у сличном прегласавању, штавише, Изетбеговићеву одлуку описује као „невероватну политичку грешку“, а слична је реакција – у основи, негативна – стигла и из саме Хрватске, чија је председница Колинда Грабар Китаровић затражила да се „тако кључне одлуке доносе унутар државних институција“ и да се челници БиХ „усредсреде на европски пут БиХ, а не на спорове из прошлости“.

Ова нас пак хрватска реакција доводи и до међународне, уз подразумевајућу напомену да нам Хрвати нису познати као дрчни и склони да се супротставе намерама својих НАТО и ЕУ, да тако кажемо, партнера.

И заиста, саопштење Управног одбора Савета за спровођење мира (Пеаце Имплементатион Цоунцил – ПИЦ), у коме су и западне земље и Русија и Турска и да не набрајамо даље, пружа нам све потребне одговоре, макар у вези с питањем ко је подржао, а ко осудио Бакира Изетбеговића. ПИЦ га је, на иницијативу Русије – због Републике Српске и због Републике Србије, логично – осудио, и у тој су се осуди Русији прикључиле и Сједињене Америчке Државе и државе Европске уније: „Амбасадори Управног одбора изразили су забринутост због озбиљне политичке ситуације до које је у БиХ дошло као резултат иницијативе да се поднесе захтев за ревизију… Они су изразили забринутост због могућих последица које би то могло оставити на функционисање Председништва, Парламента и Савета министара БиХ… Сви политички лидери треба да се уздрже од једностраних потеза и врате принципима компромиса, дијалога и консензуса при доношењу одлука.“

Али овај део саопштења УО ПИЦ-а, његов други параграф, завршава се звездицом, а под звездицом пише: „Република Турска не придружује се параграфу 2.“

Ствар је, дакле, макар што се овога тиче, јасна: ово је игра коју је Бакир Изетбеговић заиграо уз подршку Турске, без подршке Хрвата и Запада, а Запад није ускратио подршку Изетбеговићу зато што је одједном заволео Србе и помислио да бисмо могли да будемо искрени партнери него зато што на свом прагу не жели још једну непланирану нестабилност поврх свих непланираних нестабилности с којима се тренутно суочава. Нагласимо ову чињеницу: до сада су Запад и Турска против Срба наступали заједно, сада то нису учинили. Још једна необичност значајна за даљу анализу.

МОТИВИ РЕВИЗИЈЕ

Зашто ју је Изетбеговић заиграо баш сада? И ово је очигледно: своју првобитну одлуку МСП је донео 26. фебруара 2007. године, уз рок за подношење захтева за ревизију од 10 година. Другим речима, да захтев није био поднет сада, макар ионако сумњивог легитимитета, не би могао да буде поднет уопште.

Али зашто је захтев уопште и поднет, и то насупрот ставу САД и ЕУ? А уз подршку Турске. У стању смо да идентификујемо три могућа разлога.

Први: Бакир Изетбеговић је то учинио из сопствених, унутрашњополитичких разлога, а подршку Турске и њеног председника Реџепа Тајипа Ердогана добио је зато што му је близак; само током прошле године њих тројица састали су се, иза затворених врата, макар у три наврата (последњи пут 3. децембра 2016, пре тога и 27. августа, а пре тога 13. априла, а у међувремену су се видели и у мају, када је Бакир Изетбеговић, уз албанског премијера Едија Раму, присуствовао свадби Ердоганове ћерке).

Други могући разлог је обрнут: није Изетбеговић активирао Ердогана већ је Ердоган активирао Изетбеговића, исправно предвиђајући, а то није тешко предвидети, да ће овај његов потез изазвати буру у Босни и Херцеговини, и, самим тим, у читавом региону, и то упркос жељама САД и ЕУ. Зашто би то чинио? Управо због противљења САД и ЕУ, да би им показао да Изетбеговићево парче Босне и Херцеговине не спада у њихову већ у његову, Ердоганову, сферу утицаја.

И трећи могући разлог, који представља хипотетичку разраду претходног. Хипотетички, наиме, и то наглашавамо, није незамисливо да је овде посреди турско-руски дупли пас. О чему би могло да се ради? Познато је да НАТО жели да у себе усиса и БиХ. Познато је и да не жели, а и да може, да је усиса нестабилну и подељену. Познато је и да Русија не жели да БиХ буде усисана у НАТО, и да је успоставила релативно добру сарадњу с Турском, и да су односи Турске с НАТО-ом веома лоши још од неуспелог прошлогодишњег пуча. Изетбеговићевом иницијативом, ако је ишта постигнуто, постигнуто је да Босна и Херцеговина постане још подељенија и нестабилнија него што је била, а тиме и још удаљенија од уласка у НАТО. Русија тежи да створи „трајно подељене нације које су непожељни партнери за НАТО и ЕУ… Резултат је Босна која стагнира… Русија се игра с ватром, знајући да је пожар оно што понајвише одвраћа од проширења НАТО-а и ЕУ“, писао је још у октобру 2014. године Дејмон Вилсон из утицајног Атлантског савета из Вашингтона („Путинов балкански гамбит“). Помаже ли сад Турска Русији у овој стратегији одвраћања? Уосталом, видећемо како ће се догађаји даље одвијати.

ЗАШТО ЗАЕВ, А НЕ ГРУЕВСКИ?

А Македонија? Иако би се, на први мах, дало помислити да је реч о делу истог плана, усмереног (и) против Србије, противљење Запада овој кризи у БиХ и његово директно учешће у кризи у Македонији, те сејање хаоса у БиХ без јасне крајње намере и сејање хаоса у Македонији с јасном крајњом намером, сведоче да је – макар што се Запада и његових планова тиче – реч о два, ипак, раздвојена процеса. Којима је, додуше, заједничко то што би и Србија могла да испадне колатерална штета.

Као што је познато, па ћемо сада на то само подсетити, текућа криза у Македонији започела је још после избора у априлу 2014. на којима је убедљиво победио Никола Груевски и његов ВМРО, а почела је да добија на интензитету и убрзању у првој половини 2015, пошто је опозициони лидер Зоран Заев добио (по сопственом признању, пред скривеном камером) компромитујуће материјале о Груевском и његовим сарадницима од неидентификоване стране обавештајне службе. Да је та служба нека од западних убрзо ће показати подршка коју је Заев, у својим захтевима за ванредним изборима, добио од Сједињених Држава и чланица Европске уније, али и од Џорџа Сороша који је, како је пре две године отворено признао шеф његове македонске филијале Владимир Милчин, „финансијски подржао“ Заевљеве протесте против Груевског.

Зашто Заев, а не Груевски? Један део одговора могао би да се крије у уласку Македоније у НАТО. Иако и један и други кажу да се за то залажу, препреку за улазак у НАТО представља спор са Грчком око имена Македоније. Груевски је око имена непоколебљив, а Заев склон попуштању, а вреди приметити и да је, у споменутом тексту „Путинов балкански гамбит“, Дејмон Вилсон управо ову околност – македонску непопустљивост око свог имена – истакао као важну препреку за улазак Македоније у НАТО, у склопу америчке стратегије спречавања ширења руског утицаја на Балкану. И да додамо да је хаос у Македонији, против Груевског, однекуд, почео да се развија недуго пошто је Вилсон означио Груевског (не спомињући га директно, додуше) као препреку за НАТО планове на овом делу Балкана…

ТИРАНСКА ПЛАТФОРМА

Елем, указали смо још у мају 2015. године („Кумановска битка за балкански рат“) да се иза Заевљевих покушаја да се докопа власти, и западне подршке тим покушајима, крије тенденција ка својеврсној федерализацији Македоније, на очигледном путу ка рађању балканског копилета, Велике Албаније. И заиста, у међувремену, албански партнери из ДУИ-а напустили су Груевског, одржани су ванредни избори прошлог децембра, и, да не дужимо, на крају су се придружили Зорану Заеву и његовом СДСМ-у.

Овде ћемо да застанемо. После избора, наиме, три (од четири) албанске партије које су ушле у Собрање – ДУИ, Беса и Алијанса за Албанце – усагласиле су 8. јануара, уз посредовање премијера Албаније Едија Раме, „Тиранску декларацију“ којом се, у начелу, тражи фактичка федерализација Македоније у замену за подршку за формирање нове Владе Македоније. У појединостима, ова декларација тражи да се албански призна, равноправно уз македонски, као званични језик на читавој територији ове државе у распадању, тражи се попустљивији став у преговорима око имена Македоније јер је то препрека у њеним евроатлантским (НАТО) интеграцијама, међународно присуство у важнијим судским случајевима који се тичу тамошњих Албанаца, промена државних симбола, усвајање парламентарне резолуције о геноциду над Албанцима између 1912. и 1956. године…

Важна напомена: „Тиранска декларација“ добила је подршку Запада, која се очитује у подршци коју су јој јавно упутили белгијски политичар Петер Ванхоуте, ЕУ преговарач који је издејствовао договор о децембарским ванредним парламентарним изборима, и Американац Данијел Сервер, некадашњи преговарач у Дејтону.

Узгред, уочљива је у свему овоме, и да не остане непримећена, и дуга сенка с Босфора. Састали су се Ердоган и Еди Рама, духовни отац „Тиранске декларације“, 4. фебруара у Истанбулу, а и покрет Беса ноторан је због своје везе с Ердоганом и његовом Турском…

И још једна значајна напомена. Не само што је „Тиранска декларација“ за разбијање Македоније и стварање нешто веће Албаније добила експлицитну Западну и имплицитну турску подршку већ је Заев на њу пристао – као што смо још 2015. и најавили да ће пристати – и захваљујући томе и добио већину у Собрању, и за његову су се владу с три албанске партије под овим условима јавно заложили и НАТО, преко свог генералног секретара Јенса Столтенберга, и Европска унија, преко комесара за преговоре о проширењу Јоханеса Хана, који је председнику Македоније Ђорђу Иванову поручио да, „како је СДСМ прикупио довољан број потписа“, од њега „сада очекујемо да мандат за састав нове владе да странци која је обезбедила већину у парламенту“.

ИВАНОВ ПРОТИВ НАТО-а

У среду, међутим, велеобрт. Ђорђе Иванов одбија да Заеву повери мандат, упркос обезбеђеној скупштинској већини: „Нећу дати мандат онима који преговарају о платформама у другим државама… Ни Устав, ни савест, не дозвољавају ми да дам мандат некоме ко уништава суверенитет земље. О будућности земље се не може преговарати. Док будем председник, нећу дати мандат човеку који има платформу за рушење суверенитета и територијалног интегритета.“

Оваквим се ставом Иванов – алал му вера на томе, ма колико дуго у томе издржао – успротивио и скупштинској већини, и Албанији, и Турској, и Европској унији, и НАТО-у.

Заузврат је добио оптужбу (од Зорана Заева) да ће извршити државни удар ако остане при овој својој одлуци, но сасвим је јасно да се реакција на томе неће зауставити. Заев и његови савезници можда ће покушати да сами изгласају своју владу у Собрању, што би било противно 84. члану македонског устава који јасно каже да председник државе бира мандатара, и то би био пут у двовлашће јер би, сасвим сигурно, изазвао оспоравање ВМРО-а и самог Иванова. Или ће решење покушати да пронађу на улици, али на улици су већ присталице садашњег поретка у Македонији. Или ће се инострани фактор умешати још директније него што се мешао до сада.

У сваком случају, ситуација је изузетно непредвидљива, а једина предвидљива тенденција јесте тенденција ка даљем заоштравању ситуације.

Баш као и у Босни и Херцеговини. Шта Србија може да учини у оваквим околностима, с Босном у којој ври и Македонијом која је пред пуцањем, а то се пуцање, захваљујући албанском фактору, с безобзирном лакоћом може пренети и на Косово и Метохију и у јужну Србију, а можда и на Рашку област, на пример, захваљујући Сулејману Угљанину који је ових дана путовао у Приштину да Хашиму Тачију честита на држави. Ако ишта, усред свих ових искушења којима нисмо кумовали, али која нас се свеједно дотичу веома директно, требаће нам у наредном периоду веома, веома много мудрости, стрпљења и непоколебљивости у заштити сопствених интереса и државе. А, пре свега тога, биће нам потребна унутрашња стабилност. И то на уму морају да имају сви којима је заиста стало до ове наше Србије.

ПЕЧАТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*