Од распада СФРЈ до Хашког Трибунала (ВИДЕО)

1

У  двадесет и седмој емисији емисији „Разбуђивање“ угостили смо генерала Милоша Ђошана, некадашњег комаданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО из Ђаковице.

Милош Ђошан је Србин, који је рођен у Босни 1949. године у селу Бистрица, Општина Жепче, БиХ. Завршио је три године Војне академије у Рајловцу, недалеко Сарајева, а завршну годину је био у Батајници.

Служба га је распоредила првобитно у Карловац на Кордуну. Тамо је провео седам година, где се оженио и добио два сина. Касније је добио прекоманду у Словенију 1980-их, где је провео пар година. Потом је опет добио прекоманду у Приштину. Његова војска ЈНА била је мултиетничка где је било поред Срба и других нација: Хрвата, муслимана, Словенаца, Албанаца. Почетком 1990-их и официри и војници других нација почели су масовно да напуштају своје јединице ЈНА.

У лето 1991. године када је Љубљана прогласила независност најзападније југославенске републике Генералштаб ЈНА га је послао Словенију да помогне извлачење артиљерије од тамо. Била је то једна јако тешка и компликована операција тим пре што је и СР Хрватска имала пуно паравојника ЗНГ, који су желели обрачун са ЈНА и Србима.

Током грађанског рата 1991-1995 на тлу авнојевске Хрватске ишао је на испомоћ крајишким Србима из СВК и гледао ужасе које су сејали НАТО авиони. Јер по мишљењу генерала Ђошана, НАТО авијација је бомбардовала Србе где год да је могла: Удбина 21. новембар 1994. године када је погинуло десетине цивила… касније на почетку августа 1995. године НАТО авиони су бомбардовали и радарске системе у РС Крајини, што је омогућило хрватским снагама да спроведу злочиначку акцију „Олуја 95“.

Током 1996-1997 често је одлазио у Републику Српску где је од колега из ВРС прикупљао искуства у вези бомбардовања њихових положаја из септембра 1995. године када је НАТО опет сејао смрт по Србима у Босни и Херцеговини, што је омогућило да Хрвати и муслимани тада изведу лако своје морбидне операције. У то време Албанци са Космета су имали обуке у Републици Албанији у терористичким камповима и војне инструкторе из Немачке, Италије и других НАТО земаља.

Јуна 1998. године Милош Ђошан постаје командант 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО у склопу Приштинског коруписа Војске СР Југославије, са седиштем у Ђаковици. Доласком на то место увидео је да НАТО поново спрема нови удар на Србе и нова бомбардовања. Безбедоносне снаге СР Југославије су до октобра 1998. године извели операције уништавања шиптарских терористичких снага, па су њихови ментори са Запада брже-боље послали свог изасланика Ричарда Холбрука, који је да би се избегло бомбардовање Србије и Црне Горе подметнут споразум са Слободаном Милошевићем, тадашњим председником СРЈ. Према том споразуму на Косово и Метохију су послати око 300 „посматрача“ ОЕБС-а, на челу са Вилијам Вокером. Суштина је била да су све то били шпијуни страних обавештајних служби, који су добро мотрили на локације наше војске и полиције. Имајући искуства од раније генерал Ђошан никада није примао посматраче ОЕБС-а у својој канцеларији у касарни у Ђаковици, већ искључиво на терену, на некој ливади. Они су показивали велику дрскост и бахатост. Касније је и сам генерал Ђошан видео да где год да су „посматрачи“ долазили, падале су бомбе НАТО авиона, што значи да су имали неке локаторе са собом.

Дана 24. марта 1999. године НАТО авијација по налогу америчког генерала Веслија Кларка засновано на лажним оптужбама да су Срби криви за хуману катастрофу на Косову и Метохији, покреће бомбардовање Србије и Црне Горе под шифрованим именом „Милосрдни Анђео“… које је трајало 78 дана. На Космету готово да није било дана или ноћи да није било надлетања непријатељских авиона.

Његова 52. артиљеријско-ракетна бригада имала је скромну технику, која годинама није усавршавана, али и поред тога његови војници су се јуначки држали и помагали пешадинцима колико је то било могуће. Како прича генерал Ђошан, успели су чак да оборе један моћан амерички авион А-10… Свака друга крстарећа ракета која је долазила са војног брода из Јадранског мора била је оборена. Ове ракете су сателитски навођене. У емисији генерал Ђошан је испричао и једну ситуацију како је један његов војник имао херојски подвиг спашавања сабораца за шта је касније добио орден за храброст.

Поред тога, генерал Ђошан је испричао и једну интересантну ствар, а то је манипулација западних медија, касније Хашког трибунала са албанским избеглицама… Те колоне са албанским избеглицама су вођене организовано, са обученим водичима. Једном се десило 14. априла 1999. године код Ђаковице на једном брду Маја да су НАТО авиони бомбардовали колону око 300 Албанаца, углавном жена и деце. Било је јако пуно мртвих, а врло брзо по дејству на колону нашао се ту и сам генерал Ђошан, који је добио наређење од генерала Владимира Лазаревића да изађе на то место. Призори су били стравични.

По потписивању Војно-техничког споразума у Куманову 10. јуна 1999. године наша војска, полиција и државна администрација су добиле налог да се повуку са Косова и Метохије. Генерал Ђошан каже да му је то саопштење о повлачењу био најтежи моменат не само у каријери већ и животу. Ђаковачки Срби су то доживели као издају, јер су знали да долазе албански терористи жељни освете. Иначе Ђаковица је и у време брозове Југославије важила за центар албанског сепаратизма и иредентизма.

Његова 52.артиљеријско-ракетна бригада је измештена у Ниш, а расформирана је 2003. године.

За време трајања НАТО агресије на нашу отаџбину 1999. генерал Ђошан због тежине ситуације није могао ићи са сахране својих погинулих војника. Тек касније после 2000. године је обишао сваки гроб, односно породицу погинулог војника и подофицира, где је желео да их бар мало утеши.

До сада је генерал Ђошан написао пет књига о догађајима последње деценије 20. века, али и касније шта се дешавало након промене власти 5. октобра 2000. године, када је наша војска је претрпела радикалне организацијске промене (смањивање броја људи и многи генерали су пензионисани), а бивши министар Драган Шунтановац је био носилац пројекта уништавања наше војне технике.

Према мишљењу генерала Ђошана НАТО пакт је бомбардовање Србије спремао још 1991. године када је увео забрану увоза свих артиљеријско-ракетних оружја односно све за ПВО. Тако да и оптужбе на рачун нашег државног и војног руководства да нису хтели или могли да купе моћне руске системе С-300 су неосноване. Просто осам година је владао ембарго.

1 КОМЕНТАР

  1. Bravo za tekst. Mnogi ne znaju da je upravo RSK prva iskusila NATO-demokratiju, tj. bila na udaru NATO bombi, još 1994, a zatim i u „Oluji“. Pre nego je prva ustaška granata u „Oluji“ pala na teritoriju RSK, NATO avijacija je uništila centre veze Vojske RSK, a zatim je bombardovala kolonu izbeglica iz Kninske krajine kod Petrovca (nisu to bili ustaški avioni, oni su napali kolonu izbeglica sa Korduna i Banije kod Svodne, na putu Novi Grad – Banja Luka). NATO i SAD su bili aktivna zaraćena strana tokom „Oluje“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*