Од жупана Николе стрепели су сви српски великаши, а највише кнез Лазар

0

Илустрација, Ђукић Горан Горски за Политикин забавник

Јунак о ком се исувише мало говори и зна у српској историји, а који је заправо један од најмлађих и најуспешнијих српских великаша у средњовековној историји носио је титулу жупана и звао се Никола Алтомановић.

О његовој моћи сведоче чињенице да је са само 20 година владао широким простором од Рудника до Јадранског мора, пред њим су устукнули и босански бан Твртко, али и Дубровник који му је чак плаћао годишњи данак од 2000 перпера као законитом наследнику круне Србије. Од свих рашких великаша највећи сукоб имао је са кнезом Лазаром будући да су ова два великаша били једини конкурентни за владара целе Србије након Маричке битке. Но, кренимо редом.

Најпре о пореклу…

Никола Алтомановић је рођен 1348. године као син великог жупана Алтомана Војиновића и унук великог војводе Војина – родоначелника династије Војиновић и једног од првих људи краља Стефана Дечанског. Династија Војиновић ојачала је највише у време цара Душана, када је Милош Војиновић – најстарији стриц Николе Алтомановића помогао цару Душану да свргне Стефана Дечанског са престола и потом остао на његовом двору.

Николин отац Алтоман имао је своје посебне области и титулу великог жупана. Држао је неке територије у залеђу Дубровника. Млађи Војислав носио је титулу војводе и имао област не тако велику, а ни богату област; њена снага била тек симболична. Највећи део породичне баштине држао је још увек отац – војвода Војин, док је старији син жупан Алтоман држао неке слабије територије, али још увек много боље од оних које је имао Војислав. Судећи по каснијим догађајима изгледа да се браћа, Алтоман и Војислав и нису много слагали те да су њихови односи били на ивици мржње. Након смрти оца Алтоману су припале све очеве области, док је Војислав као млађи почео да размишља шта му је чинити даље. На својој баштини није могао остати и једини могући начин да постигне било какав успех је био у томе да се обрати цару Душану и задовољи се титулом ставиоца на његовом двору да би напослетку био уздигнут на ранг кнеза.

Жупан Алтоман Војиновић одлучио је да се ожени Ратославом, ћерком војводе Младена, родоначелника чувене породице Бранковић. Осим Ратославе имао је војвода Младен и сина Бранка (отац Вука Бранковића). Ратослава и Алтоман, као што смо већ навели, 1348. године добили су сина Николу. Никола Алтомановић је имао само седам година када је умро велики српски цар Душан и када је дошло до сукоба између старе рашке властеле и 24 члана нове властеле коју је око себе Душан окупио након крунисања за цара.

Војислав Војиновић постао је врло утицајна личност на српском двору уз прилично несамосталног цара Уроша. Цар Урош, као несигурни младић, бацио се у потпуности у наручје лукавог Војина и скоро да му је препустио све државне послове. У време када се велико српско царство крунило и када се властела отцепљивала, умро је велики жупан Алтоман – 1359. године. Млади Никола Алтомановић имао је тек 11 година у тренутку очеве смрти и био прилично неспреман и недовољно зрео да преузме очеве поседе. Једина је нада била то да ће стриц – кнез Војислав, у то време можда и најутицајнија личност на царском двору, можда показати рођачких осећаја и помоћи малолетном Николи да се одржи. Но, прилику да узме и она велика имања која је држао његов брат Алтоман, кнез Војислав није имао намеру да пропусти. Веома брзо након Алтоманове смрти, кнез Војислав је узео под своју контролу целокупно имање које је држао велики жупан Алтоман.

Грб Војиновића

Начин на који је кнез Војислав преузео контролу над Алтомановим имањима данас је непознат, али познавајући кнежев груб карактер и сву ону осионост која је сада дошла до пуног изражаја уопште не треба сумњати да је његов поступак према Николи и Ратослави био крајње груб и безобзиран. Њих двоје су једноставно отерани са имања која су по праву наслеђа требали њима да припадну, али је по много реалнијем праву јачег њих преузео кнез Војислав. По свему судећи, кнез Војислав им је оделио пар бедних села која су требала да послуже Ратослави и Николи за издржавање и тиме на неки начин умирио своју савест.

Несумњиво је да је овакав поступак стрица оставио приличан утисак на младог Николу Алтомановића, који је стасао у младића гајећи велику мржњу према њему. Ни према коме Никола више није осећао ни поштовање, ни сажаљење, а на крају ће се показати још понајмање према члановима своје породице. Када је кнез Војислав умро, под неразјашњеним околностима 1363, Никола Алтомановић је имао непуних 16 година али је био довољно мудар и искусан да око себе почне окупљати људе који су били кивни због похлепе кнеза Војислава и да се коначно освети заузимањем његових територија. Кад је довољно стасао за ратничке походе, са непуних 20 година Никола Алтомановић је најпре заузео Рудник. Имајући иза себе добру школу – почев од деде војводе Војина, преко стрица Милоша и оца Алтомана, младог Николу Алтомановића ценили су због његове спретне борбе за власт.

Данас не постоји било каква слика која би нам приказала како је Никола Алтомановић изгледао. Међутим, познавајући то време, тешко да није био завидног стаса и велике физичке снаге. Властела је поштовала само онога кога се лично бојала, а Никола није имао у шта да се поузда осим у властиту снагу. Он је морао да импонује властели само ако је био у стању да на себе навуче оклоп и да у руке стави штит и мач, а о појас буздован. Тек таквога га је властела могла схватити озбиљно.

Полако се о младом Николи Алтомановићу почео ширити глас као о безумном и опасном, али ипак и поред свега веома храбром човеку. Супротставити се њему је значило сигурну пропаст, али придружити му се значило је сачувати имања и можда их увећати пљачком неког другог непокорног властелина. Од њега су почели да стрепе и Дубровчани који су, опкољени имањима у поседу младог Николе, морали касније да му плаћају и годишњи данак.

У то време је тзв. Рашка властела на челу са Лазаром Хребељановићем отпочела са прављењем широког савеза против Мрњавчевића. Лазару, тадашњем ставиоцу на двору цара Уроша, била је позната већ надалеко чувена способност младог Николе Алтомановића, ког је позвао да се придружи у заједничку борбу против Мрњавчевића. Лазар је тада имао нешто више од 40 година и био вешт дипломата, а млади Никола тек 21. Код српског града Звечана, ког је тада држао млади Никола Алтомановић, одиграо се 1369. године бој на Косову у ком су се сукобили Мрњавчевићи на једној страни и цар Урош Немањић, Лазар Хребељановић са својим зетовима и Никола Алтомановић на другој страни. Ово је битка у којој се показала сва оданост младог Николе и ненадано издајство Лазара Хребељановића.

Srednjovekovni grad Zvečan/ Foto: wikipedia.orgСрпски средњовековни град Звечан код ког се одиграла битка/Фото: википедиа.орг

Наиме, будући да је војска Мрњавчевића била неупоредиво јача, Лазар се у току битке повукао оставивши самог цара Уроша и младог Николу на бојишту, и рачунајући да ће Никола током битке погинути пожурио да му преотме Рудник, несумљиво најбогатије место које је овај држао. Више о овом боју и сукобу Лазара и Николе можете прочитати у нашем тексту: КОСОВСКИ БОЈ СА КОГ ЈЕ ПОБЕГАО КНЕЗ ЛАЗАР: Мало људи зна за овај косовски не тако славан потез нашег цара Лазара из 1369!

Док су сви сматрали да је Никола погинуо у боју који се завршио славно по Мрњавчевиће, о Алтомановићу се једно време није чуло ништа, па би се могло претпоставити да је био рањен и да се у неком од својих забитих замака лечио. У то време одузет му је и град Звечан и значајан део властеле се отцепио. Како би сачувао своју територију која се била простирала од Рудника до Јадранског мора, ковао је план да окупи нову оружану силу којом ће покушати не само да задржи оно што је остало већ и да поврати изгубљено, али и да се освети свима онима који су га издали. На првом месту то је био Лазар Хребељановић који га је оставио да се сам носи на целокупном војском Вукашина Мрњавчевића. Други на његовом списку је био Дубровник, а онда и стални непријатељ босански бан Твртко.

Никола Алтомановић, како би доказао да је преживео издају у боју, додаје себи титулу великог жупана а помоћ за своју освету тражи од Угарске, будући да су се територије које је држао Алтомановић граничиле са угарским земљама. На том делу налазила се Мачванска бановина којом је управљао Никола Горјански, чију је помоћ млади Никола свесрдно прихватио, нудећи за узврат своје ратничке услуге Угарској.

Велики жупан Никола Алтомановић веома брзо је повратио и освојио оне позиције на којима је и раније био. Своју освету је најпре искалио на Дубровнику. Желећи да град испровоцира жупан је од њега затражио исплату светодмитарског дохотка који је изворно припадао српском владару. Пред тада већ 23-годишњим жупаном устукнуо је и босански бан Твртко који је годинама изводо нападе на суседне Алтомановићеве територије. Међутим, много искуснији и мудрији од жупана Алтомановића био је кнез Лазар. Он је успео да на своју страну привуче стару рашку властелу и да се већ сматра њиховим неформалним старешином. Припремао је тактику како да ослаби Алтомановићев утицај код Угара.

Након Маричке битке 1371. и смрти краља Вукашина и деспота Угљеше најмоћнију српску властелу чинили су управо жупан Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић, док су браћа Балшић деловала у приморју. Чекао се судбоносни преокрет – ко је од њих двојице имао највеће амбиције да завлада Србијом?!

Док је жупан Алтомановић увек спреман да потегне мач, осион је, непромишљен и у много случајева груб што може да буде и особина младости, Хребељановић је старији са много искуства и веома промишљен, пажљив у опхођењу са људима што му доноси и доста присталица. Иако је са Косова 1369. побегао Хребељановић је имао и ратничке крви, али он потеже мач само онда када је то потребно не јуначећи се и не срљајући у непромишљене борбе попут Алтомановића. Док Хребељановић зна и да попусти, жупан то као да не уме. Свађа се свима и са свима је у сукобу. Хребељановић нема таквих неприлика. Чињеница је да је Лазар освојио највећи део територија Мрњавчевића док је Алтомановић успео да приграби само оне најближе његовом поседу.

Ипак, Алтомановић се 1372. ненадано одлучио за дипломатски покушај упутивши позив Лазару Хребељановићу да се састану на неком неутралном месту и изгладе своје неспоразуме. Договор је био да се састану ненаоружани у пратњи петорице исто тако ненаоружаних људи. Међутим, Лазар је проценио да је могуће да Никола планира клопку, због чега је са собом повео и већи одред људи који је сакрио у непосредној близини, претпостављајући да ће и Никола учинити сличну ствар. Кнез Лазар се није преварио да је реч о клопци, али се преварио око самог жупановог плана. Никола је унапред одредио место састанка, после чега је послао своје људе да на њему сакрију оружје и да га покрију слојем снега, после чега су уклонили све трагове свог боравка.

Никола и Лазар су се састали на договореном и отпочели разговор. Током преговора су се жупанови људи дочепали сакривеног оружја и кренули у напад, а самом Николи је дотурен бодеж којим је он напао кнеза Лазара заривши му оштрицу у груди. На лицу места су страдали двојица Лазаревих пратилаца, после чега су Никола и његови људи кренули у потеру за преосталом тројицом, сматрајући да је и Лазар мртав. Лазара је сигурне смрти спасао велики златни крст који је носио испод одеће, који је спречио да га сечиво прободе, тако да га је оно само посекло, тешко га ранивши. Узбуњен виком, на поприште састанка је стигао Лазарев паж, који је нешто даље чувао коње, и подигао тешко рањеног кнеза Лазара на коња и спасао сигурне смрти.

Крајњи резултат овога састанка и покушаја жупанове освете биће касније за нега кобне. Лазар је успео да побегне од погибије, али је био тешко рањен тако да је једно време боловао и није се знало да ли ће преживети.

Иако је Лазар тада био ближи пропасти него икад, жупанова опсесија Дубровником одвратила га је од даље акције према Хребељановићу. То му је била прва грешка.

Недуго година потом кнез Лазар је својевољно постао вазал угарског краља Лудвига И, да би њих двојица са босанским баном Твртком склопили савез против младог Николе Алтомановића. Удружили су војске и кренули изненада. Алтомановић се сакрио у Ужички град који је врло брзо опкољен од стране кнеза Лазара. Иако је ово био један од најбоље утврђених градова у Србији, жупан Никола је ипак заробљен.

boj na kosovu sa kog je pobegao knez lazarУжички град, Фото: википедиа.орг

Лазар Хребељановић се и овде показао као врло промућуран политичар – пошто није желео да ризикује свој глас смотреног политичара и нареди жупаново ослепљивање то је поверио његовом сестрићу Стефану Мусићу. Тако је овај политички окршај добио свој епилог и свога победника.

Жупан Никола Алтомановић иако ослепљен није одмах умро већ је живео још дуги низ година надживевши све своје противнике па и самог Лазара након 1389. Лазар Хребељановић му је у оквиру своје области доделио један део територије који је био довољан да се жупан издржава. Истовремено оставио му је и титулу жупана, али сигурно је да му није оставио и велику слободу кретања. Тако се жупан спомиње у једном писму од 7. децембра 1395. године где се обраћа Стефану Лазаревићу (сину кнеза Лазара) и кнегињи Милици где их моли да они посредују у неком његовом спору са Дубровником. У то доба имао је око педесет година. Недуго потом је и умро.

На крају, велики жупан Никола Алтомановић несумњиво остаје најсиловитији и непоновљиви лик иначе богате средњовековне историје Србије. За живота о њему су причане легенде, а након смрти још и више у потпуности искривљујући оно што је стварно било.

Опанак.нет
Извор: Др Жељко Фајфрић, “Велики жупан Никола Алтомановић”, интернет издање, растко.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*