Ovaj nacistički general je počinio veleizdaju da bi zaustavio teror ustaša nad Srbima u NDH

1

Imena mnogih heroja  ispisuju linije i stranice istorije Drugog svetskog rata. Mnogi heroji žene i muškaraci nisu poznati i priznati u javnosti tokom njihovih života – neki su bili tajni agenti, neki su radili povezani sa podzemnim grupama otpora, a neki su sprovodili svoje tajne planove sakrivene od očiju javnosti.

Jedan čovek unutar Nacističke partije se posebno istakao u borbi protiv naci-partije pokušavajući da je uruši iznutra,  izveštavajući o zločinima. Taj čovek se zvao Edmund Glejz-Horstenau Edmund Glaise-Horstenau, general u okviru austrijske vojske i ugledni nacistički vođa.

Iako su mnogi od njegovih kolega nacista omogućili stvaranje koncentracionih logora i raznih drugih strahota koje su sprovođene  tokom rata, Glaise-Horstenau – nije želeo vladavinu terora, boreći se do kraja za svoje ideje čak i po cenu sopstvene smrti.

Vojni život pre rata

Edmund Glaise-Horstenau nije proveo veći deo svog života kao civil pre početka Drugog svetskog rata.  U stvari, rođen je u vojnoj porodici – njegov otac je bio oficir u Austrijskoj vojsci, a on je kao mladić brzo sledio sličan put. Rođen u Braunau am Inn –u,  Glaise-Horstenau je upisan u Ter esian Military Academy (Terezijan Vojnu akademiju).

Po završetku studija, radio je kao punopravni član Generalštaba Austro-Ugarske vojske. Po završetku rata on je ostao u vojsci, ali je iskoristio vreme da se dodatno obrazuje. Uzimao je časove na Bečkom Univerzitetu fokusirajući svoje studije na istoriju. Postao je Načelnik odeljenja za štampu Vrhovne komande Oružanih snaga 1915-te godine.

Deset godina kasnije 1925. godine je prešao na novu poziciju kao Direktor Austrijske ratne arhive. Ostao je na ovom poslu do 1938. godine, napredovao je tokom karijere i zaradio je čin Pukovnika u austrijskom Heeresnachrichtenamt u 1934. Sa takvim dostignućima i godinama iskustva u vojsci, nije bilo nikakvo iznenađenje kada je  Glaise-Horstenau brzo napredovao u činovima druge Organizacije: Nacističke partije.

Austrijska nacistička partija je tokom 1930-tih stekla veliki značaj i popularnost a zajedno sa njom i Horstenau. Međutim, deo Austrije nije sa dobrodošlicom dočekao Nacističku partiju; Vlada je zabranila novu stranku (partiju) i odbila njeno postojanje. To ipak nije sprečilo njihove pristalice, uključujući i  Glaise-Horstenau-a.

Tokom decenije ostao je  član partije, konačno zaradivši veoma visoku poziciju u Austrijskoj Nacističkoj hijerarhiji – Glaise-Horstenau je postao drugi po rangu u partiji iza  Arthur Seyss-Inquart koji je bio na čelu partije. On je postao nacista od velikog značaja, čak je imenovan za člana Staatsrat of the Federal State of Austria – Savezne države Austrije. Dobio je  ovu poziciju, zato što se Austrijska Nacistička partija nadala da će on biti u stanju da ih dovede u bolje odnose sa Nemačkom Nacističkom partijom.

4745081_384
Edmund Glaise-Horstenau

Plan je uspeo, Glaise-Horstenau je ponovo bio uspešan, i stekao je čin Ministra bez portfelja u 1934. godini i bio je unapređen u Saveznog Ministra unutrašnjih poslova zajedno sa Kancelarkom Kurt Schuschnigg’s u kabinetu u 1936. U svojoj kasnijoj ulozi, Glaise-Horstenau je imenovan od strane Adolfa Hitlera (Adolf Hitler) – iako ga Hitler nije direktno imenovao, vođa Nemačke Nacističke partije izvršio je pritisak na ostale, na druge u organizaciji da ga pomere unapred na položaj u kabinetu.

Glaise-Horstenau nije uspeo da impresionira više instance u okviru Nacističke partije; dve godine kasnije u februaru 1938. godine, prisustvovao sastanku između Hitlera i Schuschnigg na Berghof-u  u Berchtesgaden-u. Iako je Hitler zahtevao od Austrijske Nacističke partije da Glaise-Horstenau postavi za Ministra rata nove pro-Nacističke vlade koja je trebalo da se uspostavi. Schuschnigg je pristao na uslove i Austrijska Nacistička partija je uspostavila jedinstvo sa Nemcima.

 Ovo je označilo kraj podela između dve partije; zatim je Austrijska armija postala deo Nemačke vojske.

Pred nezamislivim užasima

Kako je rasla i jačala Nemačko-Austrojska veza, Glaise-Horstenau i ostatak njegovih sunarodnika nastavio je da radi kako bi Nacistička partija došla do izražaja i moći. Horstenau se dokazao na delu početkom 1940-tih stekavši još jednu poziciju kao opunomoćeni General za Nezavisnu Državu Hrvatsku aprila 1941. godine. Međutim taj uspeh je bio njegov poslednji napor kao ponosnog naciste.

U svojoj ulozi opunomoćenog Generala bio je odgovoran za nadgledanje  vojnih operacija (aktivnosti) u Hrvatskoj i života civila. Upravo on je iz prve ruke video ono što se dogodilo u nacističkoj državi – i bio je svedok užasa koji su se desili u koncentracionim logorima pod Nemačkim režimom. Za razliku od mnogih drugih teritorija koje su Nacisti direktno kontrolisali, Hrvatskom nije upravljala SS. Umesto toga Hrvatski fašisti su imali paravojne snage pod nazivom Ustaše koji su bili zaduženi za dopunu policije u državi. Čim je počeo svoj rad u Hrvatskoj bio je  iznenađen uslovima na terenu.

Samo dva meseca kasnije po njegovom izboru za opunomoćenika Generala  dana 28. juna, Glaise-Horstenau je poslao izveštaj Nemačkoj Vrhovnoj komandi (takođe poznatoj kao: Vrhovna komanda Vermahta, ili OKV) u kome se navodi zabrinutost zbog onoga što su ustaše radile. On je naveo da su i civili i pripadnici Nemačke vojske smatrali da su Ustaše „potpuno poludele“ – ipak OKV, Vrhovna komanda Vermahta nije učinila ništa da smanji i umiri njegovu zabrinutost. Nedelju dana kasnije, 10. jula, on je poslao još jedan izveštaj OKV izražavajući svoju zabrinutost povodom Ustaša. Ovi izveštaji nisu bili tipični za Nacističku partiju, jer je  Glaise-Horstenau podelio stravične i grozne detalje onoga što su ustaše radile i počinile nad svojim protivnicima i zatvorenicima.

Nakon posete selu u Hrvatskoj on je prijavio kakvim sve užasima i strahotnim stvarima ustaše tretiraju Srbe – Hrvatske „lične civilne neprijatelje“. On je video pokolj, mučenje i smrt koje je od strane ustaša učinio potpukovnik koji je sam svojim rukama  ubio oko 500 Srba uzrasta od 15 do 20 godina. Pored toga ubio je još stotine nevinih civila. On je izvestio da je vođa ustaša lično silovao svaku ženu, zverski i svirepo je mučivši pri tom činu i terao ih je dok su još bile žive da gledaju kako im on ubija njihovu decu.

Horstenau nije mogao da veruje svojim očima gledajući u osakaćena tela i leševe i slušajući je priče onih koji su bili meta ustaša, da će se radije sami ubiti – nego trpeti i doživeti sudbinu svojih prethodnika.

Uprkos svemu tome Glaise-Horstenau  je bio svedok događajima u srpskim selima po NDH , on prosto nije bio pripremljen za Hrvatske „koncentracione logore“ gde su bili odvedeni zarobljeni  Srbi, Jevreji i Romi. Slično kao u koncentracionim logorima i logorima smrti u Nemačkoj, Poljskoj i drugim okupiranim zemljama, ovi logori su sadržali nezamislive užase.

Nakon saznanja iz prve ruke da takvi logori zaista postoje on je insistirao da poseti jedan takav. Hrvatsko rukovodstvo ga je odvelo u jedan tipičan logor gde su bili internirani zarobljenici. Taj kamp (logor) je bio „pripremljen“ očišćen kamp, ali ga nisu hteli odvesti da vidi Jasenovac koji se smatra za jedan od najgorih u Drugom svetskom ratu. Iako je ovaj logor bio pripremljen i očišćen Glaise-Horstenau je bio užasnut onim što je tamo video i čega je bio svedok.

Kako je kasnije objasnio u svojoj autobiografiji:

„Mi sada idemo u koncentracioni logor koji je pretvoren u fabriku. Uslovi su zastrašujući. Nekolicina ljudi, mnogo žena i dece bez dovoljno odeće na sebi noću spavaju na kamenu, čuje se lelek i plač nadaleko…“

 03-640x457

Ipak, ove pretrpane i nehigijenske prostorije i užasni životni uslovi nisu bili ono zbog čega je  Glaise-Horstenau bio protiv Ustaša i Nacističke partije; već ono što je video u prostorijama logora.

Na vrhu gomile slame bilo je bačeno oko 50-toro dece, sveko od njih je bilo golo (bez odeće, nago). Polovina od njih je već bila mrtva, a ostali, njih nekolicina koji su još bili živi borili su se očajničiki da se prežive u poslednjim trenutcima njihovih života!

Glaise-Horstenau je nazvao ovu jezivu scenu „Vrhuncem odvratnosti ovde u Hrvatskoj  pod Poglavnikom koga smo mi postavili“.

Bio je i zgrožen i osećao je neprijatnost i samim lečenjem od strane Ustaša svih zatvorenika i nije mogao da zaboravi te užasne prizore.

U početku on se plašio da će brutalno i strašno ponašanje Ustaša da se loše odrazi na Nemce i Nacističku partiju u celini. On je čak otišao toliko daleko da je upozorio OKV da, ukoliko se Ustaški zločini nastave, ne treba kriviti Nemačku vojsku nego da bi ona trebalo da interveniše. Još jednom OKV nije ništa učinio, ostavljajući Glaisa-Horstenaua sa problemom koji želi očajnički da reši; On je nastavio da šalje detaljne izveštaje upozorenja upozoravajući Nemačku na zverstva koja se dešavaju  u okupiranoj Hrvatskoj, za koja je utvrđeno da postoje i da treba zaustaviti strahote i užase da se dalje ne dešavaju.

Nije dobio ni jedan odgovor na njegove mnogobrojne poslate izveštaje. Glais-Horstenau je osećao frustriranost zbog nedostataka priznavanja njegove žalbe – i kritike Ustaša, i to je izazvalo probleme u Hrvatskoj. Ante Pavelić, Hrvatski diktator nije podnosi i trpeo Glajs-Horstanauove kritike negovih SS policijskih ustaških snaga.

Kako je rasla napetost između njih dvojice, Glajs-Horstenau je postao još više nezadovoljan svojim položajem. Kada je došao kraj njegovoj prvoj godini boravka u Hrvatskoj, on je odlučio da ukoliko Nemci ne budu intervenisali i zaustavili zločine kojima je on lično bio svedok, da bi on trebalo da lično nešto preduzme.

ODMETNUTI NACISTA

Glaise-Horstenau kao uvaženi član Nacističke partije kome je poveren istaknuti položaj, odnosno koji se nalazio na istaknutom položaju, trebalo je da donese promene tako očajnički potrebne u Hrvatskoj. Ipak, on nije mogao da otvori oči Nacističkih zvaničnika da strahote koje se dešavaju u delu koji kontrolišu Ustaše u Hrvatskoj – sa koncentracionim i logorima smrti su samo deo zločina među mnoštvom takvih.

Glavni plan Hitlera je bio nasilje; Glaise-Horstenau je bio svestan prave namere njegove stranke. Kada je otkrio da Nacistička partija i njene vođe nisu htele da okončaju zločine koje su počinili u svakom logoru, u svakom gradu, počeo je da se bori protiv ovih neoprostivih zverstava i – počeo je praviti zaveru.

Glaise-Horstenau je 1944. godine odlučio da okonča zločine koji se dešavaju u Hrvatskoj ulažući napor da zbaci Pavelića i njegov režim. Ovaj tajni plan je nazvan:  „Zavera Lorković-Vokić“, razvijen je od strane Hrvatskog Ministra unutrašnjih poslova Mladena Lorkovića i Ministra Oružanih snaga Ante Vokića. Lorković i Vokić su se nadali da će zaustaviti usklađivanje Hrvatske sa silama osovine (takođe poznate kao: Rome-Berlin-Tokyo Axis, in World War II); oni su hteli da zbace Pavelića i njegovu Vladu i da je zamene sa jednom koja bi podržavala Saveznike.

Glaise-Horstenau se pridružio naporima Lorković-Vorkićeve zavere, postajući duboko umešan. Ipak Plan zavere Lorković-Vokić nije uspeo, oni su povezani sa pokušajem pobune i pogubljeni su. Na sreću, Glaise-Horstenau je izbegao takvu sudbinu – ali Hrvatska vlada, njena Nacistička partija nisu prevideli njegovu umešanost u zaveru.

Ne iznenađuje, Pavelićeva želja da Glaise-Horstenau smeni sa funkcije kako bi  osigurao da Horstenau ne vrši više spletke protiv njega. U septembru 1944. godine Pavelić je udružio snage sa Siegfried Kasche-om Nemačkim ambasadorom. Udruženo, njih dvojica su uspela da izdejstvuju kod Nacističke partije da Glaise-Horstenau bude smenjen.

U roku od dve nedelje, Nemci su smenili Horstenaua. Nacisti su potpuno preuzeli kontrolu nad Hrvatskom, a Partija nad svim vojnim snagama u zemlji – u narednim mesecima.

Iako je ostao bez posla, Horstenau nije otkazao članstvo Nacističkoj partiji ili Nemačkoj kontroli nad Evropskim zemljama. Umesto toga, on je ostao usko vezan za oba naroda  i njegove političke partije. Dobio je posao u the Führer-Reserve ( Firerovoj rezervi), posebno visoko rangiranom i dizajniranom  programu za visoko rangirane vojne Oficire gde su ga očekivali novi zadatci, te je radio kao Vojni istoričar na Jugoistoku.

DOLAZAK SAVEZNIKA (DOLAZAK SAVEZNIČKIH SNAGA)

Glaise-Horstenau 05. maja 1945. godine  više nije morao da brine za svoj privremeni posao u Nacističkoj partiji. Toga dana,  Američka vojska je stigla i odvela u zarobljeništvo  Glaise-Horstenau-a. Skoro doživotni pristalica Nacističke Nemačke, kao takav, on je bio uplašen da će ga Američka armija (vojska) poslati u Jugoslaviju – i još više je bio zabrinut da će tamo biti mučen i ubijen.

U roku od dva meseca od njegovog hapšenja od strane Savezničkih snaga, Glaise-Horstenau je uzeo sudbinu u sopstvene ruke i izvršio samoubistvo 20. jula 1946. godine, dok je bio držan (zarobljen) u vojnom logoru Langwasser     (at Langwasser military camp).

bundesarchiv_bild_183-b00407_berlin_canaris_vitez_bartha_v-_glaise-horstenau-640x465
Glaise-Horstenau (desno) sa Mađarskim Ministrom dbrane Károly Bartha i Admiralom Wilhelm Canaris (left), 1941 – Bundesarchiv CC-BY-SA 3.0

 

Kada je Glaise-Horstenau preminuo uskoro je otkriveno, da je tokom poslednjih godina njegovog života počeo da piše svoju (njegovu) autobiografiju – i ti rukopisi, spisi sadrže detaljne i opsežne činjenice, šta se tačno dogodilo u godinama pre nego što je Austrija pala pod Nemačku kontrolu, kao i opisi zločina koji su se desili tokom godina njegovog boravka u Hrvatskoj.

Iako on nikada nije bio u stanju da objasni način svoje borbe – šta je sam konkretno pokušao u svojoj borbi protiv Hrvatske Savezničkim sngama, nedovršena  autobiografija Glaise-Horstenau-a je ostala da govori umesto i za  njega. Ispunjena  nepoznatim detaljima vladavine Hrvatske i njenih diktatorskih pravila onima izvan njenih granica Glaise-Horstenau je ostavio i ilustrovao tako jasno svoju odbojnost prema okrutnosti NDH.

Iz detaljnih izveštaja koje je slao OKW (OKV) u prvim godinama njegove uloge kao opunomoćenika Generala na refleksije i slike koje je podelio na stranicama svoje neobjavljene autobiografije, Glaise-Horstenau je dozvolio svetu izvan nacističke Nemačke i njenih teritorija da dožive iskustvo koje je on doživeo.

Iako je podržavao Stranku (partiju) većim delom svoga života,  Glaise-Horstenau je bio spreman da rizikuje svoju bezbednost i doživi istu sudbinu i progon  kao i mnogi drugi od strane Nacističke Nemačke – ako već nije mogao da okonča vladavinu terora u Hrvatskoj – i iako to nije uspeo tokom njegovog života, njegove reči i izveštaji su veoma značajni za pojašnjenje ovog dela istorije.

Izvor: warhistoryonline.com

Prevod PATRIOT

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1 KOMENTAR

  1. Iako je tekst u suštini dobar, pogotovo ako su (što u samom tekstu nije naznačeno ni precizirano) ti njegovi izveštaji slani nemačkoj komandi stvarni, ako postoje i ako su negde arhivirani, kao i ako je ta njegova nezavršena autobiografija ikada poslužila u bilo kakvom sudskom procesu protiv ustaša i protiv NDH.
    A ako nije, onda je tekst promašen, jer nam na neki način implicira kako je dotični gospodin maltene bio dobar čovek, iako je bio nacista i iako je bio glavni Hitlerov čovek u tadašnjoj NDH.
    A u tadašnjoj NDH su te iste ustaše počinile velike zločine, zajedno sa Nemcima, posebno po sadašnjoj BiH. Setimo se samo svih ofanziva za vreme drugog sv. rata u kojima su Nemci i Ustaše zajedno nastupale protiv partizana, a ponekada i protiv četnika. A Nemci su bili pod komandom ovog generala. Setimo se Kozare samo…
    Dalje, činjenica je da su u tim partizanima i četnicima i u sadašnjoj Hrvatskoj i u sadašnjoj BiH, a tadašnjoj NDH pod komandom Nemaca, uglavnom bili Srbi, pa je tim malo čudno da na srpskom sajtu Patriot, na neki način (ne baš bukvalno) hvalimo glavnog komandanta tih snaga generala Edmunda Glejz-Horstenaua. Isto tako me čudi smisao ovog teksta, ako se zna da on nije jedini Nemac koji je izveštavao o ustaškim zverstvima, jer je poznat jedan takav slučaj u Hercegovini. Generalno, ako se uzme u obzir količina zločina nad srpskim narodom u tom periodu pod njegovom komandom, najviše što bi mogao da dobije umesto nekog priznanja kao čoveka koji se grozio takvih zločina jeste da mu umesto 100 smrtnih kazni, zbog toga bude oproštena jedna, pa dobije 99.

POSTAVI ODGOVOR

*