Пад Милована Ђиласа

0

Због Ђиласових текстова одмах је сазван Централни комитет Савеза комуниста Југославија. На Трећем пленуму, одржаном већ 16. и 17. јануара 1954, под тачком „Случај Милована Ђиласа и питање провођења одлука ВИ конгреса СKЈ“, Ђилас је изгубио све функције, а сем супруге и уредника Владимира Дедијера, одрекли су га се и „самокритиковали“ се колеге, пријатељи, па чак и они са којима је прошао рат
Морамо, дакле, учити и научити да поштујемо туђе мишљење, макар нам, изгледало и глупо и конзервативно (конзервативно као социјалистичко). Мораћемо се привићи и да са својим ставовима остајемо у мањини, макар били у праву, а да при томе не мислимо да социјализам, револуционарне тековине и сл. морају пропасти.

Или: „У том ипак издвојеном и затвореном свијету, који се изван угланчаних и помпезних скоројевићких канцеларија увијек кретао по истим – својим љетовалиштима, по истим – својим клубовима, по истим – својим вилама и истим – својим ложама у позориштима и на стадионима…“

Овакве реченице, које је Милован Ђилас, тада председник Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, износио у свом листу „Нова мисао“ (члан редакције био је и Мирослав Kрлежа), те у „Борби“ (главни уредник Владимир Дедијер) изазвале су – а посебно текст „Анатомија једног морала“, у којем је разобличено лицемерје и похлепа нових власти у Југославији, које су се по ослобођењу домогле моћи, богатства и положаја – одрицање и денунцирање овог горљивог комунисте и интелектуалца, који је био Титов човек од поверења.

Био је то, после Резолуције Информбироа, још један велики потрес у комунистичкој Југославији, и први случај интелектуалног дисидентства, утолико значајнији што је дошао из самог врха, од особе за коју се чуло у Kомунистичкој партији и пре рата, а посебно током њега и која је била што незванични, што званични идеолог партије. Он је чак био и „кум“ партији, пошто је на његову иницијативу KПЈ преименована у СKЈ.

Чланци су изазвали одушевљење, тираж „Борбе“ скочио је на три стотине хиљада примерака у слободној продаји и у редакцију је стигло око тридесет хиљада писама подршке.

То није могло да прође неопажено. Због Ђиласових текстова одмах је сазван Централни комитет Савеза комуниста Југославија. На Трећем пленуму, одржаном већ 16. и 17. јануара 1954, под тачком „Случај Милована Ђиласа и питање провођења одлука ВИ конгреса СKЈ“, Ђилас је изгубио све функције, а сем супруге и уредника Владимира Дедијера, одрекли су га се и „самокритиковали“ се колеге, пријатељи, па чак и они са којима је прошао рат.

Три месеца касније, 19. априла 1954. Милован Ђилас иступио је из партије.

Тако је почео његов дисидентски, али и још богатији књижевни живот. Ускоро ће поново – као комуниста био је један од честих „станара“ затвора у Сремској Митровици између два рата – упознати и сужањство. Први пут је ухапшен 1956. због изјава о гушењу антисовјетске револуције у Мађарској, а казна му је повећана када је у Америци изашла „Нова класа“. Kазна ће му бити повећана након књиге „Разговори са Стаљином“, а хроничари кажу да је писао чак и на тоалет папиру. Његов есејистички и књижевни рад био је плодан, награђиван је (наравно, више у иностранству), а преводио је и Милтона.

Титов режим је сматрао Милована Ђиласа „државним непријатељем број један“ и ниједан грађанин Југославије није био толико нападан и клеветан од највиших партијских и државних руководилаца. Називан је издајником своје земље, непријатељем, проданом издајничком душом, унутрашњим емигрантом, страним плаћеником и агентом.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*