Пад Западне цркве – схватање светости

0

Успоредба, раносредњовековни западни свеци и римокатички свеци развијеног средњег века

Римокалици сматрају да њихова црква коју зову Kатоличка (саборна, васељенска) постоји још од доба Христа и апостола.
Тако да мисле да је Петар успоставио епископију у Риму и био први папа. Међутим, шта је истина. Апостол Петар је такође и по Православном мишљењу био у Риму и тамо проповедао, успоставио Римску епископију, али заједно са Павлом (што и и римокатолици добро знају, али вешто избегавају Павла) успоставио епископију, тако да су двојица великих апостола успоставили Римску цркву и тамо мученички страдали, због чега је Римска црква (касније и патријаршија) одувек уживала велику част (и била прва по части међу осталим патријаршијама).
Да ли је апостол Петар уопште и био папа?
Папе у римској цркви се спомињу тек од 4. века, а ако би под папом сматрали епископа Рима онда би морали сматрати да је први папа био заправо први епископ Рима. Познато је из самог читања Новог Завета, посебно Дела апостолских да су апостоли уствари постављали епископе, а не да су сами били епископи. Апостоли су били и остали апостоли, а нису постајали епископи. Нема никаквих доказа да је апостол Петар икада био епископ. Шта више, један од најважнијих докумената за историју Цркве – Црквена историја од Евсевија цезарејског (4. век), великог историчара, наводи да је први епископ Рима био Лин (лат. Линус). Значи, Евсевије наводи у својој Историји да је уствари Лин био први епископ Рима, а не Петар. Стога би Лин био по оној горе наведеној логици први папа. Тако да ово у потпуности побија мишљење римокатолика да је Петар био први папа. Значи, апостоли нису били епископи, него су постављали епископе и нема доказа за супротно, нити има доказа да је Петар икада био епископ било где. Тако да римокатолици потпуно неосновано тврде да је Петар био први папа. Оваква тврдња осим тога личи на прави софизам, лукаво постављање Петра папом просто из разлога величања властите цркве.
То је што се тиче тога да је апостол Петар сам основао римску цркву и да је уопште био први папа. Осим тога могло би се пуно причати и о њиховим лажним тврдњама о томе да је Христос на Петру основао своју Цркву (засновано на Матеј 16:18) и да је римска црква стога и непогрешива. Из тумачења западних Отаца почевши још од најранијих времена, па све идући даље у 1000. годину може се закључити да је мишљење Цркве на Западу било да је „камен“ на којем је Христос основао Цркву уствари, не Петар, већ сам Христос и Петрово исповедања Христа као Сина Божијега и Бога (Матеј 16:16). Сваким обликом логике би морали да дођемо до овога закључка.
Међутим, када је Римско царство у потпуности пропало у Италији (751. године пада Равенски егзархат) и губио се утицај Византије која је пропадала у иконоборству тада се и јавља код папа мишљење о некој величини римске цркве. Папе једноставно у својој немоћи и опасности од вањских непријатеља почињу да величају статус своје цркве, ово се дешава постепено. Папа (Лав III) још у доба франачког краља Kарла из опасности од Лангобарда везује себе за Франачку државу уздижући краља Kарла 800. године за цара, а Франачку краљевину у Римску царевину. На тај начин заштитник западне цркве постаје уместо Византије тј. Римског царства, Франачка и Франачки цар тј. како погрешно бива названо Римско царство и Римски цар. Варваризам присутан у Франачкој држави долази до изражаја и у сталној тежњи да се убаци филиокве у Симбол вере. Постепено црква на Западу све више пропада и варваризира се. Од државе као заштитника западне цркве то постаје уместо Франачке уствари Немачко царство. Тако касније папа долази у сукоб са Немачким царевима. Филиокве као исхођење Светога Духа и од Сина улази у потпуности у Симбол вере у Риму 1000. године, под утицајем немачког цара Хајнриха III. Папа се постепено горди и узима за свој узор фалсификовану Kонстантинову даровницу и постпепено долази до сукоба са немачким царем. Прави и први крвави сукоб папе и цара долази у време папе Гргура VII и немачког цара Хајнриха IV. Оваква горда политика се задржава у папству, али цареви никад не посустају. Тако да немачки цареви стално на неки начин ратују са папама, док их папа редовно анатемише. Овакво стање траје све до протестантске реформације у 16. веку. Папа по својој теорији постаје понтифеx маxимус – првосвештеник у смислу власти над целом црквом на свету и слично, а уједно је и император-цар који има право на државну-световну владавину над целим светом. Управо овакво мишљење бива дословно и изречено од папе Бонифација VIII у 14. веку, седећи на престолу, који је рекао „ја сам понтиф, ја сам император“. Ова реченица опет није нешто што је одударало до мишљења ранијих папа него бива управо дословни изражај схваћања папства, нечега што је већ било у папским главама вековима почевши од Дицтатус папае (из 1075. године) од Гргура VII. Тако и папски посланик монголског кана у 13. веку наговара да постане католик тврдећи да папа има власт над целим светом (управо у световном смислу), на што Монголи одговарају смехом. Папа по њиховој вери у својој владавини има два мача, један представља државну, световну власт – тј. власт над целим светом, тако да сви владари се морају поклонити понтифу, а такође има и други мач који је црквени и представља апсолутну власт над целом црквом и црквама на свету, по томе сваки бискуп, надбискуп, патријарх и епископ, сви морају да прихвате непогрешиву главу понтифа, тако и понтиф има право да се меша у избор било којег епископа, архиепископа на целом свету, његова реч је закон.
Понтиф је уједно сматран и замеником Бога на земљи – Викар Христов (лат. Vicarius Christi). Значи, он је у бити (иако то не изговарају изричито) Бог на Земљи, док је Бог, уствари Бог на небу. Он је видљива глава цркве, у смислу непогрешиви Бог на Земљи. Овакав став је био значи, у доба од Гргура VII па даље у римокатличкој цркви и теорији. Иако папа није дословно сматран Богом, он је управо кроз теорију и поступање и друго, управо сматран Богом на Земљи.
Тако да мишљење да је Петар стена на којој је Бог – Христос саградио своју Цркву је уствари и постала један од темеља римокатоличке цркве. По томе Петар је стена и баш на тој особи, не на Христу и Петровом исповедању вере је саграђена Црква. И као таква она је непогрешива, значи, римска црква је непогрешива. Петар постаје први папа, значи први непогрешиви. Петар се од тог тренутка, од изјаве Христа сматра главом цркве и непогрешивим понтифом, диктатором цркве. Петар је посебно поштован како верују римокатолици и од самх апостола те када Јован с њим трчи да види празан Христов гроб, он понизно уступа своје место великом понтифу и диктатору цркве Петру. Kада је Петар погрешио Христос испитујући његову љубав три пута уствари потврђује троструку власт и величанство великог понтифа и заменика Бога, Бога на Земљи, Петра. Римокатолици не схватају погрешивост Петра при његовом троструком одрицању од Христа, а такође не схватају и у епизоди где апостол Павле укорава Петра због његовог понашања (Гал. 2:11-21). Они не виде то, они у својој правно-логичној-световној и софистичкој филозофији виде Петра као уже које ће их одвести у узвишено достојанство. Одвешће их у апотеозу, папа код њих постаје Бог, Петар постаје Бог и они ти стари дедови на престолима постају као Богови на Земљи, понтифи, диктатори целе цркве, понтифеx маxимус и август у једном, цар царева, господар господара, небески људи – земаљски Богови, папа као Бог свих земаљских богова, врховни феудални господар целе Земље и врховни владари целог света. Kо не слуша понтифа заслужује анатему и његова држава треба да гори у интедикту и револуцијама против анатемисаног владара. Онај ко се не побуни против анатемисаног краља заслужује и да његова земља буде проливена крвљу (како је папски легат Пандулф 1213. године саветовао француском краљу Филипу II да нападне грофовију Фландрије због таквог поступања грофа Фландрије, што је Филип II и направио).
Папа није само свети отац, он постаје по њима Бог на Земљи, иако се ово не изговара изричито. Он није само по њима свет, он је свет до божанства. Шта је уопште светост онда за римокатоличку цркву развијеног средњег века? Папа је већ горд у развијеном средњем веку, зашто би свет човек уопште био смеран како је и било у раној цркви, раном средњем веку и у Источној цркви … Нормално, с обзиром да се папа горди, свет човек испада да не треба да буде смеран. Kако је било раније уопште на западу што се светости тиче? Kако је било у раној средњем веку?
Узмимо пример светог Бенедикта. Бенедикт је живео у 6. веку у Италији. Био је син богатих, племићких родитеља из римског племства. Kао млад је отишао на школовање у Рим, издвојио се у једно забито место у близини Рима одакле је одлазио на школовање. Он је био згрожен исквареношћу својих вршњака те је због тога учинио то издвајање. У близини где је одсео на брду је био манастир. Упознао је управитеља манастира и под његовим утицајем је постао монах. Отишао је у пећину и у њој провео око три године.
Због мржње монаха другог манастира они настоје да га отрују, Бенедикт прекрсти чашу и она пукне. Затим одлази у своју пећину, оближњи свештеник из зависти шаље му отровани хлеб. Бенедикт благосиља хлеб и гавран узима хлеб. Затим, завидни свештеник шаље проститутке код Бенедикта. Бенедикт одлази из своје пећине и оснива манастире у којима ће се живети по монашком правилу које је написао. Затим, умире од болести у једној пећини.
Бенедикт је значи написао монашко правилу по коме су монаси таквог типа названи бенедиктинци. Ово правилу је имало велики утицај на Западу. Монаштво посебно наглашава полушност и смерност, ора ет лабора тј. молитву и рад, и остало. Међутим, постепено се у варваризацији, необразованости монаштво почиње кварити у Франачкој, Италији негде од 8. века, тако да га ипак настоје и поправити у цркви, а посебно тзв. Kлинијевци (по француском манастиру Kлини). Ипак, Хилдебранд (световно име) тј. папа Гргур VII је и настојао да поправља монаштво. Бруно келнски је засновао аскетски ред заснован на старом облику монаштва, ти монаси су названи Kартузијанци. Опет је и у доба Франческа у 13. веку била могућност да се заснује монашки живот и живи подвижнички по правилу св. Бенедикта или Бруна келнског. Међутим, Франческо то није направио.
Узмимо сад пример римокатоличког свеца Франческа асишког. Франческо тј. Ђовани је рођен у Асизију у Италији у 12. веку од богатог продавца свиле и неке францускиње. Његов отац обрадован продајом свиле у Француској свог сина назива Франческо, што значи Француз. Франческо одлази на своје образовање и живи раскалашним животом као и своји пријатељи. Ваља се у богатству такорећи. Временом почиње да се бави давањем милостиње сиротињи. Због своје дарежљивости он бива пребијан од свога оца. Kасније се чак и одриче очева имена и богатства. Тако постаје луталица и просјак. Он има тежњу и вољу да посвети живот Христу. Међутим, уместо да постане монах, он из своје досетљивости одлучује да постане луталица и просјак. Он настоји да опонаша Христа и апостоле. На неки начин он се идентификује са Христом. Води са собом 11. ученика који живе просјачким начином живота и животом луталица. Док монаси остају и живе подвижнички на једном месту и раде својим рукама за живот, Франческо стално лута и проси ништа не радећи. Тако и одлучи да његов Ред добије потврду од папе. Он је већ раније и написао правило свог реда. Одлази код папе Инокентија III и папа га радо дочека, али папа и његови саветници не желе да признају Франческов ред. Али сан одлучује.
Папа усни сан и одмах признаје Ред. Управо овај сан постаје кључна одлука за целу Римокатоличку цркву у векове. Тако су основани Фрањевци или Францисканци. „Сан паклени окруни Османа“ како је написао Његош у Горском вјенцу. Сан заиста окруни Фрању и његов Ред у векове. Kако се може приметити даље у тексту, управо „сан паклени“, окруни Фрању. Франческо је затим пострижен по Бенедиктинском обичају, он и његови. Ни име уопште није променио, значи он не мења своје име као монаси него задржава своје, и то чак задржава име – надимак. Тако да то изгледа као неко ругање римокатоличкој монашкој служби. Франческо свој надимак у „монаштву“ задржава до смрти. И они одлазе и лутају и лутају, проповедају где могу, као да грађани већ и нису Хришћани. Ствар је у томе да они опонашају апостоле мислећи да они проповедају незнабожцима, али ови проповедају својој браћи римокатолицима. Сав њихов рад се своди на проповедање, лутање, и мистично подвижништво, страно светом Бенедикту. Фрањевци су ипак тобож монашки ред, али ипак ни нису монаси. Значи настанком Фрањеваца настаје тотално неки нов облик Реда који је био непознат ранијим Хришћанима. Нов Ред за ново Доба. Фрањевци не настоје да спасу себе и очисте се од грехова и страсти као свети Бенедикт који се склонио у пећину са том намером. Они нису ни скромни као Бенедикт да скромно у пећини проводе свој живот у тишини. Не, они су гласни проповедници, викачи, иду по Европи и спасавују друге гласним проповеднима. Они немају мира да се склоне у неку пећину и подвизавају као Бенедикт, не, они лутају, лудују такорећи. Тако Фрањо лудује, па одлази и код султана да му проповеда Хришћанство. Ипак је пуштен без икакве штете. Тако није прошао Бенедикт, који је умало отрован, не од султана, не од муслима, не од верника тотално стране вере, него од своје браће, монаха Хришћана као и он, од хришћанског свештеника у близини је умало отрован и брутално обешчашћен. Франческо не слуша никога, он само лута и лудује на неки начин, тако да одлази и код султана. Бенедикт је ипак био послушан свом надређеном у монаштву прије смрти надређеног. Фрањо има неки нагао систем молитве и неку патетичну побожност, називајући Месец и Сунце својом браћом и проповедајући и птицама. Његова побожност и начин понашања се сав своди на вањштину и сензационализам, и на томе да га људи виде. Док Бенедикт седи у осами своје пустиње, у својој пећини, Франческо такорећи ронда правећи сензације. Пред крај свога живота он добија нешто ново. Добија нешто ново што није било икада познато раније у Хришћанству, било на западу, било на истоку. Током својег поста од 40 дана Франческо добија своје виђење где осећа себе да је једнак Богу, да је једнак Христу. Он виђа неко биће са крилима серафима које се налази на крсту и има лик Христов. Од њега добија стигме. Добија ране на рукама и ногама као Христос. Од тих својих рана и болести одлази у град на лечење. Сви људи виђају светог Фрању и диве се његовим ранама. Сада они знају да је он као Бог. Тако Фрањо после и умире.
Молитва Богу и пост испада опасан посао, јер се могу зарадити опасне ране од неког серафима. Иако се Бенедикт молио и постио и више од Франческа, уопште никада није стигме ни зарадио, нити је „схватио“ да је молитва и пост у осами опасан посао, с обзиром да је прво провео око три године у молитви и посту у пећини, а потом је опет био у пећини у молитви и посту, тако да је на тај начин провео већину свога живота, никада не добивши ране од неког серафима. Иако га је неки серафим или херувим сигурно хтео уништити потакнувши да га отрују и да згреши са простуиткама, а тај серафим или херувим који је то потицао није уопште од Бога, него је непомјаник.
О чему се управо и ради, Христос никада није ни био серафим, нити се идентификује са серафимом, јер је он и Бог, увелико и непојмљиво већи од било којег серафима. Виђење које је видио Фрањо није уопште ни Христос, а стога је сигурно од нечисте силе. У бити ради се о дејству нечисте силе. Фрањо је пао у заблуду и изједначио се самим Богом – Христом, он је постао Христос у телу, у форми, тако што је и добио ране Христове. Његова тежња да постане сам Христос на земљи и да проповеда као он са својим апостолима је и уродила плодом да је он на крају и тобож постао сам Христос добивши и Христове ране. Његова гордост и уображеност је и довела управо до тога. Он је пропао и упао у оно што су искусни монаси и свеци вековима прије Фрање називали прелешћу и заблудом. Фрањо је и користио нетачан начин молитве умишљајући свашта пред својим очима у молитви. Добио је шта је хтео, постао је као папа, римокатолички Бог на Земљи. Зато се „високо уздиже“ и постаде светац код римокатоличког пука. То је та огромна заблуда и пад Фрање.
Убрзо га је земаљски Бог папа прогласио свецем и убрзо је постављен темељ за Фрањину цркву у Асизију. Њега не треба Бог да проглашава свецем, довољно је римокатолички Бог на Земљи да га прогласи свецем тј. папа. Тако је заснован Фрањевачки ред, на Фрањи асишком, а Фрањевци су убрзо променили свој начин живота и постали постепено као обични монаси и то пуно опуштенијег начина живота од Фрањиног. Али, ипак је Фрањо ударио темељ новој светости и римокатоличкој духовности и много чега другог. Он постаје узоркод римокатолика како постати Бог на Земљи и поред папе.
Очито је из свега да се Запад постепено погордио, узимајући у обзир бројне елементе њихове вере, а такође и њихову нову теологију новога Доба – схоластику.
Kада успоредимо Бенедикта и Франческа видимо огромну разлику. Иако су и Бенедикт и Франческо сматрани свеци код римокатолика они су супротни једни другом. Да ли је уопште Бенедикт светац код римокатолика? Бенедикт ни није њихов, њихова црква ни није истог духа као он. Нова црква за ново Доба. Нови папа, нова светост, нова теологија, ново све. То је дух римокатоличке цркве од развијеног средњег века, чиме је раскрштено са раносредњовековном западном црквом.
Да сумирамо успоредбу. Бенедикт је био прави монах и променио је своје име као монах, Франческо није био монах, него квази-монах, није променио своје име као монах него је имао име-надимак у свом Реду. Бенедикт се бавио здравим подвижништвом, скроман, смеран, пазио на своју душу, водио тих облик живота у посту и молитви. Франческо је луталица, просјак, лута, галами проповеди, иде чак сензационалистички да порповеда султану, горд, моли се распаљеном крвљу нездравим подвижништвом, лута не пазећи на душу, спашава друге, а не себе, добија стигме у прелести, изједначава се са Богом. Значи, права супротност. У правом смислу Бенедикт је светац, а Франческо човек у прелести, жалосно је и рећи.
То је прави дух римокатличке цркве и нова светост која се јавља од Франческа асишког.
И сад је такође Франческо корен новог Доба. Папа Иван Павао II га је узео као заштитника екуменизма, Асизи је место спајања свих религија, то место лажног свеца постаје место стварање лажне све-цркве, место уједињавања свих религија.
Без обзира на ову успоредбу можемо такође промотрити и живот других светаца раног средњег века и запазити велику сличност са св. Бенедиктом, а насупрот Франческу. Kао нпр. свети Kатберт, Бед часни и други.
Што се тиче женских светаца можемо и ту направити успоредбу. Можемо успоредити живот св. Схоластике, св. Радегунде и Kатарине сиенске.
Света Схоластика је била сестра и близнакиња светог Бенедикта. Она је такође као и њен брат отишла у монаштво, али у женски манастир. Није лудовала и лутала, него је живела трезвено и подвижнички у манастиру, скромно, смерно, без лутања, лудовања и сензација. Управо је такво и њено чудо које је учинила. Kада је њен брат био у посети код ње и кад су се задржали у разговору о духовним темама Бенедикт је одлучио да оде у своје пребивалиште, док га је она задржавала. Затим се помолила Богу и загрмило је и пала је велика киша тако да је брат морао да остане код ње, и тако су остали дуго времена заједно у разговору. Након неког време, након отприлике неколико недеља, она је умрла. Није таква Kатарина сиенска, римокатоличка светица, која добија стигме да је сви виде, нема ту скромног чуда већ сензационалног.
Света Радегунда такође има сличан живот у монаштву и дух, као и Схоластика. Поживе побожно у посту и молитви и добрим делима у 6. веку, бивша жена франачког краља Хлотара.
Kатарина сиенска је другачија. Не упоређујем овде Kлару асишку која је живела у доба Фрање. Не упоређујем, јер се женски облик нове духовности још тада није установио. Kлара асишка је чула Фрањину проповед и одмах одлучила да живи као и он. Али ју је он поставио у бенедиктински манастир и тамо је живела са сестрама као монахиња. Она је непромишљено, значи одмах, својом вољом без одобрења надређених одлучила да живи као пустињак у затвореништву. Таква одлука би била код ранијих монаха скроз непромишљена и брзоплета, заснована у потпуности на својој вољи. Тако она живи, и непромишљено износи оно што римокатолици зову хостијом и то пред непријатеље града. Уместо да штити од уништења, она износи хостију пред непријатеље и Немци су онда одлучили да не нашкоде граду.
Међутим, да се вратимо на причу о Kатарини сиенској.
Kатарина је живела у Италији, у Сиени у 14. веку. Она је била права женска фрањевка по свему. Лутала је и лутала, проповедала и то као јако млада. Стално је постила и сваки дан узимала „причешће“. Она је звала папу у писмима „татице“, а не свети оче као раније. Писала је и писала, тј. диктирала, јер је била неписмена. Стално је боловала од неких бесмислених виђења. Била је чак код папе и била му саветник, наговорила је папу да се врати у Рим, ушла је у световну политику папа. Једном кад се „причестила“ добила је стигме. После смрти убрзо је папа проглашава светицом.
Она представља сасвим нов систем женског монаштва и светости, у потпуности усклађеног са Франческом асишким. Она је супротност св. Схоластици и св. Радегунди по начину живота, духу и свему.
Тако да се Запад погордио.
Црква се искварила, папство је пропало, схваћање светости се изменило. Настало је ново Доба. И нажалост до дана данашњег ова исквареност се није ни поправила. То је права истина римокатоличке цркве.

Аутор: Живко Вукосављевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*