Патријарх Павле – Наш светионик у мраку

0

Патријарх Павле је рођен 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. Отац му је у Америци добио туберкулозу и вратио се кући да умре, а мајка му се годину дана касније преудала. Али, и она је брзо умрла. С три године о малом Гојку и његовом брату бринула се тетка. Патријарх Павле је сам говорио да је као мали био „врло слабачак”, па су му једном чак и свећу запалили, мислећи да је умро.

 

1160449_patrijarh-pavle_ff

Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После тога уследило је школовање на богословији у Сарајеву, а потом на Богословском факултету у Београду. За време Другог светског рата радио је једно време као вероучитељ у Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне. Спасавајући једно дете да се не удави у Дрини, у августу 1944. године, Гојко се разболео и добио туберкулозу. Лекари су му рекли да му је остало три месеца живота. Прихватили су га монаси у манастиру Вујан. Борећи се молитвом против опаке болести, ипак се излечио. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље Гојко је изрезбарио један крст који се и данас чува у овом манастиру. После периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године и добио име Павле. Време жестоке борбе комуниста против цркве, све до 1955. године, монах Павле је провео у манастиру Рача.Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957.Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Изабран је за Епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је Патријарх српски Викентије. За Епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

Постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године када је изабран за Епископа рашко-призренског. Као архијереј на Косову и Метохији провео је скоро 34 године. Било је то веома тешко време за Србе и Српску Цркву. Обавештавао је не само црквене органе већ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве, монахе па и сам српски народ који се исељавао. И сам са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу подносио је вређања, па и физичке нападе.  О том времену сам патријарх Павле је записао: „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом синоду јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски”.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, због његове дуготрајне тешке болести на предлог лекарског Конзилијума Војномедицинске академије које су потврђене стручним налазом.

patrijarhpavleПавлово име нашло се на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус“ је прешао и епископ рашко-призренски Павле.После тога, по тзв. апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит троношки Антоније Ђурђевић их је промешао и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име. Митрополит Владислав је био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:

Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.”

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања ТребникаМолитвеникаДополнитељног требникаВеликог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године.Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија.Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Примљен је на лечење на Војномедицинску академију у Београду 13. новембра 2007. године.

Патријарх Павле је добио бројна одликовања. У јануару 2002, током посете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја првозваног. У септембру 2004, на деведесети рођендан патријарха Павла, председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена. Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007, Александар II Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Године 2009. је примио руски орден Достојанствозбог „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

 

18_11_2009_patrijarh_13

 

Патријарх Павле преминуо је на данашњи дан око 10:45 на Војно медицинској академији у Београду у 95. години.

ИЗВОР: Видовдан, Срби на окуп

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*