ПЕТ РАЗЛОГА ЗБОГ КОЈИХ ЈЕ РАСПАД ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ НЕИЗБЕЖАН

0

ПИШЕ: Руслан Хубиев

Сумрак Европе се догађа пред нашим очима

Није тајна да је Европска унија првобитно била створена од стране шест европских римокатоличких држава, ради помагања индустрији челика и угља. Креирана је у облику хомогене европске асоцијације за решавање заједничких проблема. Почетна верзија је много полагала на образовање, јер је уједињавало људе сличног менталитета, заједничке вере, културе и заједничких представа о вредностима у њиховим државама.

Међутим, до нашег времена се све ово претворило у пуку формалност. Унија угља и челика, која је настала 1950. године, била је пре свега економски пројект, док је садашња верзија Европске уније строго бирократска. Прва Унија је изабрала за  вође људе из индустрије и оне који су омогућили економски напредак Европе, а друга се проширила на 28 земаља потпуно несистематски.

У почетку Унију је стварао капитал Француске, Немачке, Италије, Белгије, Холандије и Луксембурга и једноставно је искористило жељу људи да не дозволе нови рат. Пројекат је користио пацифистичке тежње у друштвима и пројавио наднационални пројекат свеевропске бирократије. Ипак, чак и у погледу делимичног одрицања од суверенитета, унија угља и челика још увек уједиљавала равноправне играче, те је стога била релативно стабилна, што се не може рећи за садашњи образац ЕУ.

Модерна Европа је преклапање некомпатибилних елемената, при чему њене кључне чланице сада промовишу идеју еврозоне са „две брзине“, а екстерни играчи су већ почели да је разваљују …

Ретроспектива

Умањење значаја старе Европе у светској политици отпочело је давно. Кључни рубикон за ово био је 30-годишњи рат који историчари формално деле на I и II светски рат. Наравно, Европа то није планирала, посебно после неочекиваног успеха и победе СССР-а. Још почетком XIX века Наполеон је далековидо изразио мишљење да ако Европа настави своју експанзију према Русији, онда ће се пре или касније наћи између две ватре. То се догодило. Као резултат Првог и Другог светског рата, Европа је потпуно изгубила свој положај хегемона.

На крају XX века Совјетска Русија и САД су коначно поделиле свет, а стари свет се вратио на тачку у којој је постао арена совјетско-америчке конфронтације. Још већи губитак независности у спољнополитичким питањима Европу је доживела после 1991. године. Управо тада је Унијам добила фаталну неравнотежу, јер је пренагло прогутала источноевропске “републике”, а које су с њом неспојиве.

Истовремено, супротно очекивањима, није дошло до равноправног удруживања. Западна Европа је само прогутала Источну, не прихвативши је као равноправну чланицу. После пљачке и исисавања ресурса источноевропских држава, уништавања индустрије коју је изградио СССР, Стари свет је још у повоју убио непотребног конкурента. Владе источноевропских чланица ЕУ Брисел је посадио на иглу субвенција, а лојалност становништва купована је кредитима.

Западна роба која је преплавила полице држава Источне Европе, брзо је угушила гласове разума, иако су само позивали да се мисли на будућност, као и последице овако безумне политике. Према њима, уз овакав тренд, нове европске државе ће коначно изгубити своју субјективност већ за 10 до 20 година. Заправо оне ће постати потпуно зависне и неће моћи саме да ништа стварају. Пројављене године су прошле и ми сада видимо каква се ситуација појавила.

 

Стотине милијарди евра подршке, која су формално дате да “подстакну” Источну Европу на то да почне да живи на основу сопствене снаге, нису довеле до очекиваног резултата. Наравно, овде не може постојати никаква независност, чак није могуће одржавати ни тренутни ниво развоја без субвенција из Брисела. Али програм помоћи завршава се већ 2020. године. У суштини, ово је први предуслов за колапс ЕУ.

Западна Европа не може више да „храни“ русофобни кордон у актуелној ситуацији, посебно Немачка, која са изненађењем посматра како се Пољској додељује више средстава него што је добила цела Западна Европа током Маршаловог плана. Само у периоду од 2004. до 2014. године, Варшава је од Брисела добила 101,3 милијарду евра у специјализованим програмима. Међутим, Немачка је умела да искористи далеко мање средстава која је добила, те се сада појављује као евро-донатор, док Пољска и даље жели да прима 11 до 18 милијарди долара годишње на свој рачун.

Узрок други: ЕУ-САД

Од момента појаве униполарног света и ураганског ширења ЕУ, само је порастао сукоб између држава чланица и ЕУ. Када се Москва нагло вратила у арену великих сила, Англосаксонци су одлучили да успоре њен развој туђим рукама, тачније рукама Европске уније. Неизабрани функционери ЕУ под притиском Сједињених Држава и Британије почели су да дају деструктивне директиве земљама чланицама.

Од бесмислених санкција нису страдали само људи, већ и бизнис, а то је већ погађало и на амбиције руководеће класе сваке земље. Антируске санкције су по инерцији подржане, али унутар саме ЕУ почела је да се осећа подела. До данас, ниједан састанак и преговори који су одржани о овим питањима нису ништа решили, јер не узимају у обзир корен проблема. Да се и није појавио рат елита у Сједињеним Државама, онда би на власт дошле старе транснационалне елите у лику Буша, Клинтона, или неког трећег, а тада би се раскол појавио сам од себе.

Обећања да ће се надокнадити нанете штете ЕУ изазвана антируским санкцијама нештедимице су давали Американци из Обаминог тима, међутим на власт у Вашингтону су дошли потпуно нови људи. Трамп је одбио да плати рачуне, а русофобија је пала на рамена самих Европљана. У томе лежи корен неочекивано насилне реакција бројних политичких снага ЕУ и апела који су стигли из већег дела Европе да се зауставе антиратске санкције. Поред тога, претходна америчка естаблишмент имао је по питању ЕУ конзервативније ставове.

Планирано је да озлоглашени трговински споразуми типа Транстихоокеанског партнерства (ТТП) уједини тржишта Европе и других америчких сателита и одвоје их тарифним баријерама од конкурената типа Кине. Европска унија би у том случају, у другој фази, постала америчко тржиште.

Економија Америке би постепено истискивала европске производе, чак и са европских тржишта, што је био тзв. меки сценарио. Касније, Москва се појавила на светској сцени и трон хегемона се заљуљао. Резултат тога је да садашњи амерички естаблишмент не може више да тражи алтернативе, средства за противдејство су потребна одмах, и стога ЕУ активно урушава.

По инерцији, бирократска елита Европе покушава да убеди друге чланове о својој корисности, али у стварности они никоме не требају. Њен задатак је био да обавља функције америчког бирократског надзорника Европске уније, али пошто се планира отпис ЕУ, надградња је бескорисна. Иронично, али у овом случају, имати посла са појединачним земљама, а не са Унијом је истовремено корисно и за Русију и за Сједињене Државе.

Разлог трећи – унутрашња економија

Са економске тачке гледишта, Европска унија има практично исте земље са којима је почела. Немачка, Француска, Бенелукс (Белгија, Холандија и Луксембург), а такође и Италију. Сви остали живе од субвенција, тј. на њихов рачун и тако гуше систем. Цела Источна Европа се у једном тренутку једноставно продала за новац, дајући суверенитет, иако су због њега формално напустили Москву. Сада су економске реалности такве да је политика бенефиција у пређашњем облику укинута, Стари свет преживљава тешкоће и већ је постао предмет прекоморске уцене.

Корен економских разлога за распад лежи у чињеници да садашња ЕУ не може на други начин решити постојеће проблеме. У једном тренутку, она је лично уништила индустрију и економију Грчке, Прибалтичких држава, Пољске, Мађарске и других земаља које су јој припадале како би апсорбовале њихова тржишта, радни и научни потенцијал. Као резултат тога, Стари Свет их је лично посадио на иглу субвенција и тиме и самог себе осудио на још веће проблеме.

Правде ради, важно је разјаснити у чију су корист субвенције деловале. Формула је била прилично колонијална – потребно је уништи производњу других земаља, а затим да им позајмити новац. Уосталом, очигледно је да ће се та средства потрошити на робу из метрополе. Међутим, сада су извори субвенција исцрпљени. Британија, која напушта ЕУ и уплаћује у буџет око 12 милијарди евра, ускоро ће престати да то чини, а на прагу стоји европско-амерички трговински рат.

Узрок четврти – мигранти

За рушење Европе елите, које су на власти у институцијама Сједињених Држава користе се стари механизми. Конкретно, они реанимирају пројекат миграција које је створио човек, што подрива друштва ове или оне земље изнутра. Једина разлика је у томе што је спољни сценарио зауставила Москва, тако да садашња варијанта подразумева коришћење већ постојећих мигрантских ресурса у ЕУ.

Доказ да је покренут процес о коме говоримо је француски покрет жутих прслука, односно оно што се дешава иза прљавих завеса. Док Европа са чуђењем посматра поступке француске полиције, демонстраната и кораке власти, председник Републике тихо и неприметно потписује закон о миграцији. Буквално, само пре неки дан, Макрон је ставио свој потпис на документ за који је обећао да га Француска неће потписати. Наравно то је било пре почетка штрајкова. Сада се не може говорити о било каквом затварању граница, а уместо да се смањи број миграната, Париз се спрема да прихвати још више миграната.

Са тачке посматрања уобичајене логике, ово се чини апсурдним, нарочито због присуства екстремног јавног израженог незадовољства паразитирањем миграната у француском друштву. Али иронија ситуације се закључује у томе да су организатори протеста исти људи који су заинтересовани за колапс ЕУ. Управо зато је француску улицу у тренутку потписивања документа изненада престала да интересује ово злосутно питање.

За поделу, не постоји ништа боље од вештачког јаза између стварности и позиције штампе. Стога, док се Французи масовно прелазе из градова где има мигрантима у безбеднија места, дотле медији говоре све супротно.

Тако је средином фебруара, под притиском Независне организације за стандарде штампе (Independent Press Standards Organisation), британског органа за контролу медија, чувени таблоид «Daily Mail» био приморан да објави колумну корективних измена и допуна. Једноставно речено, таблоид се извинуо свима што се усудио да објави репортажу о стварној ситуацији са мигрантима. У чланку се описује тотална исламизација читавих региона и различитих градова ЕУ, као и посебно критична ситуација по овом питању у Француској.

У први мах може се учинити да је покорност којом „најслободнија штампа света“ исправља чланке на први захтев власти представља изненађење, али реалност је та да су англосаксонски медији увек били само средство политике. Једина разлика је што су то раније радили ван Уније, а сада унутар Европске уније. Притисак на огорчење масе има за циљ да поткопа већ дуго грејани чајник евро-телеранције, што је још једна предпоставка за колапс ЕУ.

Узрок пети – глобална авантура

Корен проблема је тај што криза капитализма и недостатак тржишта све више враћа наизглед цивилизовани западни свет у свој прави “дивљи” облик. Отварање нових тржишта за финансијско паразитирање Запада омета Кина, а паљење локалних сукоба, пучева и ратова – Русија, као резултат тога, морамо да пустимо своје људе на клање.

За доказивање стварних америчких намера довољна је обична логика. Европа има технолошке могућности и производне потенцијале како би задовољила све потребе ЕУ и Америке, док Сједињене Државе, са своје стране, имају и технолошки и производни потенцијал како би у потпуности снабдевале и америчко и европско тржиште својим робама. Последично, једна од њих ће морати да оде. Или тачније, да постане храна другој.

Окидач за покретање ситуације у описаном смеру био је економски положај самих САД. Тачније тренутак у којем је глобална дужничка економија изгубила свој главни покретач за свој раст – а то је могућност да ствара нове дужничке јаме. За функционисање система долара, који је у потпуности изграђен на америчкој војсци и вери инвеститора, Америка је морала стално стварати нове сукобе. Револуције и ратови могу погодити било који регион који није под контролом долара. Државе чији су ресурси национализовали су рушене, а системи у којима је долар већ био присутан били су оптерећени револуцијама. Ширење дужничких јама и извоз долара није дозвољавао да се престане са његовим штампањем.

Међутим, од 2015. године и доласка Москве у Сирију све је почело да иде у другом смеру. Велики сукоб на који су се Американци ставили улог није се догодио. Сирија је опстала, анулирање националних држава и преливање трилиона долара у раније национализовану имовину није се догодило, а најважније руте и извори енергије нису прешле у руке Сједињене Државе, при чему је контрола над терористичким војскама изгубљена.

Од тада, покушај продужења постојања доларског система стварањем нових финансијских јама и хаоса почео је активно наилазити на заједнички отпор Москве и Пекинга. ЕУ се поново нашла између два пожара. Да би се криза економије америчког долара одгодила, потребно је “јести” Европу, а  да би се „појела“ прво се мора разрушити.

Са руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: http://www.imperiyanews.ru/details/7c73c005-d136-e911-80fc-020c5d00406e

ОБЈАВИО: “Балканска геополитка Блог Зорана Милошевића”

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*