Петар Радојчић: Kоме сметају истина и мир

0

“Људи су тако једноставни и тако спремно подлежу жељама тренутка, да ће онај ко хоће да их превари увек наћи довољно оних који ће бити спремни да буду преварени.”
(Николо Макијавели)

Живимо у времену и окружењу у ком медији имају огроман утицај на наше животе. Односи креатора друштвене “старности” са јавношћу постали су облик комуникације којим се селективно представљају чињенице, одлаже објављивање лоших вести и потискује суштина, скретањем пажње са озбиљних и животних проблема. Преобликовање перцепције је друго име за пропаганду којом се мењају мишљења и ставови грађана, али и “производе” конфликти, страх и неизвесност. Kо није имао прилику да доживи и осети ефекте безобзирног и смишљеног пропагандног деловања 90-тих година, има сада. На делу је дириговани хаос – примена обмањујуће тактике властодрж(а)ца ради постизања политичких и других, нама незнаних, циљева. Тешко је и присетити се, а камоли побројати, колико је, у последњих неколико година, било медијских афера у којима су у центру збивања били и највиши државни званичници. Све чешће се јавност “подиже на ноге” изјавама о деловању страних обавештајних али и домаћих (пара)служби безбедности, “шпијунским мистеријама”, заверама против власти и председника и/или премијера Србије и покушајима дестабилизације земље и региона. При том, медијима и грађанима оставља се простор и повод за претпоставке и поставке теорија завера, уз “умирујуће” тврдње да нема разлога за панику јер државни органи добро раде свој посао. Заједничко за сва “догађања” јесте да, након медијског “завртања” слушалаца и читалаца, нису до краја разјашњена.
И у региону су приметне политичке акробације које не доприносе проналажењу заједничког језика и уздржавању од запаљиве реторике која, без реалне основе, звучи претећи. Томе доприноси и руководство Србије, не ретким, иницирањем да до криза дође и потоњим “ангажовањем” на смиривању истих. Предузете мере биле су, углавном, ирационалне и додатно су затезале односе са суседима, али и другим државама. Тешко се схвата повлачење амбасадора из Француске на “консултације” и слање протестне ноте због одлуке суда да ослободи Харадинаја, нарочито после “мудрог и храброг” прихватања именованог за коалиционог партнера и саговорника око градње односа Србије и Срба са Приштином. Посебну пажњу завређују неразумно повлачење дипломатског персонала из Скопља и брзина и начин “нормализације” односа са Македонијом. До данас су, као резултат немуштих саопштења, остале недоумице о улози безбедносних структура и разлозима повучених потеза српског естаблишмента.
Деловање страних обавештајних служби на територији Србије и шире није новост. Њихов посао је, управо, да прикупљају податке у земљи опсервације и да за то праве и развијају адекватну агентурну мрежу и мрежу сарадника, а посао наших служби, посебно контраобавештајних, јесте да откривају и спречавају такве активности. Балкан је био и остао зона интересовања и арена сукоба Истока и Запада. Међутим, симптоматично је да је, према сценарију званичника Србије, наша земља у самом центру интересовања великих служби (ЦИА, МИ6, БНД…) што не одговара истини. Заправо, интересантнији смо за регионалне службе.
Непрекидно излагање спинованим догађањима, драматичним и спектакуларним корацима српских власти, пропраћеним сензационалистичким најавама и насловима блиских медија, код дела грађана ствара отужан осећај презасићености и мучнине. Наравно, многима је јасно да се фактичке невоље и теорије завере, обилато, користе за унутрашње политичке потребе – тачније, за скривање истине, подизање рејтинга и останак на власти. То захтева константну манипулацију, производњом криза и стварањем осећаја угрожености, како би се узрочници проблема истакли као решаваоци истих, јер се тоталитарни режими боје сваког сценарија њиховог рушења. Страх је перманентан и зато стално причају о заверама.
У недостатку стабилне потпоре, намећу се питања – може ли се у окриље цивилизације стићи са кадровима који су протеклих година подстицали, а и данас подстичу нестабилности на овим просторима? Има ли основа за тврдњу да је Србија “стуб” и гарант мира и стабилности у региону иако нема довољно добре односе ни са једним суседом? Kако, у оваквим околностима и актуелном спољном политиком, осујетити смицалице комшија и настојања да изнуде уступке Србије у “нерешеним питањима”?
Стање у држави је пораз многих од нас. Доста тога није како би требало да је. Етика уступа место неморалу, друштво је апатично, подељено и изједено корупцијом, неистомишљеници се третирају као непријатељи, инситуције су слабе, медијски мрак отежава пут до истина. Проевропски преокрет бивших националиста и ауторитарна трансформација државе не погодују дугорочно одрживој стабилности. То зна и Запад али, због кооперативности, толерише режим једног човека и даје легитимитет антидемократском понашању. Таквим односом ствара одбојност дела јавности према себи.
Грађани Србије који не прихватају демагогију и изолацију од стварности не треба да чекају повод за престанак подршке Запада. Прилику за почетак краја нежељеног живота треба тражити на предстојећим београдским изборима. Одустајање од апатичног презира “произвођача магле” и апстиненције од бирачког права, значило би и повратак сопственог значаја у креирању друштва.

Петар Радојчић генерал-потпуковник у пензији

 

ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*