Потресно писмо младића чији је брат умро од рака: „Хвала Србијо и натакнем те на к….ц!“

0

А на крају писма Марко је указао на дан када му се брат родио, али и на онај када је, нажалост, остао без њега

Страхиња Андрејић (17), ученик Прве београдске гимназије преминуо је од рака, а његов брат Марко написао је потресно писмо упућено свима онима који су помогли донацијама, лепим речима и поступцима, али је и указао на бројне пропусте и одговорне за губитак једног младог живота.

– Страхиња је добио све што је пожелео, све што смо могли купили смо му и омогућили. Добио је све сем прилике да оствари свој сан, да оздрави и научи да прави видео игрице. Добио је све сем прилике за живот – пише при крају Маркове исповести.

Писмо преносимо у целости, а можете да га погледате овде:

“Две године борбе, две године потрошеног времена, ко зна колико новца уложено у лечење, колико манифестација и догађаја организовано у његово име и у добротворне сврхе, две године смејања и плакања, уживања и болова, две године падоше тек тако. Поводом смрти мога млађег брата, седамнаестогодишњег ученика Прве гимназије Београда, желео бих да се неким људима захвалим за све што су учинили за мене и моју породицу, а некима и не.

Хвала лекарима који су неспособни да успоставе дијагнозу неколико месеци, хвала им што не знају да читају МР снимке и да виде тумор на њима, већ чекају да се увећа и до четири пута и онда дођу до закључка да је то ипак тумор а не нешто друго што су мислили да је и онда буде касно за операцију у иностранству.

Хвала др. Даници Грујичић која је била толико пријатна и уљудна да је успела да издвоји два минута да помери своју гузу са удобне кожне фотеље и погледа мог болесног брата, њеног пацијента којег је оперисала, на самом паркингу у колима. Хвала јој што је након наших високих веза и многобројних одбијања, погледала његове снимке и рекла како је излечен, а није био очигледно.

Хвала лекарима, њих пет, дежурних тај дан, са ВМА који нису хтели да га погледају када је имао први у низу многих епи напада, док се он грчи у колима хитне помоћи зато што он “није” њихов пацијент

Хвала (већини) медицинских сестара које су увек биле ту када је требало и све су нам лепо објашњавале, никада нису биле дрске ни уживо ни преко телефона, које су имале смелости и храбрости да нас питају зашто смо тражили социјалну помоћ у виду пелена, када смо већ добили новчану помоћ. Па Боже мој, вероватно не знају да та новчана помоћ не покрива ни половину средстава и лекова за лечење мога брата, наша је кривица што нисмо сви медицински образовани па да им објаснимо како се понаша према болеснима. Сад знамо за не дај Боже, следећи пут.

Хвала целом министарству здравља који сматра да особе у колицима могу изненада проходати испред зграде онкологије и попети се уз степенице, јер што би они трошили паре на поправку рампе за особе ас инвалидитетом. Није као да паре иду из њихових џепова али добро, кажу чуда се дешавају.

Хвала таксистима који се испред исте зграде онкологије паркирају тачно на местима испред улаза и на пешачком прелазу да не можеш прићи и тако сатима седе и једу бурек, читају новине, мало играју “џепни билијар” па ако виде било какву полицију (обичну, саобраћајну, џукеле…пардон, комуналну) одмах скидају таxи знак са кола и беже.

Хвала премијеру Србије, Александру Вучићу, који има (наше) паре за Београд на води, а болесне људе и даље лечимо смс порукама.

 

А онима којима не желим да се захвалим су:

Основне школе “Среван Сремац”, “Раде Драинац”, “Јован Ристић”, “Олга Петров” и “Kраљица Марија” и културно уметничким друштвима “Лира” и “ПKБ” који су заједно са нашим пријатељима године организовали хуманитарну приредбу за Страхињу и одушевили целу моју породици овим дивним гестом. Они су криви сигурно.

Студиу глуме “Две бесне глисте” који је организовао хуманитарну представу за Страхињу у којој су буквално сви уживали и новац донирали за његово лечење. И они су криви сигурно.

БЕЛхоспице организацији и њеним волонтерима који су га стално обилазили, забављали, гледали филмове са њим, куповали му разне поклоне, трчали маратоне по Србији и Европи за њега, набављали му разне ствари како би му лакше било а које су готово немогуће за пронаћи. И они су криви сигурно.

Саши Зђелару, младом фудбалеру који је без поговора прихватио позив да упозна Страхињу и поклонио му неколико дресова који су Страхињи пуно значили и долазио му у посету кад је могао. И он је крив сигурно.

cj5h3438

 

Рвачком клубу “Победник”, момцима и тренерима који су га редовно обилазили и забављали, учланили га у клуб и дали му чланску карту иако Страхиња није могао да устане из кревета. Момцима који су му поклонили многе медаље које су освајали на турнирима и били ту за њега до последњег дана. И они су криви сигурно.

Младим кошаркашима Партизана, Михајлу Андрићу и Вањи Маринковићу што су дошли када је Страхиња већ био у заиста тешком стању и који су имали разумевања за ситуацију а опет су му дошли у посету и поклонили му дрес Партизана. И они су криви сигурно.

tan2015-1-24_22540367_1

Свим пријатељима и професорима из Страхињине основне и средње школе, који су га обилазили кад год су могли, донирали му новац и ствари, забављали га, смејали се и веселили се са њим, посветили улицу отвореног срца у Борчи њему, покушавали на било који начин да му олакшају борбу и помогну да победи болест. Нажалост “онима горе” то очигледно није било довољно. И они су криви сигурно.

Надам се да неки неће погрешно схватити досадашњи сарказам, јер ја сам заиста захвалан свима (свима из дела којима “нисам” захвалан) који су ту увек били уз нас.

А ви се и даље куните у ову прелепу државу, промовишите је по свету, останите у њој и радите за бедне паре и преживаљавајте уместо да живите, будите патриЈоте и гините за њу, браните Kосово рушењем и паљењем Београда и пљачком трафика и продавница и немојте се ни случајно жалити како је овде лоше.

Хвала Србијо, натакнем те на к….”.

А на крају писма Марко је указао на дан када му се брат родио, али и на онај када је нажалост остао без њега.

Страхиња Андрејић
24.08.1999. – 30.09.2016.

 

 

 

Телеграф

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*