Православне богомоље за клађење и пијанке

0

Српска црква Светог Ђорђа у Лестеру у Великој Британији доспела је у жижу јавности јер се у њеној порти отвара јавна теретана! Пракса да се црквено двориште или парохијске сале изнајмљују за различите намене, постоји у већини српских богомоља, како у европској и прекоморској дијаспори, тако и у бившим југословенским републикама, али и у самој Србији. Недавно је избио скандал зато што је српска богомоља у Аустралији изнајмљена муслиманима за молитву.

Бивши владика канадски Георгије, подсећају у овој епископији, морао је својевремено оштро да наступи како би се изместила кладионица из једне црквене сале у Онтарију, али није познато да је слично одреаговао када је у манастиру у Милтону прављено вино и у украсним флашама продавано као сувенир. Прописе је хтео да заобиђе и епископ зворничко-тузлански Хризостом када је, игноришући клаузуле уговора о поклону, покушао да подигне кафану у семберском Етно-селу Станишић. Зауставио га је власник тог туристичког комплекса Борис Станишић.

– На спор је стављена тачка и не бих да се враћам на ту горку причу. Испоставило се да владика Хризостом није био до краја упућен у активности једног свог калуђера који је покушао да прекрши даровни уговор којим сам СПЦ поклонио цркву са пратећим објектима. Хтео је да промени намену тим зградама, супротно даровном уговору. Срећом, све се завршило како треба – кратко нам је рекао Станишић.

Голишави туристи дражи од стараца

Због зараде, у СПЦ постоји пракса да се поједини делови манастирских здања претварају у ресторане или хотелски смештај.
– Ипак, треба пазити где и шта се покреће као додатна делатност. Без обзира што митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјављује да је уносније градити хотеле него старачке домове, није баш пристојно да се разголићени турсити шетају тик уз манастир. Није богоугодно ни да из црквене биртије трешти прегласна и свакаква музика, те да се излази у тешком пијанству, упркос томе што је владика зворничко-тузлански Хризостом наклоњен угоститељству, па у Бијељини ради ресторан код манастира Пет језера – закључује Ђеновић.

Он је, да подсетимо, унутар етно-села подигао манастир и заједно га с храмом Светог Николе, крстионицом и конаком уступио Српској православној цркви уз услов да поклону не сме бити промењена намена. У супротном, поклон би морао да буде враћен дародавцу. Ипак, крстионица, која је изграђена у руском стилу претворена је у продавницу, а у конак игуман смешта новоосновану епархијску туристичку агенцију Путеводитељица. Спор између дародавца и поклонопримца је кулминирао кад је почела градња црквене кафане тик уз манастир! Проблем је стигао до патријарха Иринеја и Светог архијерејског сабора СПЦ који су пресудили да се цео даровани комплекс врати у првобитно стање.

С друге стране, црквена порта у Епархији жичкој већ годинама се за дебеле паре издаје за угоститељске шатре током августовског одржавања Сабора трубача у Гучи, јер и цео Сабор је, како објашњавају у тој епархији, својевремено и кренуо испод шатре под липом у порти месне цркве Светог архангела Гаврила. Једини услов је да се Сабор не одржава у време двонедељног Госпојинског поста.

Пара врти где бургија неће

– СПЦ у Великој Британији званично нема сопствену имовину, јер је укњижена на појединце или ктиторе будући да тамо не постоји категорија друштвене имовине. Због ситуације у Лестеру надлежни српски епископ британско-скандинавски Доситеј у почетку је негодовао, али је на крају морао да прихвати чињенично стање. Исто тако, патријарх Иринеј је схватио да је за СПЦ дугорочно добро када је у Канади половина једне куће укњижена на бившег епископа Георгија, јер се тако цркви драстично смањује порез на ту имовину. Речју, пара врти где бургија неће – појашњава Ђеновић.

Када је реч о српским богомољама у европском и прекоморском расејању, оне махом немају статус установе од јавног значаја нити су на буџетима држава у којима делују. На основу закона земаља у којима се налазе, углавном су регистроване као удружења грађана, невладине или непрофитне организације. Зато у већини страних земаља за црквену имовину, финансијско пословање, као и за црквене кредите својим личним иметком гарантују појединци или групе грађана, односно верника, код тамошњих банка и државних установа.

Намаз и ифтар

Сала српске цркве Светог архиђакона Стефана у области Кизборо, у аустралијском граду Мелбурну, својевремено је за молитву (намаз) била уступљена Пакистанцима и Авганистанцима, а иконе у њој биле су прекривене заставама и реликвијама карактеристичним за ислам. Револтирани Срби овај потез су оценили као скандалозно богохуљење, писали су патријарху и захтевали да тадашњи владика Иринеј буде смењен. Међутим, без икаквог одјека прошао је потез владике херцеговачког Григорија који је недавно у српској цркви у Мостару организовао свечаност ифтар за тамошње муслимане.

– У таквим ситуацијама, у страним државама епископи и свештеници не питају се много, чак ни Синод ни Сабор СПЦ, већ они који су заложили своју имовину да би црква опстајала у њиховој средини. Отуда не чуди што управе црквених општина прибегавају издавању парохијских сала за различите намене како би обезбедиле континуиран извор прихода за покривање позамашних црквених трошкова. Прилози добротвора и зарада од верских обреда, производње и продаје свећа, издавачке делатности и црквених сувенира није увек довољна, нарочито ако је дотична црква под великим кредитом. Све цркве широм света, поред теолошких и молитвених, имају друштвене и привредне активности. То је псеудоверницима можда необично, некима чак и скандалозно, али црква има трошкове које треба покривати да би могла да делује и опстаје! Сличне додатне бизнисе имају и друге православне, али и католичке цркве које чак и дискотеке отварају – објашњава верски аналитичар Драшко Ђеновић.

Извор: Вести онлајн

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*