Priča o Fridi: Kad život boli, živi snove

0

Frida Kalo je slikala bolest, smrt, politiku, sećanja, ukućane, strahove, emocije… Na njenim platnima sve to pre liči na snove nego na život, kaže španska umetnica Marija Hese.

„Podigneš li zidine oko sopstvene patnje, izlažeš se opasnosti da te ona izjeda iznutra“, reči su slavne meksičke slikarke Fride Kalo koje su uzete za moto nedavno objavljenje knjige „Frida Kalo: jedna biografija“, seviljanske ilustratorke Marije Hese. Ova španska umetnica nedavno je u institutu Servantes predstavila ovu knjigu koju je pratila i izložba originalnih ilustracija istoimenog naziva.

Mešajući Fridine slike i crteže sa biografskim slikama bola, nesreće, revolucije, ljubavi i umetnosti, Marija Hese donosi svoj neobičan uvid u jedan mogući život slavne Meksikanke, s uverenjem da kao najsnažnija i najtačnija istina o Fridi Kalo ostaje — stvarnost njenih slika.

„Prirodno je biti inspirisan Fridom, budući da je reč o jakoj ličnosti, jakom karakteru“, kaže u razgovoru za Sputnjik Marija Hese.

„Dugo sam je proučavala, sve podatke i činjenice koji se tiču i njenog dela i njenog života. Frida je, najkraće rečeno, fascinantna, zbog svega što je radila.“

Da li i za vas Fridin život, zbog svega što ga je karakterisalo, ponajviše liči na san?

— Na neki način to jeste tačno, ali nije samo zbog sna. Frida je slikala svoje snove, ali i svoj život i svoje emocije. A kada neko slika svoje emocije, one izgledaju fascinantnije i više liče na san.

Ono što je obeležilo Fridin život jeste stalno prisustvo bolesti i smrti, hod između života i smrti, između strasti i smrti?

— Od rođenja je bila obeležena svojom bolešću, a povrh toga i nesrećom koju je kasnije doživela. Osim toga, smrt je na neki način uvek bila prisutna u njihovoj porodici. Njen otac je imao epilepsiju i zbog toga je bila okružena potencijalnom smrću, da tako kažem, od prvog dana. Zbog toga je naučila da živi sa smrću, ali i kako da živi strastveno, uprkos tome što je smrt bila svuda oko nje.

Koliko je ljubav između Fride Kalo i Dijega Rivere za vas bila jak motiv da je prenesete na papir i oslikate?

— Na početku nisam htela mnogo da se posvetim Dijegu, jer je ovo knjiga o Fridi. Frida je glavna junakinja i nisam želela da učinim da bude u Dijegovoj senci. Međutim, na kraju sam shvatila koliko je njihova veza važna. To je bila neka vrsta toksične veze. Dijego jeste izvlačio najbolje iz Fride, ali je izvlačio i najgore iz nje. Mislim da se ona u nekim trenucima jako plašila. On jeste brinuo i vodio računa o njoj, uprkos tome što je u nekim drugim aspektima bio loš. Posle tolikog ulaska u tu priču, pošto sam se toliko upustila u istraživanje njihovog života, zaključila sam da je taj odnos takav kakav je, i ko sam ja da sudim o tome kako su se oni ponašali u svojoj vezi. Odlučila sam da prihvatim stvari onakvim kakve su bile.

Kakav je izazov slikati šuštanje Fridine duge suknje, o kome je tako lepo pisao Karlos Fuentes? Kako se u sliku prenosi zvuk takve autentičnosti?

— Za Fridu je bilo veoma važno kako izgleda i kako se predstavlja svetu. Ona jeste imala veliko meksičko nasleđe iza sebe i ona i Dijego su se trudili da se oblače u skladu sa tim nasleđem, promovišući njihov rodni grad. Važno je bilo istaći da je kroz oblačenje Frida pokušavala da istakne ono što je dobro i lepo, ali i da sakrije mane koje je imala. Te haljine koje je nosila, a po kojima je poznata, služile su da prikriju deformitet noge, a kada su joj zbog bolesti amputirali nogu, nosila je čizme, čak je stavljala dodatne potpetice na čizmu, kako bi se snažnije čuo korak te noge bez stopala. Pravila je parfeme i volela je na sve načine da istakne svoje prisustvo.

Šta će mi stopala kad imam krila da letim, zapisala je u svom Dnevniku uoči amputacije stopala. Da li je danas zamisliva žena takve snage, neko ko se, uprkos svemu, jednostavno — ne predaje?

— Treba obratiti pažnju na to da, iako je bila jaka žena, Frida je zapravo bila jako krhka. Kada su joj amputirali nogu, na nju je to imalo veliki uticaj, jer nije mogla da koketira, da se kreće, da ide na plesove kao nekada, a znamo koliko je za nju društveni život bio važan. Hroničari njenog života kažu da je trenutak kada joj je amputirana noga bio početak njenog kraja.

, ali ipak je prisustvovala otvaranju sopstvene izložbe, jednostavno su u galeriju doneli krevet i tu je smestili. Nije, dakle, bilo ni otkazivanja ni odustajanja?

— Frida je zapravo bila čista kontradikcija od osobe. Kada je bilo loše, njoj je zaista bilo loše i mnogo ju je boleo život. S druge strane, kada se osećala dobro, bila je jako vitalna i bila je sušta suprotnost svom tom bolu koji mi danas vezujemo za nju. Takođe, u epizodi sa krevetom i odlaskom na izložbu treba imati na umu da o Fridi postoji dosta mitova i legendi. Njeni prijatelji koji su bili na tom događaju svedoče da je Frida bila u velikim bolovima i da je njeno veselje tokom izložbe bilo plod toga što je bila pod dejstvom lekova. Upravo zbog krhkosti koju je Frida imala, zbog načina na koji se snalazila u bolu, postala je tako velika.

Vi ste oslikali i još jedan važan segment Fridinog pogleda na svet — njegov politički aspekt. Znamo da su i ona i Dijego bili politički angažovani, da su bili prijatelji Trockog. Kako se sa vremenske ali i ideološke distance slika nečiji politički stav?

— Frida je rekla da se ona nikada ne bi udala za bilo kakvu političku ideju, što znači da je ona u jednom trenutku zaista bila na strani komunista. S druge strane, ona je pomagala republikancima u Španskom građanskom ratu. Važno joj je bilo to što je komunizam na papiru bio ideja koja je na strani siromašnih, trebalo je da vodi ka poštenoj raspodeli bogatstva i Fridi se to dopalo. Ona želela da ta ideja funkcioniše, pre svega zbog meksičkog sela koje je bilo jako siromašno. Međutim, ideja je na papiru jedno, a u praksi, u onome što ljudi od nje naprave — nešto drugo. Tako je i istorija komunizma vodila u različite krajnosti. Frida je verovala u ideju da bogatstvo treba da se raspodeli i da treba da se pomogne svima. A što se Trockog tiče, poznato je da je on bio jedno vreme kod njih u kući i da su mu pomagali. Upravo tu se vidi da je Frida imala svojevrsni politički angažman. Dijego Rivera je bio mnogo veći komunista od nje. Čak i kad su ga izbacili iz partije, ostao je najveći komunista. U knjizi „Frida Kalo, jedna biografija“, jasno je istaknuta ta politička crta njenog života.

liko danas životna priča Fride Kalo, priča bolesne, nesrećne, napaćene, a opet snažne žene koja slavi život do poslednjeg trenutka, može da bude podsticajna onima koji se s njom tek upoznaju?

— Svi treba da slavimo život, bez obzira na vreme u kojem živimo. Život je komplikovan i postoji mnogo problema na svakom nivou, ali uprkos tome treba, kao što je radila i Frida, uživati u životu i slaviti svaki dobar trenutak u njemu. Frida je imala veliku strast. Volela je da se probudi i da uživa u životu. Strasno je volela i umetnost, što se vidi u njenim slikama. I to treba da preuzmemo od nje. Da uvek i bez obzira na nesrećne okolnosti jednostavno slavimo život.

Sputnik

POSTAVI ODGOVOR

*