Прича о Григорију Божовићу

0

Григорије Божовић осуђен је на смрт крајем 1944. године на тајном процесу пред Војним судом Команде града Београда, а након тога стрељан је у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године. Суд је, у разматрању разлога и аргумената за рехабилитацију на основу достављене документације коју је поднео Божовићев унук и исказа сведока, утврдио да је овај угледни књижевник и новинар био велики хуманиста, те да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста и „велики Србин,,

У писмима читалаца дневног листа Политика наишли смо на још један покушај евоцирања успомене на некадашњег репортера Политике и угледног књижевника Григорија Божовића, овог пута у контексту немогућности доношења коначног суда о томе да ли је Божовић био „сарадник окупатора“ или, ипак, велики патриота, национални трибун и борац за слободу. Одговор на то питање, пише Добрашин Јелић из Београда у Политици, може дати само историја.

Он у образложењу наводи да ће историји помоћи и супротстављени текстови Драгослава Димитријевића, „О сарадњи Григорија Божовића са окупатором“ објављен у Политици 3. новембра 2016. године и Миладина Распоповића, „Григорије Божовић не може да буде сарадник окупатора“, објављен у истом листу 8. новембра 2016. године. У излагању својих мишљења, обојица аутора позивају се и на одлуку суда о рехабилитацији Божовића из 4. априла 2008. године.

Григорије Божовић осуђен је на смрт крајем 1944. године на тајном процесу пред Војним судом Kоманде града Београда, а након тога стрељан је у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године. Суд је, у разматрању разлога и аргумената за рехабилитацију на основу достављене документације коју је поднео Божовићев унук и исказа сведока, утврдио да је овај угледни књижевник и новинар био велики хуманиста, те да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста и „велики Србин“.

Јелић у свом писму наглашава да га у Распоповићевој констатацији чуди „свако накнадно оптуживање писца Григорија Божовића“, јер није никаква новост да чак и писац може бити на окупаторској страни. Он подсећа на писце Езру Паунда и Kнута Хамсуна, иако Божовића не поситовећује с њима, јер „о њему историја није дала оцену, а о овој двојици јесте“. Додаје да израз „накнадно“ не треба узимати као „средство“ дисквалификације, јер је и сама рехабилитација накнадна.

Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих верских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Нводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Kосову и Метохији, преточио у књижевна дела – око 180 приповедака и 440 путописа.

Јелић додаје и да Божовићево књижевно дело, иако скрајнуто, јесте вредност, о чему говоре његова сабрана дела која је приредио Јордан Ристић, а објавио Завод за уџбенике и наставна средства.

Политика

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*