Приручник који је дигао Србију на ноге: Децу од три године уче о сексу, а старије о геј односима

0

Бура у јавности коју су изазвали образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом у вртићима и школама и даље се не стишава – пођеднако су гласни заговорници тезе да је садржај потпуно непримерен узрасту којем је намењен, као и они који тврде да је од изузетног значаја говорити о теми сексуалног насиља управо у образовно-васпитном систему.

Kоји су то пријатни, а који непријатни додири, само је једна од бројних “лекција” коју би васпитачи требало да одрже малишанима, барем према Образовном пакету намењеном вртићима на 153 стране, чије је коришћење препоручила Група за заштиту од насиља и дискриминације при Министарсту просвете. Тако се трогодишњацима треба указати шта су интимни делови тела, да је њихово тело само њихово, као и како да препознају „непријатне“ додире, односно сексуално насиље.

Чак три пута обимније штиво прослеђено је основним и средњим школама, где је детаљно објашњено како саветовати ђака у разним ситуацијама, од тога шта је то француски пољубац, орални секс, а шта рећи оном ученику који гаји осећања према припаднику истог пола.

Ауторка оба пакета је др Љиљана Богавац из Инцест траума центра, а Министарство је образовним установама проследило и Стручно упутство за њихову примену.

Шта су предности, а шта мане приручника

У мору коментара које је је изазвао садржај ових приручника, као добри се издвајају сама иницијатива да се о сексу и сексуалном насиљу говори, затим развијање толеранције, едукација ђака, смањење сексуалног насиља над децом.

С друге стране, споран је сам садржај, за који се тврди да није прилагођен узрасту, терминологија која се користи, недостатак консултовања шире јавности, али и отежана примена, односно да ли су васпитачи и наставници довољно едуковани да на прави начин представе ова упутства деци. Такође, отворено је и питање да ли се вредносно слажу да предају оно што је написано.

Више психолога, лекара и наставника од којих смо тражили мишљење о приручнику није желело да говори док се детаљно не упозна са свим препорукама, а део њих и због отвореног неслагања, што такође говори колико је ово питање озбиљно и са колико пажње му треба прићи.

О сексуалном насиљу над децом би требало говорити

Разлога за овакав приручник свакако има. Наиме, у сваком школском одељењу у Србији постоје четири детета која су преживела одређени вид сексуалног насиља, али и још четворо које познају некога коме се то догодило, показује Национална студија о друштвеном проблему сексуалног злостављања деце у Републици Србији.

– Имајући у виду да је 49 одсто деце и младих узраста од 10 до 18 година први пут са неким разговарало о овој теми управо у оквиру Националне студије, од изузетног је значаја говорити о теми сексуалног насиља управо у образовно-васпитном систему – наводи се у Стручном упутству за примену образовних пакета.

„Неопходна сексуална едукација деце“

У приручнику намењеном узрасту од три до седам година, пише да деца свакоме, укључујући и родитеље, могу да кажу „Моје тело припада мени, није твоје. Од главе до пете тражим да ме поштујете“. На странама пре тога, представљена је и телесна мапа, на којој би дечаци и девојчице требало да означе који додири им пријају, а који не. Психолог и саветник за родитеље Николина Милосављевић истиче да је сексуална едукација деце у раном узрасту потребна, како би се заштитили од сексуалних злостављача.

„Важно је да деца схвате ко сме да их додирује“

– У многим психолошким и психотерапијским студијама и истраживањима, најчешће је сексуални злостављач неко ко је детету веома близак и у кога и родитељи имају поверења – каже Николина и додаје да он то најчешће чини тако што детету то представља као игру, због чега је важно да деца од малих ногу схвате шта су интимни делови тела, ко и у којим ситуацијама сме да их додирује, а ко не сме.

Ширење толеранције вс промоција хомосексуализма

У приручнику за ђаке велики број страна посвећен је темама које немају директно везе са сексуалним насиљем. До детаља се објашњава шта је и како се користи женски кондом, описује се француски пољубац, а отворено се говори и о хомосексуалности.

– Свакако је потребно да се деца упознају са сексуалношћу, поготово у узрасту када су радознали. Битно је да схвате да су да постоји и друга група људи, иако мања, које интересују особе истог пола, као и да се са њих скине осуда и предрасуде, да се престане са њиховим жигосањем – прича психолог Жарко Требјешанин.

Ипак, како он тврди, недопустиво је да се то чини на онај начин како се може видети у приручнику.

– Заиста је у питању пропаганда хомосексуализма, јер сексуалност није тако једноставна како се представља. Ако у пубертету постоји нешто латентно према особама истог пола, она се обмањују да то одмах значи да су хомосексуалног опредељења. Такође, постоји могућност да се овим то представи као нешто „ин“, где би онда сви они који су несигурни управо нагнули на ту страну. Ја сам потпуно за разбијање сексуалних табуа, али овде једна група намеће своје ставове – прича Требјешанин.

Сличног става је и психотерапеут Зоран Миливојевић.

– Овај приручник прописан је за више стотина деце, а међу њима и оних који су збуњени, и који би своја осећања протумачили као да су хомосексуалци. Ја нисам става да је то болест, већ последица различитих утицаја, а управо је ово један од њих – сматра Миливојевић.

Вулгаран говор

Иако подржава идеју да се деца упознају са сексуалношћу, Требјешанин истиче да је начин који је изабран потпуно неукусан и вулгаран.

– Објашњење које су у приручнику наводи о сексуалном односу је дато толико натуралистички, да сам помислио да је у питању сценарио за неки порно филм, који није ни за један узраст, а не за ђаке. Толико има дивних описа из књижевности, где је исто то речено на један уметнички начин. Овако се нешто што би требало да буде најузвишеније, своди на најнижи ниво – сматра Требјешанин.

Неприлагођеност узрасту

Требјешанин каже да о оваквим темама нема потребе говорити у школи пре трећег, четвртог разреда.

Директорка Медицинске школе Београд Нада Трифковић истиче да је добро што су отворене теме сексуалног насиља, али да оно што се подразумева одраслима код младих може да изазове збуњеност или да доведе до погрешног закључка.

– Ово је потребна литература, али није у потпуности прилагођена, како узрасту коме је намењена, тако и наставнику, васпитачу, јер је због оправдане сложености ове проблематике сексуалног идентификовања и одрастања набројано много аспеката за чије разумевање је потребно озбиљно и широко образовање – истиче Трифковић.

У Министарству просвете, науке и технолошког развоја истичу да препоруке и упутства која су послали вртићима и школама у Србији на ову тему нису обавезујуће и коначне, као и да ће се на њима још радити и биће боље усклађене са узрастом деце.

Вредносни ставови наставника

Осим тога, сматра она, постоји могућност да онај ко едукује децу издваја и потенцира и свој лични став.

– Намеће се и питање да ли су одрасли који треба ово да примењују и објашњавају довољно едуковани, да ли поседују вештине да изазову поверење и правилно и непристрасно усмере младе људе у сву сложеност одрастања – сексуалног сазревања, полне и родне идентификације. Питање је и да ли могу да провоцирају спремност младих да о свим питањима која их збуњују и тиште отворено причају и добију жељени одговор – истиче Нада Трифковић.

Требјешанин ово назива и силовањем наставника.

– Kако можете наставника да натерате да прича о нечему што не подржава. Превише је идеологије у овом приручнику, а ја сматрам да би школа требало да се држи науке. Ништа од онога што сам видео у њему није научно засновано – прича он.

Kритике о прераној сексуализација деце

Жестоку осуду овог образовног пакета изнео је на друштвеним мрежама социолог Слободан Антонић, јер се њиме реч „додитивати“ користи првенствено у сексуалном смислу. Он сматра да је прилично „бесмислено“ учити децу од три године, која не могу да разумеју сексуално значење речи „додиривати“, да могу чак и родитељима да кажу „моје тело припада мени“.

– Није ли све ово онда сексуализација деце и њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих – упитао је он.

Саму иницијативу похваљује и психотерапеут Зоран Миливојевић, али упозорава да може довести до контраефеката.

– Упутствима за децу узраста од три до пет година врши прерана сексуализација деце, она касније могу постати преоптерећена сексом. Такође, ово је превелики захват на приватност, јер су родитељи ти који имају право да децу васпитавају у складу са својим вредностима – прича он и наводи да треба децу треба учити толеранцији, али да је проблем што она, када је реч о ставовима о хомосексуалности, у том узрасту немају изграђен сексуални идентитет.

 

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*