Protojerej Andrej Tkačov: KRŠTENJE GOSPODNJE

0
O, Jordane! S koje strane misleno da ti priđem?

Da li s istoka, odakle je iz pustinje došao narod, kojem je predstojalo da nasledi zemlju iza tvoje granice i kojem si dozvolio da pređe preko tvog dna, koje se osušilo po naredbi Boga?

Ili sa zapada, odakle su na tvoje vode dolazili ljudi, koji su želeli Jovanovo krštenje? Težak je bio ovaj put i mnoge opasnosti su vrebale putnike. Ali, očigledno je bio snažan glas „vapijućeg u pustinji“ ako su ljudi rizikovali da budu opljačkani, ali su išli po duhovno blago.

Jednima je nekad predstojalo da pređu Jordan kako bi se naselili u zemlji, u kojoj teče med i mleko. Drugi je trebalo da se pogruze u Jordan kako bi poverovali u Onoga na Koga je Jovan ukazivao.

***

„Početak sveta je voda i početak Jevanđelja je Jordan.“

Hristos nije išao među ljudima govoreći im glasno ili na uho: „Ja sam Mesija.“ U Jevanđelju vrlo retko čujemo glas Isusa, Koji o Sebi govori da je Obećani i Dugoočekivani. Treba imati svedočanstvo od drugog. I ovaj drugi treba da bude čovek dostojan svakog poverenja, nesebičan, pravedan, koji revnuje za Istinu. Jovan je bio takav.

***

Sveštenički sin, kojeg su otac i majka rodili u poznim godinama, stanovnik pustinje, morao je izgledati kao Anđeo Jevrejima. Pitali su da li je on Ilija, da li je Mesija. Odgovarao je Isaijinim rečima. Oni koji su ga slušali trebalo je da shvate.

On je došao da posvedoči, da ukaže na Onoga Kome je smatrao da je nedostojan da odveže kajševe na obući.

***

U Jovanovoj propovedi je glavno pokajanje. Ni kapi sentimentalnosti. Sam strašan glas kao lavovska rika, okupio je oko njega mnoštvo ljudi iz svih krajeva Obećane zemlje. Išli su da vide, da se promuvaju, ali su morali da slušaju. On je govorio i oni su obarali glavu. Zatim su, lica crvenog od stida, ulazili u vodu i on ih je pogružavao u njoj (krstio) u pokajanje i radi vere u Onoga Ko je trebalo da dođe.

Onaj Ko je trebalo da dođe je došao.

***

Jovan Ga je prepoznao. Ne po rečima opisanom ili naslikanom portretu, već po damarima srca, po uzbuđenju duše, po obaveštenju od Duha Svetog.

– Ti treba mene da krstiš, a Ti li dolaziš meni! – rekao je prorok.

– Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu, – odgovarala je Istina.

Isus treba da se pridržava zakona i da poštuje proroke. Jovan treba da se smiri. Tako grube ljude Promisao smirava lomeći ih o koleno, a smireni i čisti se još više smiruju od blagodati.

***

Bezgrešni je ušao u vodu i molio se, kako kaže Luka. I po Njegovoj molitvi se desilo ono što slavimo: „Trojici javlenije na Jordanje bist“ („Trojica Se javila na Jordanu.“) Istiniti Bog se javio kao Trojica. A Isus iz Nazareta se javio kao Hristos.

Otac Se javio glasom.

Sin je stajao u vodi Jordana.

Duh je sišao na smirenu Reč (Logosa) u obličju goluba.

***

Jovan je rekao: „Nisam Ga znao, ali mi je Onaj Ko me je poslao da krstim u vodi rekao: na Koga vidiš kako silazi Duh i prebiva na Njemu, To je Onaj Koji krštava Duhom Svetim“ (Jn. 1, 33).

Kažemo: „Javilsja jesi dnes vselenej i svjet Tvoj, Gospodi znamenasja na nas“ („Danas si Se objavio vaseljeni i svetlost se Tvoja, Gospode, pokazala na nama.“).

Otac je rekao: „Ovo je Sin Moj Voljeni.“

***

U svakom prazniku postoji dogma i postoji pouka. Postoji pravilo za um i postoji zakon za ponašanje.

„Ovo je Sin Moj Voljeni“ je dogma.

„U Tebi je Moje blagovoljenje“ je učenje o nemogućnosti da se ugodi Bogu Nebeskom ako čovek ne sluša Njegovog ovaploćenog Sina. Isto će Otac reći apostolima na gori Preobraženja sa vremenom: „Ovo je Sin Moj Voljeni,“ – i dodaće: „Njega slušajte“ (Lk. 9, 35).

Dogma i zapovest. Zapovest i dogma. Ako raskineš vezu odvojićeš dušu od tela, odnosno, počinićeš ubistvo.

***

Dalje imaju različite puteve.

Sin Djeve će otići u pustinju kako bi se borio s đavolom i prvi put ljudskoj prirodi dao mogućnost da odbije sve njegove napade i udarce.

Jelisavetin sin će izvršivši službu, uskoro biti bačen u podrumsku tamnicu da iz nje ne izađe drugačije do samo kroz prolivanje krvi i odsecanje svoje pravedne glave od svog isposničkog tela.

Sveštenički sin će zaćutati. Marijin Sin će nastaviti propoved.

„On treba da raste, a ja da se umanjujem,“ – reći će Jovan (Jn. 3, 30).

Ali, ni Sin Čovečiji nije došao da Mu služe i zato će Svoju propoved početi ponavljajući Jovanove reči: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko“ (Mt. 4, 17).

***

A šta ćemo srcem čuti mi, mnoštvo nas sa flašama i čuturama, koje kao da je izmučila žeđ, pa smo došli na pojilište?

Došavši po vodu primićemo Duh, a zajedno s Duhom strah kako bismo se popravili. Zamislimo da je nama, a ne nekom drugom, Jovanovim ustima rečeno: „Porode aspidin! Ko vam je rekao da bežite od budućeg gneva? Dajte plod dostojan pokajanja“ (Mt. 3, 7-8). I nemojmo ni pomisliti da kažemo za sebe: „Eto, mi pravo verujemo. Dobri smo. Ni, eto, nismo ovakvi, nego smo naprotiv, onakvi.“ Jovan nam kaže da Bog od kamenja može podići decu Avramu. Još kaže da je sekira pokraj korena svakog drveta. I biće posečeno drvo koje ne donese plod. I neće se ugasiti oganj u kojem će goreti.

I to je rečeno radi nas.

***

Isusa Koji je pokazao da je Hristos, zavolimo.

Bogu, Koji je na vodama objavio da je Trojica, poklonimo se s verom.

A onda možemo i u ledenu vodu da skočimo.

Nećemo se prehladiti.

Protojerej Andrej Tkačov
Pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*