Ратко Дмитровић: Лојолина деца

Овде су карте давно подељене, све је нацртано и све јасно. Српска шанса лежи у једној од метода Милоша Великог

0

Ко мисли да би Србија нешто добила да сада, данас, у понедељак, призна независност Косова, тај ништа не разуме или разуме врло мало. Након тог признавања, већ сутрадан Вучића и Николића заскочио би задатак да што пре пошаљу амбасадора Србије у Приштину, да одреде зграду у центру Београда за косовску амбасаду. Па онда гласање за пријем Косова у Уједињене нације, ФИФА, Савет Европе… и охохо тога.

Заузврат Србија би добила… дупло голо. Ништа. Као што није добила ни за један уступак до сада, почев од оних које је чинио Слободан Милошевић. Он је, да подсетим, признао Хашки трибунал, признао Хрватску као независну, самосталну државу, давно пре „Бљеска“ и „Олује“, па то није спречило ни једну ни другу акцију прогона, етничког чишћења, убијања Срба. Као што није спасло ни самог Милошевића, на крају.

Овде су карте давно подељене: све је нацртано и све јасно. Само велика промена на великој шаховској табли може Србију и Србе привући плиткој обали. Догађаји чији смо сведоци немају суштинску променљивост, не, то је један исти комад који се игра на разним локацијама, са различитом сценографијом.

Они који су 1991. године на Словенце, Хрвате, Албанце, спустили благослов католичког свеца, језуите Игнасија Лојоле („Коме је дозвољен циљ, дозвољено је и средство“) прстом неће мрднути да своје штићенике спрече у остварењу дозвољених циљева. А ти циљеви су нове, међународно признате, национално хомогене, од Срба очишћене државе. Отуда етнички чиста Хрватска, независност Косова… Отуда немачко-америчко-енглеско прихватање свих захтева других и неприхватање ниједног српског захтева. Отуда ово напињање да се са Косова протера оно мало православне чељади што је претекло. Након тога, тако рачунају, Србија неће имати шта да брани, о чему да преговара.

Са чим год Вучић и Николић да се сложе у Бриселу, то се неће књижити као српски прилог миру на Балкану. Блага похвала о „конструктивној улози“ и ништа више од тога. Ниједан потез политичког или оружаног карактера косовски Албанци нису повукли без одобрења са стране. Заједницу српских општина не одбијају Шиптари, већ они који у Бриселу – преко Ештонове, Могеринијеве и њима сличних – глуме мировне преговараче, а суштински су промотери државности Косова. Иначе, живе у Берлину, Вашингтону, Лондону.

Ако постоји, где је излаз из овог пакленог круга? У стрпљењу. Дисциплини која, након Милоша Великог, као константа никада није постојала у српској политици. Промена која се назире, није временски далеко.

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*