РАЗАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЈЕ БИО САМО ПРОЈЕKАТ ЗА НОВИ АМЕРИЧKИ МИЛЕНИЈУМ

0

Волфганг Ефенбергер, немачки историчар: НАТО 1999. отворио Пандорину кутију

Ширење Северноатлантске алијансе на исток било је планирано. У марту 1999. године, НАТО је славио 50 година постојања, и прве некадашње земље чланице Источног блока, као, рецимо, Пољска, постају чланице овог војног савеза. За то ширење, препрека је била социјалистичка Југославија.

Ово, у разговору за „Новости“, истиче немачки историчар Волфганг Ефенбергер. Године 1999. већ је постојао документ неоконзервативаца под називом „Пројект за нови амерички миленијум“. У њему је, према речима нашег саговорника, наведено да ће „наше трансформације трајати веома дуго, осим ако не дође до катализирајућег догађаја, као што је некад био Перл Харбур“.

– Рат против СРЈ имао је, дакле, различите аспекте. Геополитички, да се овај простор ослободи за НАТО и да једна социјалистичка држава механички уђе у западни лагер. Друго, још важније, требало је одвојити права народа од Повеље УН, и то су успели да ураде. Док је још трајао рат против Југославије, тај „манифест“ је промовисан. Он јасно каже: не треба нам резолуција, можемо да интервенишемо и без одобрења УН. Право песнице, то јест, право јачег, добило је примат.

– Циљ је, те 1999. године, био водити рат под плаштом права народа, а заправо, чинећи управо супротно. НАТО је, тада, из дефанзивног, прерастао у офанзивни механизам. Отворена је Пандорина кутија. Kао што је филозоф Лео Штраус рекао, циљ је свуда водити ратове, али их не окончавати, него оставити народе у хаосу. Перфидније не може бити. После тих негативних снага, које персонификују капитал и бране његове интересе, после рата и разарања, долазе они, тобож задужени за обнову.

Ефенбергер истиче да је то највећи могући бизнис који постоји и који је икада постојао. На питање може ли се томе стати на пут, наш саговорник истиче да историја мора помно да се сагледава и да без истине нема ни будућности.

Новац има примат

– ПРОФИТ вуче све нити. Људска страдања притом не играју никакву улогу. Професор Томас Ембанет урадио је једну студију по налогу војне индустрије. Закључак је да будућност припада онима који завладају са четири најважнија тока: миграцијама, ресурсима, кредитирањем још незадужених држава и инструментима за наводно осигуравање светског мира – каже наш саговорник.

 

Еспресо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*