РСЕ: Зашто српска опозиција нема подршку Запада?

0

„Има више разлога што опозиција не добија подршку Запада. Један од њих је да Запад још увек рачуна на Вучића (Александар, председник Србије, прим.аут.) да ће им дати некакав резултат у преговорима са Kосовом.“

Ову оцену за Радио Слободна Европа (РСЕ) износи Ерик Горди (Ериц Гордy), професор на Универзитетском колеџу у Лондону и стручњак за југоисточну Европу.

„Kад је у питању Kосово – не само Kосово, него и Босна и Херцеговина – у неким тренуцима се стварно види да је опозиција још националистичкија од актуелне власти и зашто би онда неко ко хоће стабилност у региону подржао ту опозицију?“, каже саговорник Радија Слободна Европа из Лондона.

Упркос томе што опозициони Савез за Србију већ готово четири месеца протестује у више десетина градова Србије, тражећи оставку председника Србије Александра Вучића и других највиших носилаца власти због, како објашњавају, насиља над политичким противницима, притисака на институције и медије, и поред тога што већина опозиционих посланика бојкотује рад српског парламента, Вучић одбија могућност дијалога са лидерима опозиције која учествује у протестима, како је изјавио крајем фебруара у гостовању на ТВ Прва.

Једног од њих, Бошка Обрадовића, лидера десничарског покрета “Двери”, редовно назива фашистом, а другу двојицу, Драгана Ђиласа, оснивача Савеза за Србију, и Вука Јеремића, челника Народне странке, тајкунима, лоповима и лажовима. Последњи пут током посете Зрењанину прошлог викенда.

Ни то што је Србија недавно на листи Фридом хауса (Фреедом хоусе), угледне организације за мерење слобода и демократије у свету, после низа година из слободних пала у категорију полуслободних земаља није утицало на попуштање владајућих кругова и отварање простора за дијалог са друштвом и политичким противницима.

Промени тона највиших челника власти у третману медија и политичких ривала нису допринели ни последњи извештаји који указују на изостанак напретка Србије на пољу владавине права и темељних слобода, попут оцена тела Савета Европе, ГРЕKО (Тхе Гроуп оф Статес агаинст Цорруптион) у којем се наводи да Србија није испунила ни једну од 13 препорука на пољу сузбијања корупције.

„Више им значи договор између Србије и Kосова него што им значи демократија у било којој од земаља у региону. Ако је икада и била у првом плану, демократија је сада склизнула у други план“, објашњава ту околност Ерик Горди.

На путу дестабилизације

Регион Западног Балкана иде у смеру дестабилизације, оцењује Зијад Бећировић, директор љубљанског Међународног института за блискоисточне и балканске студије, који тим контекстом објашњава зашто изостаје западна подршка опозиционом Савезу за Србију.

„У постојећој констелацији односа српска опозиција, коју симболизирају Бошко Обрадовић, Вук Јеремић и Драган Ђилас, нигђе и никоме не може бити алтернатива. Познато је какав је Бошко Обрадовић, покрет ‘Двери’ – ради се о екстремно десничарском покрету који се у многим аспектима може окарактеризирати као профашистички, знамо политички пут Вука Јеремића и његове ставове који су у много чему ретроградни, а и хипотеку досадашње владавине Драгана Ђиласа и његовог пословног империја“, предочава Бећировић.

Лидери Савеза за Србију упорним протестима желе да делегитимизују Вучићеву власт, али и да привуку пажњу света на своје протесте у Србији. Отуда су се у последњих месец и по дана сретали са западним званичницима с обе стране Атлантика.

Током дводневне посете Вашингтону, крајем марта један од оснивача Савеза за Србију Драган Ђилас и секретар тог савеза Љубан Панић имали су низ састанака са америчким званичницима на којима су их информисали о ситуацији у Србији.

На састанцима са главним директором Националног савета за безбедност за Европу и Русију Џоном Ератом, директором за европске послове Вилијамом Берклијем, као и са Метјуом Палмером, замеником помоћника државног секретара, и представницима Сената и Kонгреса, како је саопштио Савез за Србију, Ђилас је истакао угроженост демократских процеса у Србији, немогућност одржавања фер и слободних избора и пренео став тог дела опозиције да под таквим условима на изборима неће учествовати.

Ипак, да је парламент место где треба да се расправља о политичким и другим питањима, порука је која је крајем фебруара послата из канцеларије европске шефице дипломатије Федерике Могерини.

Потом је пре неколико дана у Београд стигао и европски комесар за проширење Јоханес Хан.

Иако су му лидери Савеза за Србију пренели да се у Србији гуше демократија, људска права и слобода медија, као и да се опозициони посланици неће вратити у парламент, Хан је, како је посведочила Александра Јерков из Демократске странке, још једном истакао потребу да дијалог буде вођен у институцијама, циљајући, како је рекла, на повратак опозиционих посланика у парламент.

На састанак са европским комесаром није био позван лидер „Двери“ Бошко Обрадовић, што је он пропратио коментаром да не би учествовао „у разговору са Вучићевим блиским пријатељима из ЕУ, који подржавају његово кршење Устава и уништавање демократије“. Kако је још казао, то је Ханова порука да Запад не стоји иза протеста „1 од 5 милиона“.

Нешто пре сусрета са Јоханесом Ханом, челници Савеза за Србију састали су се у Београду и са известиоцем Европског парламента за Србију Дејвидом Мекалистером, али, по свему судећи, нису од њега добили очекивани феедбацк. Наиме, Мекалистер је говорио о значају дебате у парламенту и понудио да буде медијатор у дијалогу између власти и опозиције, али то тај опозициони блок неће.

Почетком фебруара су се лидери Савеза за Србију Драган Ђилас и Вук Јеремић састали у Бриселу са представницима Европске комисије, са којима су разговарали о политичким превирањима у Србији и захтевима грађана који сваке недеље протестују широм земље.
Нејасни ставови о Kосову и ЕУ

Запад у завршној фази дијалога између Београда и Приштине не може да прихвати ставове лидера Савеза за Србију о Kосову и евроинтеграцији Србије, указује, међутим, Зијад Бећировић:

„Због тога је такав однос Запада према том делу опозиције, тим пре што она нема јасне ставове ни о Русији, ни о решавању питања Kосова, ни о чланству Србије у Европској унији, ни о ситуацији у региону. Ради се дакле о једном хетерогеном опозиционом савезу чији је циљ само да дође на власт, а у ствари не знамо шта би њен долазак на власт донио и Србији и самом региону.“

Опозиција је по мишљењу Бећировића, „украла“ грађанске протесте јер жели да тако дође на власт, уместо да буде коректив те власти у институцијама, у Скупштини Србије. Вучић би, каже, са своје стране морао да научи нешто из грађанских протеста, да прихвати многе легитимне захтеве грађана и да коригује свој начин владања.

Ерик Горди оцењује да је један од разлога што се Европска унија и Запад не баве много демократским дефицитима у Србији и то што Унија „има и сопствене проблеме са демократијом и што се не суочава баш најуспешније са ауторитарним владама у европским државама као што су Мађарска и Пољска, а о Сједињеним Државама боље да уопште не причамо – сви знамо каква је администрација тамо“.

„И коначно, има још један разлог, а то је питање ко је уопште та опозиција у Србији јер ако је некоме стварно стало до демократије онда није много вероватно да ће подржати неког Бошка Обрадовића или Сергеја Трифуновића (лидер Покрета слободних грађана, прим.аут.) – из очигледних разлога“, оцењује Горди.

Двојица поменутих опозиционих првака препознатљиви су по оштрим вербалним наступима, које, пак, власт често користи као оружје у доказивању, како наводе, склоности својих противника ка насиљу. На другој страни су оптужбе доброг дела опозиције усмерене ка власти.

Такво стање ствари оставља актуелним питање могућих промена како на релацији власт-опозиција, тако и у односу посматрача према политичким снагама у Србији.

Бранка Тривић, РСЕ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*