РУЖИЋ: У песми слободе Србија би била строфа, а Видовдан рефрен

0

У нашем народу Видовдан је дан посвећен Светом цару Лазару и косовским јунацима. У питању је дан жалости на који народ не пева и не игра, на који се у храмовима обављају помени на страдале у ратовима и дан када се српске реке окрећу узводно носећи ништа осим крви. Ово је дан када смо објавили рат Турској. Ово је дан када је почео и завршио се Први светски рат. Ово је дан када је донет Видовдански устав. На данашњи дан је печатирана Тајна конвенција и основан је Универзитет у Новом Саду. Дан када смо изгубили Лазара и Милоша које многи никада нису ни имали.

Видовдан нас опомиње да је Гаврилов пуцањ, чији је четворогодишњи одјек планетом од нас начинио победнике, исто толико важан као Јасеновац или Косово. Без свега овога би нас било доста више, ако би нас без тога уопште и било.

Када би неко одлучио да јун има 27 дана или просто из календара избацио 28. нас Срба би нестало, јер би било покидано наше једино везивно ткиво које нас, као народ, држи на окупу и квалификује за постојање откупљујући од Бога за нас дане на земљи. Док свањавају Видовдани, освањаваће и српски народ.

Србија се једино још држи на Видовданском завету. Можда једном ногом, али стоји.

То је најсрећнији и најстрашнији дан код Срба, али бисмо га вечно живели и мењали њиме сваки други датум, јер шта ће нама други дан?

Видовдан је од нас направио велики народ! Оно што се на тај дан дешавало, одређивало је целу нашу историју и судбину. Без овог светионика, не би нас никада свет видео.
На овај датум се орлови крију од змија, мачке од мишева, секире од стабала, сунце од хлада и Голијати од Давида!

На овај дан је српско дрво орезивано и чупано из корена, али је и дан када се оно увек изнова разрастало, и то из костију наших мученика, заливано крвљу тирана, а уз молитве светаца.
Грешимо у томе што Видовдан везујемо искључиво за Косово и Лазара, а све мање за нас – народ. А кога су на тај дан нападали и за кога је Лазар дао главу, ако не за земљу и народ који му се никада не могу одужити? Да је био петоглав, свих би пет глава за нас дао, а ми ни ову једну, колективну, не само да чувамо, него је ни не употребљавамо, а највише би нам значила да памтимо да нам се страдања не понављају. Кад већ ми немамо чиме и нећемо да памтимо, памтиће Видовдан – опоменитељ и именитељ Срба.

Нико није сигуран како је овај дан добио име, али ја верујем да га је сам себи наденуо како би нас именом терао да отворимо очи барем један дан у години.

Видовдан је родио Косово, Косово је родило Србе, а црква је највећи тумач Косова и самим тим што зависи од њега и народа, не би ни ње, а ни Бога међу Србима, било без Видовдана.
Не мора Видовдан бити дан за победу или пораз – он може бити и дан помирења са другима и, што је још важније, Срба са Србима.

Да слобода има глас, Србија би јој била строфа, а Видовдан рефрен!
Видовдан је одговор на питање ко су Срби! У нашој личној карти је наведен као датум рођења. Ову личну карту покушавају да нам замене не би ли нас натерали да нестанемо. Ако то дозволимо, онда ми Видовдан и не заслужујемо.

Као да је печат, чији ће отисак у целокупној светској историји остати иза нас, заглављен на 28. јуну и не може се померити. А ко је тај који би га и померао? Нека нам каже на Видовдан, ако сме!

Милан Ружић
iskra

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*