Са Хилари Клинтон би на чело Америке дошао „оргазам рата“

0

Пише: Александар БРОДСКИ

        ДВАНАЕСТОГ јуна 2016. године догодила се чудовишна катастрофа апокалиптичних размера: председник САД Барак Обама препоручио је својим бирачима Хилари Клинтон као најбољег кандидата за функцију председника САД.

        Рекло би се – стандардна процедура, демократски председник је препоручио („ендорсовао“) демократског кандидата за председника – страшна ствар! Чак је и чудно због чега би неко могао да се љути?! Да ли је и могло бити другачије?

        Зашто би препоручио Бернија Сандерса за функцију председника, након што је овај „пукао“ у Калифорнији?

        Тим пре што су Бернију Сандерсу од почетка даване мале шансе, а и према Русији се односи не може се рећи добро, иако је свој медени месец провео у Јарославској области. Мада и Хилари још предстоји конвенција у Филаделфији, на којој Берни, ако сада не повуче своју кандидатуру, још може да јој зада главобољу ако покуша да одвуче од ње суперделегате. При чему је бивши председник Конгреса Њут Гингрич, који се позиционира као могући потпредседник Доналда Трампа, већ задобио огроман рејтинг изјавивши да Берни Сандерс рачуна да ће FBI пре те конвенције оптужити Хилари Клинтон за извршење кривичних дела, и да ће суперделегате бити срамота да гласају за њу.

        Чак и ако се испостави да је савест суперделегата дивља звер која обитава само у еколошки чистом Вермонту и да у индустријски развијеној Филаделфији не може да преживи ни пет минута, Хилари Клинтон после конвенције свеједно чека Доналд Трамп, који је обећао да ће је послати у затвор, након што је одбила да дискутује с њим о питањима рата и мира, сводећи све на његов карактер. А озбиљна дискусија о спољној политици САД је једина корист коју амерички народ (и руски, такође) може да има од номинације Хилари Клинтон.

        Заиста, сада већ мало ко сумња да је она оличење партије рата а осећање које она носи у Белу кућу зове се Воргазам (Wargasm), од „ОРГАЗМА“ и енглеске речи War – рат. Чак и они који су гласали за њу на предизборима не поричу то својство прве жене која ће бити номинована за председника САД, рачунајући, по свему судећи, на то да ће се рат који ће покренути њихова изабраница одвијати у условима убедљиве техничке надмоћи САД.

        И, врло је могуће да су њени изборни успеси и Обамин „ендорсмент“ да је партија рата успела да докаже владарима света да САД већ поседују неко супероружје, можда шински топ или борбени ласер, који ће омогућити Американцима да посматрају Трећи светски рата на ТВ екранима, а не кроз прозор, како то захваљујући Хилари одавно чине грађани Србије, Ирака, Египта, Либије, Сирије и, између осталих, Русије такође.

Хилари и Бил

        Заиста, председник Русије Борис Јељцин је из Пекинга претио САД нуклеарним оружјем након што је Бил Клинтон, као одговор на успешна дејства руске армије у Дагестану против главосеча Хатаба и Шамиља Басајева, дозволио себи да прети Русији, користећи изразе сличне онима које је пре тога користио претећи Србији и председнику Милошевићу, који су се усудили да разбију Ослободилачку војску Косова.

        Ако је та претпоставка о новом америчком „супероружју“ тачна, садашња ситуација веома подсећа на 1972. годину, када је почела каријера Хилари Клинтон. Тада је председник Ричард Никсон, признавши пораз САД у Вијетнаму, почео да спроводи политику смањивања међународних тензија која се заснивала на споразуму SALT 1 (руска ознака ОСВ-1). Међутим, у Сједињеним Државама је створена технологија MIRV (дељива бојева глава с појединачним навођењем) која је створила илузију да је могуће победити у нуклеарном рату, и тајни агент „Дубоко грло“ је рекао главном уреднику „Вашингтон Поста“ да људи Ричарда Никсона намеравају да поставе прислушне уређаје у изборном штабу председничког кандидата Демократске странке Џорџа Макговерна који се налазио у пословном центру Вотергејт.

        А након шест месеци Хилари Клинтон – као члан Родинове комисије за истрагу о инциденту у Вотергејту – успела је да уз претње импичментом и кривичним гоњењем издејствује подношење оставке америчког председника Ричарда Никсона, упркос томе што је као једини формални доказ за тако радикалне претње имала само 18 минута разговора председника Никсона са својим помоћницима, које је он веома неопрезно обрисао са свог касетофона, који по закону бележи све разговоре председника САД.

        И премда је тада Ричард Никсон обрисао само 18 минута разговора, а државна секретарка Хилари Клинтон уклонила са свог сервера 35 хиљада електронских писама која припадају држави, тада је председник Никсон поднео оставку, а бивша државна секретарка Хилари Клинтон је сада добила „ендорсмент“ од америчког председника Барака Обаме и почасно звање „Presumptive Democrativ nominee“, на које она по свему нема право.

        Јер, она није прикупила потребних 2.383 гласа обичних делегата који су потребни за право, а не почасно звање „Presumptive Democrativ nominee“, пошто су само обични делегати по закону дужни да гласају за њу, за разлику од суперделегата, који пре конвенције ничим нису везани и могу да промене своје мишљење у сваком тренутку.

        Поређење са 1972. годином нарочито је важно због тога што су заједно с Никсоном у политичку прошлост отишли и смањивање међународних тензија и ограничавање стратешког нуклеарног наоружања, а програм Сојуз-Аполо се претворио у „Ратове звезда“ Роналда Регана. Зато сада други долазак на политички Олимп САД бивше државне секретарке Хилари Клинтон карактерише појављивање америчких станица ПРО у Румунији и Пољској, што је праћено наговештајима Русије да је спремна да неутралише ту ПРО нуклеарним ударом, који је Хилари Клинтон очигледно обећала да ће одбити, да ли шинским топом, да ли борбеним ласером.

        Истина, за разлику од 1972. године, ужурбаност с којом је сада извела ово са својим „ендорсментом“, што је одлично, мада са претераним осмехом, одглумио председник Обама, наводи на мисао да јој земља гори под ногама и да Хилари „Велика и ужасна“ ужасно жури да, ако не да постане председник, онда бар да буде номинована за функцију председника пре него што се испостави да су она и њени пријатељи мало преварили владаре света и да фамозно супероружје подсећа не на MIRV-технологије, већ пре на Space Shuttle и програм „Ратова звезда“.

        Али, најинтересантније је то што се – у поређењу са поменутим околностима – катастрофалност „ендорсмента“ Хилари Клинтон у потпуности налази у симболичној равни и разумевање те просте чињенице дели наш живот на два дела: до 9. јуна 2016. године и после њега.

        Сада живимо у другачијем свету, где више нема Џеферсонове демократије, и САД више нису савезник Русије у Великом отаџбинском рату. Они који су сматрали САД вечитим непријатељем Русије, а Џеферсонову демократију борбом нанајских дечака се, вероватно, смеју разочарењу оних који су ценили те прилично ефемерне супстанце у нашем грубом материјалном свету. Али, разлику између света у којем смо живели пре 9. јуна и овог у којем живимо сада – они ће осетити веома брзо на својој кожи, можда и брже од оних јадних идеалиста који су се надали да поново виде Рузвелтову Америку и Мир са Јалте.

        И није важно из којих разлога је председник Обама „ендорсовао“ Хилари Клинтон: због државног преврата који је извршила партија рата или због договора из 2008. захваљујући којима је он постао председник САД. Важно је то да у свету више нема симболичне фигуре – председника Обаме, који је до 9. јуна као катанац држао закључана врата нуклеарног пакла и девастирајуће економске кризе. Нема више председника Обаме, који је 2009. године добио Нобелову награду за мир због тога што није пустио сенатора Мекејна и Хилари Клинтон у Белу кућу, а 2013. године није дозволио бомбардовање Сирије.

Барак Обама

        Јер, свет је већ 2008. године био на ивици нуклеарног рата, када је после пораза Сакашвилијеве војске у Јужној Осетији и марша руских снага на Тбилиси 3. септембра 2008. руска обавештајна служба саопштила да у Црно море треба да уплови амерички разарач са диригованим ракетним оружјем „Масон“ и да се прикључи трима америчким војним бродовима који су се већ налазили у Црном мору.

        Реагујући, Русија је тада први пут после 25 година подигла у ваздух 20 стратешких бомбардера Ту-160 и Ту-95МС са комплетним наоружањем у пратњи 20 ловаца и авиона за електронско извиђање. Тачније, ти авиони су се винули у ваздух у оквиру командно-штапских вежби „Стабилност 2008“, носећи по 8 до 12 лажних ракета Х-55 или Х-101, али вероватни противник, који се претворио у невероватног савезника, никако није могао да зна да ли су ракете лажне, и да нису можда праве Х-101 или Х-102.

        И, USS-Mason је напустио не само Црно море, већ и источни део Средоземног мора, а мировни план Медведев-Саркози био је усвојен у првобитној верзији, а не у оној што му је додала Кондолиза Рајс.

        Штавише, заједно са симболичним значајем председника Обаме нестала је и 200-годишња Џеферсонова демократија, и то су прве схватиле присталице сенатора Сандерса, који је сат времена пре те катастрофе напустио Белу кућу, сијајући после приватног разговора с Обамом, и изразио је наду да ће гласови у Калифорнији бити пребројани поштено, алудирајући да му је то обећао председник. А сат након тога догодио се тај „ендорсмент“.

        Шта у тој ситуацији интересује Сандерсове присталице?

        Као прво, они траже да Сандерс никако не дâ Хилари базу података с именима његових присталица и њиховим контакт подацима. При томе, они се дефинитивне не плаше њених наметљивих покушаја, већ политичких прогона из политичких побуда, а то је, сложићете се, неспојиво са Џеферсоновом демократијом.

        О томе је буквално истог дана писао часопис The Atlantic, где је пола године раније штампан интервју председника Обаме, у којем је он рекао да се поноси својом забраном бомбардовања Сирије, упркос притиску веома утицајних лица, која није желео да наведе, а у којима су сви одмах препознали Хилари Клинтон и, како је сада постало јасније, министре одбране које је поставила, као и директоре NSA и CIA.

        Тако је у право у том часопису Барак Обама јавно бацио рукавицу у лице Хилари Клинтон, и не чуди што главни уредник тог часописа тако добро разуме интуицију Сандерсових присталица сада, када сви говоре о томе да је Барак Обама лишен слободе деловања и да она контролише стање у земљи.

        При томе, управо после тог интервјуа нагло је почео да расте рејтинг Обаме, који је пре тог интервјуа био на дну, а сада износи 53 одсто. И то је потпуно логично, пошто су Обамине демократе 2008. године биле убеђени антиклинтоновци. Окренули су се од њега када је поставио за државног секретара Хилари Клинтон, и само му је веома рационална тактика борбе против урагана Сенди омогућила да победи Мита Ромнија 2012. године.

        Тренутно није баш најјасније на који начин она намерава да искористи његову популарност сада, ако је заснована на оној истој рукавици у часопису Атлантик, коју јој је јавно бацио у лице.

        Обамина препорука не може да повећа њену популарност, али ће готово сигурно смањити популарност Барака Обаме, и то је, вероватно, највећи ударац који је Хилари Клинтон задала Сједињеним Државама. Заиста, независно од исхода избора, или, ако желите, „ударца по држави“ (државног преврата) од Хилари Клинтон, неуспех првог црног председника САД ће, наравно, довести до повећања расизма у Америци, а од расизам и национал-социјализам дели не један корак, већ корачић.

        И ту се на главној сцени уместо Демократске партије САД појављује национал-социјалистичка партија Хилари Клинтон, пошто социјализам, који јој је подметнуо Берни Сандерс, у комбинацији с њеном спољном политиком и јесте национал-социјализам у хемијски чистом облику.

        А у тој парадигми главна тема избора у САД неизбежно постаје борба национал-социјализма и фашизма, који она приписује Доналду Трампу и који заиста помало личи на Мусолинијев. Мада, какви могу бити избори у земљи у којој је извршен државни преврат?

        Ми смо то недавно доживели у Украјини, и у поређењу са одеским Домом синдиката у пламену, чак и паљење Рајхстага делује бледуњаво.

Факти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*