Silovatelje najviše plaši kastracija

0

U svetu su zabeleženi slučajevi da su osuđenici na doživotnu kaznu veoma brzo po prijemu u zatvorsku ustanovu izvršili samoubistvo

Najokoreliji kriminalci, svirepe ubice i počinioci najtežih krivičnih dela ne plaše se zatvora, jer je to ambijent koji im odgovara. Tu imaju društvo, tri obroka dnevno, higijenu i sve što im je potrebno, rekli su krivičari na međunarodnoj naučnoj konferenciji koja se održava na Tari.

– Ono čega se ubice plaše su obavezno psihijatrijsko lečenje i medicinske mere koje se prema njima mogu primenjivati do kraja života. Jedna od njih je hemijska kastracija za silovatelje i pedofile – rekli su prof. dr Dragan Bataveljić sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu i mr Ratomir Antonović sa Fakulteta „Konstantin Veliki” u Nišu.

Osuđenicima za krivična dela protiv polne slobode u mnogim zemljama se umanjuje dužina trajanja kazne zatvora ukoliko pristanu na hemijsku kastraciju. Niko ne može biti prisilno kastriran, već samo uz izričiti pristanak, ali bi u tom slučaju kazna bila blaža.

– Princip hemijske kastracije je zastupljen u nekim evropskim zemljama, kao što su Nemačka, Češka, Slovačka, dok je u Poljskoj kastracija obavezna, ukoliko je žrtva mlađa od 15 godina. U slučaju odbijanja, osuđenik se upućuje na obavezno psihijatrijsko lečenje. U Moldaviji se svaki osuđeni pedofil hemijski kastrira, nezavisno od njegovog pristanka, dok je u Rusiji ova kazna obavezna za učinioce krivičnih dela prema osobama mlađim od 14 godina. U Makedoniji se ovi zločinci dobrovoljno izlažu medicinskom tretmanu smanjenja seksualnog nagona, uz umanjenje kazne zatvora. U slučaju da ponovo počine zločin, tada se kod njih obavezno primenjuje hemijska kastracija – naveli su dr Bataveljić i mr Antonović na naučnoj konferenciji „Odgovornost i sankcija u krivičnom pravu” u organizaciji Udruženja za međunarodno krivično pravo.

Navodeći niz argumenata protiv uvođenja kazne doživotnog zatvora, uz uvažavanje inicijative fonda koji nosi naziv ubijene devojčice Tijane Jurić, naglasili su da se ta kazna može staviti u isti rang sa smrtnom kaznom.

– Izricanjem doživotne robije osuđenik doživljava građansku smrt. On gubi sva prava, kao i eventualnu mogućnost da se ponovo adaptira u društvo. Njegov život se svodi na puko egzistiranje van socijalne i porodične sredine, u iščekivanju samrtnog časa – rekli su naši sagovornici.

S obzirom na to da se kazna doživotnog zatvora smatra izvršenom kada nastupi smrt osuđenika, ukoliko nije došlo do uslovnog otpusta, onda je jasno, navode krivičari, da doživotna robija za jednog ubicu može da traje nekoliko godina, a za drugog nekoliko decenija. U svetu su zabeleženi slučajevi da su osuđenici na doživotnu kaznu veoma brzo po prijemu u zatvorsku ustanovu izvršili samoubistvo.

Osim toga, kod ove grupe osuđenika postoji veliki rizik od bekstva, kao i od ubistva drugih zatvorenika i stražara.

Podsetio je na podatak da jedan osuđenik državu košta oko 14 do 15 evra dnevno, pa je postavio pitanje koliko će poreske obveznike u Srbiji koštati jedan doživotni osuđenik i koliko država ima gubitka po glavi svakog osuđenog.

– Osuđenici ne smeju biti uključivani u proces rada mimo njihove volje. To nalažu evropski standardi. Moraju imati adekvatan prostor za život, kvalitetnu hranu, bogatu vitaminima, ugljenim hidratima, belančevinama i drugim neophodnim namirnicama, higijenske uslove, prostor za rekreaciju i razonodu. Izgradnjom posebnog objekta za osuđenike na doživotnu robiju ušlo bi se u neracionalne troškove, jer oni ne mogu državi i društvu da donesu bilo kakav proizvod ili korist, već samo veliki gubitak i štetu – kazao je mr Antonović.

O ulozi straha od doživotne kazne zatvora, kao meri sprečavanja najtežih zločina, teško je govoriti, jer je i dosadašnja kazna od 40 godina, smatraju krivičari, bila slična pretnja, a ni smrtna kazna nije sprečavala najteže zločine. Zaključili su da doživotna robija ima za cilj izolaciju odnosno trajno isključivanje zločinca iz društva, zbog toga što je potencijalno opasan za svakog građanina. Posle 27 godina iza rešetaka, osuđeni za neke teške zločine mogli bi da traže uslovni otpust, ali sud ne bi imao nikakvu obavezu već samo mogućnost da donese odluku o uslovnom puštanju na slobodu. Dr Bataveljić je posebno naglasio da bi Srbija mogla da ima ozbiljan problem sa Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ukoliko se prihvati predlog da za neke najteže oblike krivičnih dela nema mogućnosti uslovnog otpusta. To bi predstavljalo kršenje člana tri Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

– Praksa Evropskog suda za ljudska prava pokazuje da se nemogućnost uslovnog otpusta tretira kao mučenje, nečovečno i ponižavajuće postupanje i kažnjavanje. U presudi „Vinter i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva”, sud u Strazburu je zauzeo stanovište da kad nacionalno pravo neke države potpisnice Evropske konvencije ne daje mogućnost uslovnog otpusta, odnosno ocene nadležnog organa da li se osuđenik rehabilitovao, ovakvo postupanje predstavlja kršenje člana tri Konvencije, koji propisuje: „Niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju” – naveo je dr Bataveljić.

On smatra da bi se zločini nad decom mogli sprečiti uz bolji nadzor školskih i predškolskih ustanova i njihove okoline, kao i edukacijom dece i maloletnika o opasnim ljudima i opasnim situacijama.

Pojačani nadzor nad manijacima

Krivičari su naglasili potrebu za ažurnom evidencijom podataka o svim osobama osuđivanim za krivična dela protiv polne slobode.

„Nad njima se mora obavljati pojačani nadzor, kako bi se u svakom trenutku znalo kuda se kreću”, rekao je mr Antonović. Takođe, njima treba onemogućiti boravak u blizini škola i vrtića, a posebnu pažnju trebalo bi posvetiti njihovom lečenju.

Politika

POSTAVI ODGOVOR

*