Слободан Владушић: Ђоковић или о амбицији

0

Живот значи правити историју, преживљавати значи одумирати из дана у дан, рутински, на плажи или кући, свеједно

Спорт је парадоксалан. Постоји велика разлика између осећања интензитета живота којим нас обузме приликом победа репрезентације, клуба или човека за кога навијамо те чињенице да то осећање траје тако кратко. То не би требало да нас чуди: рационално гледајући, спортске титуле појединаца или репрезентација нису историјски догађаји који означавају прекретнице у историјама народа или животима већине навијача. Осећање радости брзо избледи под најездом нових догађаја, а снимци забележени на хард дисковима постају сваким даном све безначајнији.

Млади људи, који победе нису лично доживели, тај интензитет више не осећају. Када је моја супруга, страствени љубитељ кошарке, својој братаници причала о Дејану Бодироги, ова ју је прекинула речима: „То све може и Тео”. Волео бих да је у праву. Тој девојчици сигурно неће задрхтати глас када треба да изговори прву петорку оне сакралне српске кошаркашке репрезентације која је у Атини, у оном финалу, расходовала најмоћнији литванску репрезентацију свих времена. (Литванци нам се сада свете за тај пораз на рате, као што и Грчка враћа дуг, на рате.) За разлику од великих романа, који могу да надвладају своје време (Друга књига Сеоба, Хиперборејци, Роман о Лондону…) те да фасцинирају и читаоце који ниси били рођени у време када су настали, велике спортске победе су као ватромет: сви неко време гледају у небо, а онда спусте главе и оду кућама. За генерације који их нису доживеле, велике победе су само скромни део статистике, број који више никог не фасцинира.

Исто важи и за велике спортске звезде. Ниједан врхунски фудбалер или кошаркаш није постао врхунски тренер. А, када врхунски спортисти постану тзв. стручни коментатори, онда углавном стручно понављају општа места или пак доказују да је људска глупост, посебно када је „стручна”, бескрајна попут космоса; ко је слушао „експертске” коментаре Матса Виландера зна о чему говорим.

У сваком случају, када врхунски спортисти престану да буду врхунски спортисти, они постану углавном ништа.

nole02Па ипак, и поред тог ограниченог трајања, спорт је важан и томе је његов парадокс: неки спортски догађај, као упаљена шибица или сигнална ракета, осветли таму у којој се човек налази и свет око њега тада постане видљив, бар за тренутак. Ако је око довољно оштро, а свест довољно будна, оно што се види за тих неколико тренутака, може да има снагу епифаније, дубоке спознаје света, која се не заборавља.

Тако ствари стоје и са Ђоковићевом победом на Ролан Гаросу. Први пут после Рода Лејвера, један играч је истовремени носилац титуле шампиона сва четири Гранслема. Енди Мареј је чојствено приметио да је и сам присуствовао догађању тениске историје, што је врло леп гест. Чак и они који се до сада нису оглашавали поводом Ђоковића имали су потребу да нешто кажу. Додајмо тој буци гласова још и све оно што је о српском тенисеру речено током ових десетак година и помислићемо да о њему више нема шта да се каже.

Ипак, чини ми се да постоји једна компонента Ђоковићеве приче која до Ролан Гароса није била видљива. То није случајно. Ђоковић сада, вероватно није исти онај Ђоковић, који је 2006. године освојио свој први турнир.

Нешто се у њему променило.

Дуго времена сам мислио да је његов основни циљ био да освоји Вимблдон и буде први на АТП листи. И заиста, када је остварио те симболичке циљеве, поставило се питање шта даље. Ништа, наставићемо да играмо тенис док смо још у играчкој снази, да бисмо се осигурали за старост, да бисмо се богатили. У реду, милиони су се низали, као и победе, покоји повремени пораз није пуно мењао ствар. И онда се човек оженио и добио је дете. И поново: шта даље?

Доста људи са којим сам разговарао поводом Ђоковића и његове каријере говорили су да би требало да се сада окрене од тениса и да мало ужива у животу са супругом и дететом. Освојио је скоро све што се освојити може, зарадио је новац, осигурао је ширу и ужу фамилију… време је за полако гашење мотора. Није искључено да је и Ђоковић тако мислио до једног тренутка.

А онда се нешто догодило. Како се то догодило, не знамо и вероватно никада нећемо сазнати. Али се то нешто догодило.

Наиме, постоје два концепта живота.

По једном, живот је преживљавање. Поента је да то преживљавање учинимо што лепшим, што значи да учинимо да лепих ствари буде што више, а оних које нису лепе што мање. Тада преживљавање почиње да се зове хедонизам. Хедонистички сан је слика неке пешчане плаже на Карибима, са плавим морем у позадини, сунцобраном од бамбуса и неким укусним коктелом у близини. То преко дана. Ноћу, то је слика дискретно осветљеног базена око кога игра безброј младих девојака и младића, док у позадини DJ контролише ритам и атмосферу. Замишљен као рај на земљи, овај сан је најпривлачнији онима који на таквим плажама никада нису били, и никада неће бити: они други, који су их се докопали на седам или десет дана, знају да јава никада не испуњава оно што се сањало и да ниједан сан не траје вечно. Осим, ако није самртни. Талог тог сна је животна рутина преживљавања, у коме се дани убијају, јер други смисао немају.

Постоји, међутим, и други концепт живота. То је живот који се своди на прављење историје што значи легата, завештања, које треба да остане иза нас и када престанемо да правимо историју, односно када нас не буде. Правити историју значи имати амбицију да се од живота нешто направи, а не да се он потроши. Ако је та амбиција прениско постављења, онда она нема везе са историјом и завештањем за будућност, већ са животном рутином; ако је превисоко постављења, онда је питању мегаломалнија и, уместо да човеку подари живот, она ће му га уништити. Али, ако је та жеља за историјом једва достижна или тек за мало недостижна, онда ће она животу подарити трајни интензитет и снагу коју нисмо ни слутили да имамо у себи.

Мени се чини да се у неком тренутку управо то догодило и са Ђоковићем: човек је једноставно одлучио да направи од свог живота историју и да постане најбољи тенисер свих времена. Једино је он на АТП туру могао да то одлучи, а да не буде смешан. И, када је то одлучио, турнири су престали да буду свакодневица, и тенис је после првог места на АТП листи и освојеног Вимблдона поново добио смисао.

Кључна ствар код Ђоковића није, дакле, успех/богатство – он би био успешан/богат и без Ролан Гароса – већ управо та амбиција, из које се крије један епски, херојски концепт живота: ја желим да направим историју, јер ја могу да направим историју.

nole03Да ли ће Ђоковић успети да се докопа 17. гранслем титуле и 300 и неке недеље на првом месту АТП листе (што му је потребно да би у бројкама детронизовао Федерера), то се у овом тренутку не може рећи са сигурношћу. Али оно што се може наслутити јесте да ће Ђоковићев интензитет живота бити такав да га никада неће моћи заборавити. И тај интензитет неће бити последица луксуза који му је доступан, већ баш супротно: последица аскетске, херојске амбиције, којој се одазвао.

То је оно што живот разликује од преживљавања: живот значи правити историју, преживљавати значи одумирати из дана у дан, рутински, на плажи или кући, сасвим свеједно.

Амбиција је веза између нас и Ђоковића у Ролан Гаросу: свако од нас има могућност да себи постави такву амбицију која ће, остварена, остати иза нас као завештање. Не морамо бити глобалне звезде да бисмо тако живели и не морамо да одлазимо одавде да бисмо водили живот у коме се прави историја. Напротив.

Након ратова деведесетих и транзиције у првој деценији 21. века, Србија је постала држава без историје: то значи да је одумирање престало да буде (историјски) догађај. Оно се за већину људи претворило у свакодневицу. Ти људи су пристали на пуко преживљавање, што у крајњем случају значи да су, нажалост, на добром путу да постану олош попут ове креатуре чији је животни сан био да види пешчану плажу. Тај олош са Ђоковићем нема никакве везе. Нити има неке везе са нама.

Но бити такав олош није судбина, већ избор. Ако Ђоковић има неке везе са нама, онда је то, понављам, амбиција да се остави неко завештање, амбиција да се направи историја. А имати амбицију у Србији данас значи управо схватити да је један процес завршен и да се треба рестартовати и почети поново: то значи најпре одупрети се управо том пуком преживљавању, где се пешчана плажа, по цену гажења свих ближњих, види као последњи смисао тзв. живота, дакле, исто оно што је блатњава јаруга за свињу.

Уместо у јаругу, треба поново ући у историју.

То не значи, као што мисле будале, плаћене или природне, сад свеједно, да треба поново ратовати. То значи да треба у животу урадити све што можеш да урадиш, да би га испунио до краја и да би иза себе оставио завештање, траг да си живео, а не тек преживљавао. То завештање може да буде мало, готово неприметно, али је и тада завештање и то је оно што му даје вредност, то је оно што нас повезује са другима и што ће учествовати у будућем времену и када нас не буде. А у садашњем времену, наши животи ће, захваљући тој амбицији за трајањем, добити један трајан интензитет који доноси само чисто и непатворено уживање у прављењу историје – онога што може да траје. Лично, осећам тај интензитет и знам како ми је живот постао леп, када сам и сам донео једну одлуку.

nole04А, када то завештање оставимо, мирно ћемо отићи до пешчаних плажа које ће нас чекати, топле и нежне, попут оних на Острву блажених.

Аутор је писац, есејиста и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду

Извор: Нови Полис

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*