Srbija obeležava Dan državnosti

Nizom manifestacija Srbija obeležava Dan državnosti, kao podsećanje na Sretenje 1804. godine, kada je podignuta revolucija i počelo oslobađanje od Turske, i isti datum 1835. godine, kada je donet prvi moderni ustav Srbije.

1

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić će povodom Dana državnosti dodeliti odlikovanja zaslužnim ličnostima i institucijama.

Nikolić će položiti i venac na spomenik Neznanom junaku na Avali. Takođe, održaće i svečani prijem.

Na Sretenje 1804. godine, na zboru viđenijih Srba sa teritorije Beogradskog (odnosno Smederevskog) pašaluka, koji se dogodio u Marićevića jaruzi u Orašcu, doneta je odluka o podizanju ustanka protiv Turaka i za vožda je izabran Đorđe Petrović – Karađorđe.

Odluci o podizanju ustanka prethodila je seča knezova, odnosno uglednih narodnih prvaka, koje su dahije preventivno pobile, zbog navodne nelojalnosti.

Prvi srpski ustanak najpre je zahvatio krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju i Pomoravlje.

Čitav Beogradski pašaluk oslobođen je 1807. godine, ali je sudbinu ustanka odredio ishod Rusko-turskog rata, pošto su Rusija i Turska potpisale mir u Bukureštu 1812. godine.

Prepuštanje Srbije bilo je plod činjenice da je počinjao Napoleonov pohod na Rusiju.

Prema rečima nemačkog istoričara Leopolda Rankea, Karađorđevom bunom započela je Srpska revolucija, okončana uspešnim diplomatskim dostignućima Miloša Obrenovića, decenijama potom.

Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813), u sklopu obnove srpske državnosti, između ostalog ustrojio i niz važnih institucija, poput Velike škole, dalekog začetka današnjeg Univerziteta u Beogradu.

Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je donet prvi Ustav Kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski. Ustavne odredbe koje je sadržao oblikovane su po uzoru na ustave Francuske i Belgije.

Tekst ustava, neobično liberalan za tadašnje prilike, izradio je Dimitrije Davidović, znameniti novinar i srpski nacionalni radnik.

Ovakvo ustavno rešenje odmah je izazavalo negodovanje Austrije, Turske i Rusije, zbog čega je ubrzo suspendovan.

Velike sile smatrale su ga previše liberalnim – u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena on je to i bio, osim retkih izuzetaka poput Francuske i Belgije.

Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom više različitih ustavnih rešenja: 1838, 1869, 1888, 1901. i 1903. godine.

Posle Drugog svetskog rata, od 1945. godine, u potpuno promenjenim okolnostima, Srbija je u sastavu federalne Jugoslavije četiri puta usvajala najviši zakonodavni akt, a aktuelni je usvojen 30. oktobra 2006. godine.

RTS

1 KOMENTAR

  1. HAJDUK VELJKO
    PETROVIĆ

    Najveći junak Prvog
    srpskog ustanka, Hajduk
    Veljko Petrović,
    rođen je 1780. godine
    u selu Lenovcu.
    Nestašan i neobuzdan od rane mladosti,
    brzo se osamostalio i
    za poslom otišao u
    Vidin, a zatim u
    Požarevac. U leto
    1803. godine odmetne se u hajduke i priđe
    družini Stanoja
    Glavaša. U jesen te
    godine Glavaš ga je
    sklonio kod svog
    prijatelja, imućnijeg seljaka, u selu Duboni.
    Tu se oženio
    udovicom Marijom,
    Stanojevom rođakom.

    Njagova žena nije
    uopšte znala da je on
    hajduk. Kad je 1804.
    godine izbila buna na
    dahije i Veljko
    obukao hajdučko odelo i pripasao
    oružje, ona se
    iznenadila i počela
    jadikovati što se, ne
    znajući, udala za
    hajduka. On je ipak umirio.

    Po izbijanju bune bio
    je sa Stanojem
    Glavašem, a potom sa
    Đušom Vulićevićem.
    Posle Đušine
    pogibije (1805) borio se u vojsci njegovog
    brata, Vujice
    Vulićevića. Tada se,
    hrabrošću i
    veštinom, već toliko
    uzdigao nad ostalim ustanicima da je i sam
    zapovedao većom
    grupom momaka.

    Posle oslobođenja
    Beograda (1807) od
    Sovjeta je tražio
    dozvolu da pobuni
    rodnu Crnu Reku.
    Većina članova Sovjeta nije do tada ni
    čula za Crnu Reku, pa
    kad im je dosadio
    svojom upornošću,
    predsednik Sovjeta
    Mladen Milovanović je pristao:

    „Hajde, more, kad je
    tako navalio da ga
    pošaljemo, pa ako da
    Bog te što otme,
    dobro,
    rasprostranićemo našu zemlju; ako li
    pogine i propadne, mi
    mu nismo krivi.“

    Sovjet je Veljka tada
    proglasio za
    buljubašu, dao mu
    zastavu, nešto novca i
    džebane i ovlašćenje
    da može regrutovati begunce koji mu se
    dobrovoljno prijave.
    Okretni i energični
    hajduk brzo je sakupio
    stotinak momaka iz
    crnorečkog kraja, i napao kulu Osman-bega
    u selu Podgorac. U
    kuli su, pored bega,
    bili i nekakvi turski
    trgovci, tako da je
    došao do bogatog plena, novca u iznosu
    od osamsto dukata i
    raznog oružja. On i
    njegovi momci su svoje
    konje i odeću
    izmenjali s zarobljenim Turcima
    i potom ih ispratili
    do turske granice.
    Veljko je ovde, u
    razmeni sa begom,
    dobio konja Kušlju. Deo zaplenjenog novca
    je razdelio družini,
    a jednu torbu
    zapečatio i uputio
    Sovjetu.

    Strah koji je tada
    posejao među Turke
    primorao je begove i
    subaše u onom kraju
    na bekstvo u gradove,
    mahom u Vidin. Gde god bi se pojavili
    Turci, Veljko ih je sa
    svojim momcima
    napadao, zastrašivao
    i nanosio im razne
    štete. Dok je te iste godine (1807) sa
    nevelikom vojskom
    logorovao u jednom
    selu, Turci to saznaju
    i sa nekoliko stotina
    ljudi pođu iz Vidina da ga razbiju. Veljko
    ih nije smeo čekati u
    selu, jer je imao
    daleko manje vojske od
    njih, već je rešio da
    ih preduhitri i napadne u mestu gde su
    zanoćili. Njagovi su
    se momci neopaženo
    privukli i
    munjevitom akcijom
    upali usred turskog logora. Pucali su i
    vikali na turskom
    jeziku: „Bežite! Pobi
    nas Hajduk Veljko!“
    Turke je zahvatila
    panika i razbežali su se, mnogi bosi,
    ostavljajući konje i
    oružje. Od tada je
    Veljko postao
    gospodar ovoga dela
    Srbije.

    Kad su u aprilu 1809.
    godine ustanici
    krenuli u ofanzivu
    protiv Turaka na sve
    strane kako bi
    proširili oslobođenu
    teritoriju, Hajduk
    Veljko je sa svojih
    8.000 vojnika 30.
    aprila krenuo na
    tursku tvrđavu Belogradčik u
    Bugarskoj, opkolio je i
    pozvao njenu posadu
    od 400 turskih
    vojnika na predaju;
    nakon odrečnog odgovora izvršio je
    1. maja juriš na
    tvrđavu i zauzeo je,
    potpuno uništivši
    tursku posadu. Posle
    poraza Srba na Kamenici (Čegru) i
    pogibije vojvode
    Sinđelića 31. maja
    iste godine, Hajduk
    Veljko je branio
    Sokobanju. Znajući za njegovu neukrotivu
    narav, Sovjet mu je
    uputio kao „savetnika“
    Stefana Živkovića da
    ga obuzdava. U
    borbama oko Sokobanje obojica su
    bili ranjeni. Turci su
    ih tada opkolili i
    nekoliko nedelja
    držali pod opsadom.
    Već se malo oporavio kad je na brdima, iza
    turskog obruča,
    ugledao srpsku vojsku
    i zastave. Imao je toliko smelosti da na konju
    prođe kroz tursku opsadu i sastane se sa
    Srbima u turskom
    zaleđu. Na isti se
    način i vratio u
    Sokobanju, u tursko
    okruženje. Kako je pokušaj pomoći
    spolja propao, a u
    Sokobanji se više
    nije moglo opstati,
    naredio je da se krene
    u proboj pa ko preživi, preživi.
    Dok se spremao za
    proboj, momci su ga
    pitali šta da čine sa
    ranjenim
    Živkovićem, koji je ležao u susednoj sobi
    praveći se da je
    njegova rana teža nego
    što je uistinu bila.
    Veljko odgovori u
    šali, ali ozbiljnim tonom, znajući da će ga
    Živković čuti: „Ako
    može ići, neka ide,
    kao i ostali ljudi; ako
    li ne može, odsecite
    mu glavu, pa ponesite da je Turci ne nose.“
    Čuvši to, Živković je
    skočio i među prvima
    krenuo u proboj.

    Kad su Rusi 1810.
    prešli Dunav, Veljko
    se u zajednici s njima
    borio protiv Turaka i
    za hrabrost bio
    odlikovan zlatnom medaljom. Početkom
    1811. došao je na
    skupštinu u Beograd
    kao pristalica
    Milenka Stojkovića i
    Petra Dobrnjca, glavnih vođa
    opozicije protiv
    Karađorđa i Mladena
    Milovanovića.
    Protivnička strana ga
    je pridobila, raznim nagradama, i odvojila
    od opozicionara.
    Tada mu je dodeljen i
    čin vojvode. Sledeće
    godine, raznim
    spletkama, premešten je iz Sokobanje u
    Negotin.

    U Negotinu je za kratko
    vreme stekao veliko
    bogatstvo, jer je od
    Sovjeta zakupio skele
    i carinu, ali sav taj
    novac je podelio „sa svojim bimbašama i
    buljubašama“, kako piše Vuk Karadžić.

    Godine 1813.
    postavljen je za
    komandanta istočnog
    fronta, prema Vidinu,
    gde su Turci postepeno
    prikupili vojsku od 16.000 ljudi. Hajduk
    Veljko je imao ukupno
    7.000 ljudi, od kojih u
    Negotinu, na koji su
    Turci usmerili
    glavni udar, 3.000. Ogromnom smelošću je
    odolevao turskoj
    armadi, ali mu je
    ponestalo municije, a
    neprijatelj se, kroz
    iskopane uzdužne rovove, približio
    samom gradu.

    Ujutru 9. avgusta 1813,
    kad je po već
    ustaljenom redu
    izašao u šanac i
    kazivao kako da se
    popravi ono što su turski topovi
    razrušili, hitac
    ispaljen iz turskog
    topa pogodio ga je po
    desnoj strani više
    pasa, raznevši mu celu desnu stranu
    grudnog koša; uspeo je
    samo da kaže: „Drž…“
    S tom polovinom reči
    pao je mrtav na zemlju.

    Predvodeći ustanike u
    juriš, Hajduk Veljko je
    prezirao strah i
    hrabrio svoje vojnike.
    Nagle naravi i
    tvrdoglav, nije trpeo nikakvu potčinjenost
    pa ni vojničku
    poslušnost. Vuk
    Karadžić navodi da se
    Karađorđe više bojao
    Veljka no Veljko Karađorđa, ali
    voždova je naređenja
    ipak izvršavao,
    naročito po prelasku
    u Negotin. Zavideli su
    mu pretpostavljeni, ali i njemu
    potčinjeni sitni
    knezovi i vojvode koji
    su ga tužakali kod
    Sovjeta i vožda, te mu
    stoga nikada nije dodeljeno onoliko
    priznanje i
    odlikovanje koliko je
    stvarno zasluživao.
    Petar Jokić je Veljka
    naveo na prvom mestu među ustaničkim
    starešinama koji su
    se istakli po
    junaštvu. Turci su ga
    se bojali i u njihovoj
    vojsci se, prema Jokićevim rečima,
    „mislilo da je Veljko
    brži od svake ljudske
    brzine.“

    Blago je sticao i
    delio ga s
    prijateljima i svojim
    ratnicima. Kad su
    pred turski napad
    1813. žene i deca iz Negotina evakuisani u
    Poreč, Vuk Karadžić,
    Veljkov prijatelj i pobratim,
    videvši kojekakve
    dragocenosti u
    njegovoj kući, upitao ga je zašto to nije
    poslao u Poreč. Veljko
    mu je, između ostalog,
    rekao: „Sramota bi
    bilo da Turci dođu u
    moju kuću pa, kod tolike slave i imena
    moga, ništa u njoj ne
    nađu…“

    Po pričanju Petra
    Jokića, Veljko je u
    životu imao tri
    velike ljubavi:
    „pušku, Kušlju i
    Čučuk Stanu“. Pošto se zavadio s prvom
    ženom, jer je odbijala
    da služi njegovu
    družinu, u Poreču je
    1810. kod Milenka
    Stojkovića upoznao Čučuk Stanu. Odmah je
    zavoleo i izdejstvovao
    dozvolu da se s njom
    venča.

    Ratujući s Rusima, od
    njihovih oficira
    poprimio je mnoge
    gospodske manire, ali
    nikako se nije mirio s
    tim da žene za astalom sede zajedno s
    muškarcima. Tog
    patrijarhalnog
    običaja nikada se nije
    mogao osloboditi i
    njegova žena i snaje su morale „polivati
    gostima da se umivaju,
    donositi jelo,
    dvoriti i tanjire
    menjati“, kako piše
    Vuk Karadžić. To, ipak, nije nimalo smetalo
    ljubavi između Veljka
    i Stane.

    Posle Veljkove
    pogibije i turske
    okupacije Srbije,
    Stana se u
    izbeglištvu, kod
    Pančeva, srela s njegovom prvom
    ženom. Na njene grdnje
    i uvrede Stana je
    sasvim prisebno
    reagovala: „Dok je bio
    živ, bio je i moj i tvoj, a sad ga nema ni meni
    ni tebi.“ Kad joj je
    bogati trgovac iz
    Banata ponudio brak,
    odbila ga je rečima:
    „Ja sam bila za junakom i, ako se još jedanput
    uzudajem, opet ću se
    udati za junaka.“
    Kasnije se u Vlaškoj
    udala za Veljkovog
    ratnog druga kapetana Jorgaća, koji se 1821. u
    tamošnjem ustanku
    protiv Turaka
    potvrdio kao junak.

POSTAVI ODGOVOR

*