Српске новине на Крфу 1916: Обавештавам да ми се кућа угасила, погинуо ми је и четврти син…

0

Крф сачувао српску државу

Репортери „Новости“ путевима страдања и славе српске војске (6): Острво – последње уточиште војске и народа. Српска кућа, музеј који говори о голготи и части.

Град Крф, који је 1916. године имао 100.000 становника, примио је око 135.000 српских војника
Овде, где је српској војсци „једини био пут“, стигли смо трајектом из Игуменице, у касну ноћ. Иза је остала Албанија, пут дуг готово хиљаду километара којим су пешачили и на ком умирали српски збегови.

ТВОЈ СИН, СТЕФАН БАН
Љубомир Сарамандић чита нам и писмо које је Браниславу Нушићу оставио син пре погибије на Сувобору.
Писмо је младићу нађено у џепу шињела.
„Драги Аго (тако је звао оца), не жали за мене.
Ја сам пао на бранику отаџбине.
За остварење оних великих идеала које смо сви, тако сложно проповедали 1908. године.
Не кажем да ми није жао што сам погинуо.
Осећам, штавише, да бих могао корисно послужити и будућој Србији.
Али, таква је судбина. Твој син, Бан“.

На Крфу су, исцрпљени пешачењима, глађу, нашли спас. И вечни мир.

Ујутро, рано, јављамо се Љубомиру Сарамандићу, кустосу у Српској кући.

– Преко Албаније сте… Ви сте прва новинарска екипа која је кренула тим путем да подсети на страдање наше војске. Верујем да ћете имати добар материјал. Да, чекам вас. Чекаћу вас ако треба и читав дан – казао је Сарамандић.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

Улица Мистоксиди, српска тробојка је путоказ, излазе и улазе групе посетилаца, преко пута је сувенирница.

– Највише се траже шајкаче, онакве какве су носили наши војници – каже продавац.

– Траже се и наше заставе, фотографије краља Петра.

У Српској кући смењују се посетиоци. Читаве групе, од најмање тридесет људи, па и више… колико год може да стане у овај невелики музеј наше болне и славне историје.

Прикључујемо се људима који су од одмора одвојили време да чују причу о српским војницима „боговима отаџбинске дужности“. Потресне приче које покрећу сузу и надимају груди поносом.

Сарамандић им прича:

– У историји није забележено да је читав један народ, његова војска, Врховна команда… Краљ… Посланици и црквени великодостојници, одабрао жртву уместо капитулације. Заједно су поднели пут голготе до Крфа. Краљ, као и каплар. Војвода, као и обичан војник. Митрополит, као и сваки верник у збегу. Једнаки у страдању.

У збеговима су били и Љубомир Давидовић, који је борби за слободу Србије дао сина, Бранислав Нушић – јединца, Стефана Бана. Андро Николић – два сина.

ОБРАЗ ОСВЕТЛАСМО
Станислав Винавер, на Крфу, пише:

„Изгурасмо, издурасмо, изгрцасмо, искичијасмо.
Сваком образ осветласмо.
Све од себе, собом дасмо.
Огрешијасмо.
Одагнасмо, огрејасмо.
Као сунце, просејасмо.
Одолесмо, отрајасмо“.

– Сваки родитељ жали једнако, био он председник Скупштине Србије, или био безимени несрећник – говорио је Андро Николић поручнику Станку Ивановићу у Цркви Светог Спиридона, у граду Крфу.

– А видиш ти, Станко, колико је међу нама црних белега. За синовима, за кћерима… Очевима и мајкама. За чедима у колевкама… И ја, сад, да закукам за мојом двојицом! Нећу!

Из овог старог храма звона прекривају речи кустоса Сарамандића који цитира поруку старог краља, народу у повлачењу:

– На једно вам се заклињем, ако нам нове борбе спремају срамоту, да будемо побеђени, нећу преживети ту пропаст, него са отаџбином умрети и ја.

Сретење 1916. године. Почело је искрцавање српске војске на Крф. Књижевник Драгиша Васић бележи:

– С лађа су стизали живи лешеви. У ритама. Изгладнели и оболели. Личили су на авети које су се једва кретале. Никада, а можда никада неће бити забележено да је на једном тако малом простору било скупљено толико бола, када је стигла српска војска. Да се овде одмори, исхрани, наоружа… А једним делом да се умре.

Крф је у то време имао око сто хиљада становника. Трећину у самом граду, а осталих седамдесетак хиљада по варошицама и селима на острву. А примио је – 135.000 Срба.

– Можете ли да замислите те слике, када се на острво слило више наших збегова, него што је било Крфљана – каже Сарамандић.

– Задивљујуће је за овдашњи народ било да су за збеговима стигли и Влада и Парламент, краљ, Врховна команда, владике, богослови, гимназијалци, студенти, државна штампарија… Читава држава којој су Грци пружили уточиште. Све до повратка у славу и слободу.

Бележимо казивање кустоса. Оно потискује сваки осећај лепоте коју пружа слика Крфа, и овог лета, препуног гостију.

Али новинарској знатижељи никада краја. Питамо долазе ли потомци у српску кућу, доносе ли неке приче, сведочења досад незаписана…

– Долазе, како да не долазе. Из Алексинца је овде стигла жена – прича кустос. Дуго се задржала. После разгледања, испричала је:

„Била сам дете. У кући сам нашла некакву значку. Изнела сам је и ми смо се, са њом, играли у прашини. Тек после сам сазнала да је то дедина Албанска споменица. А тек сад знам каква јој је вредност“.

Потресла ме ова прича, више него и једна друга. Потресло ме, јер смо и ми, као ово дете што се играло Албанском споменицом, проиграли део наше славне историје. Идеологија која ју је потиснула у заборав, од јунака је направила издајнике. Прогонила старе ратнике и њихове породице. Ако је за утеху… то је да се њихови потомци сада овде враћају…

Почасна витрина музеја. Српска труба из војничког ковчега, фотографије збегова, старог краља, који је због жалости за отаџбином пустио браду. Овековечени тренуци голготе.

Чудо је како су фотографије одолеле времену. А чудо је и како су настале.

– Забележио их је фотограф Врховне команде, Милоје Игрутиновић – упућује кустос.

Најпотреснији део музеја је онај о острву Виду.

Ипак, најстрашнија српска драма очитава се пред нама из огласа у „Српским новинама“, које су штампане овде, на Крфу:

– „Обавештавам српску јавност да ми се кућа угасила и да ми је, пре два дана, погинуо последњи, четврти син, апсолвент права“.

У витрини је и својеручни путопис војводе Путника кога су војници болесног, преко Албаније, пренели на рукама. Написао је у самртничкој постељи:

– „Војници Србије, моја браћо, децо моја. Поздрав старога вашег војводе састоји се у овој јединој реченици, светлој као луча. Напред, победа је наша“!

Тако ће и бити. На Крфу опорављени српски војници ће кренути према Солуну. Одатле у пробој.

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*