Шта се могло десити поразом Ердогана, а шта мења његова победа

0

Једна од најомраженијих фигура на глобалној сцени, којој су толико пута бројани последњи дани, поново је преживела. Шта сад?

Када је у петак увече пласирана вест да авиони лете над Истанбулом а војска блокира саобраћанице, Ердоганов позив Турцима да изађу на улице и одупру се војсци готово да је изгледао као позив изгубљеног старца који насумично окреће бројеве и прича како је на челу турске владе. Али преокрет је дошао одговором турског народа, који је изашао на црту војсци. Какву шансу је тада имао човек који се сукобио са Курдима, елитама, војском, локалном влашћу, правосуђем и готово свим спољним факторима, видело се, али ће објашњење морати да сачека анализе које ће разјаснити какав је то заправо био вид хибридног ратовања. Такође, дуго ће се нагађати о томе где се свет заправо налазио у једном тренутку у петак увече, шта је то могло да значи за Турску, њене суседе и цео евроазијски континент.

ЕРДОГАНОВ ПАД
Да је пучистички део војске очувао залет какав је имао увече, осетило би се од најисточнијих обронака туркијских народа и Централне Азије, па све до Западне Европе. Војска би, после консолидације успешно завршеног преврата, највероватније по налогу САД и уз подршку заливских монархија, упала у северну Сирију и озбиљно нарушила какву-такву стабилност успостављену на фронту. Вероватно се не би либили подршке званичним терористичким организацијама попут Ал Нусра фронта и Исламске државе, да се и не помињу „умерени побуњеници“ око Алепа, које је не тако давно Ахмат Давутоглу назвао „браћом“. Упад турске војске би од Сирије направио Гордијев чвор, где никоме не би било јасно како да одблокира тај фронт. Вероватно не би изостали ни напади на теритирију Ирака, што би се одразило на понашање Ирана, његову помоћ шиитима, док би можда постало угрожено и провођење споразума о иранском нуклеарном програму.

Како америчке службе скоро извесно стоје иза пучиста, не би било тешко наћи начин да њихова победа науди константној „претњи“ НАТО – Русији. Политички утицај, културолошка и верска повезаност Турске са кримским Татарима и туркијским народима све до Киргизије били би употребљени за слабљење руске државе и на њеној територији и у постсовјетским републикама. После пада турске владе, случај Русије и централноазијских република би само показао хронолошки ред хибридних ратова који је требало да уследе. На Криму, најзападнијој тачки руске контроле, Татари би поново инсистирали на угрожености верских и мањинских права иако су она након елиминације Татарског меџлиса (који је важио за озбиљан проукрајински елемент) била изједначена са правима свих неруса у Русији. Поред свега тога, тек би се видело шта би остало од проходности Босфором за руске војне бродове, који је од велике вредности за операције Москве у Сирији.

Да је Ердоган пао, цела Европска унија могла је да прогласи ванредно стање. Стампедо избеглица би, подстакнут чињеницом да су из ратне зоне побегли у нову, у више „цунамија“ кренуо са турско-сиријске границе, приобаља и других делова Турске. Поред Арапа, ту би било и ко зна колико Турака који нестрпљиво чекају безвизни режим, наравно, поред оних који би били директно погођени последицама преврата. Њихов налет био би незаустављив све до грчко-македонске границе, која не би издржала пред таквом епском колоном. Бојазан од тога свих на Балкану била би више него оправдана, будући да ни европским чланицама не би стигла помоћ за тако кратко време.

Ердоганов пад би био далеко већи проблем од Брегзита. Европљани би можда потпуно заборавили на Британце јер би схватили да много већа опасност долази са супротне стране. Питање је колико би се брзо освестили и да ли би се истински ујединили.

Довољно о озбиљности проблема на Централном Балкану говори и хитан састанак српског државног врха, који се одржао у ноћи између петка и суботе. Чињеница да су, иако немамо заједничку границу са Турском, тамошњи догађаји натерали Небојшу Стефановића да изјави како је „јасно да су бројне стране службе уплеле своје прсте у дешавања у Турској“, чиме се најбоље показао политички однос Србије према пучу.

ЕРДОГАН ПОБЕЂУЈЕ
Сањајући о безграничној власти, Ердогану се после сламања пуча пружила прилика какву је сањао. Процес 13-годишњег чишћења земље од „унутрашњих“ непријатеља сада може да заврши за једну једину ноћ.

Турска војска би након консолидације (чистке) могла постати стабилизујући фактор рата у Сирији и неочекивана сила, која би се, поред сиријских копнених снага и руске авијације, појавила као елемент који би допринео трајном решавању и нормализацији не само у Сирији већ и на целом Блиском истоку. Ту опцију поткрепљују ранији наводи да би руска ратна авијација могла да користи турску базу Инџирлик, где су, поред америчких, стационирани и авиони Саудијске Арабије. То сигурно није било случајно извлачење из контекста речи турског министра спољних послова, већ опипавање пулса. Реч је, дакако, о озбиљном ударцу америчком утицају, који је наговештен већ у суботу ујутро, када је аеродром блокиран и искључена му струја пошто се претходно показао као место одакле су узлетали авиони побуњеника који су, поред осталог, бомбардовали и Ердоганову палату. Ако се догоди пола од тих наговештаја, Ердоган ће показати да сада игра много већу игру од трговине с исламистима и шверца цистерни с нафтом преко границе. Наравно, показаће се и да је до своје велике игре дошао на најтежи могући начин.

Односи Турске са Америком биће посебна прича. Наравно, они неће бити запечаћени иако је Ердоган већ рекао да се пучем управљало из САД, док су званичници Америке почетком удара дали благу подршку војци, да би, кад се видело да пуч пропада, Обама подржао Ердогана. Али још теже је поверовати да ће Ердоган икада пристати на улогу која му је намењена у Вашингтону – натовског чекића у најзапаљивијем региону света, без обзира на последице. Колико је то важно, показало се и по томе да је Обамина кључна изјава са самита НАТО у Варшави издржала свега неколико дана. Подсећања ради, он је рекао да су главне претње НАТО Исламска држава, Русија и Брегзит (тим редом). Ердогановим преживљавањем све то је пало у воду: Исламска држава може нестати и до почетка школске године, Русија је ојачала односе на својим најкрхкијим југозападним границама, док је Брегзит после Турске био само благи наговештај краха западне супердржаве на Блиском истоку. Поред тога, победа Ердогану обезбеђује шансу да почне са озбиљним решавањем великих унутрашњих турских проблема, пре свега оног са Курдима. Почетак није лош: Курди више нису највећи проблем Анкаре, ноћ 15. јула показала је да постоји и већи.

И не најмање важно, бранећи земљу од представника рукаваца глобалних елита, турски народ је, ни пун месец после британског, показао снагу оне тихе већине, за коју су елите одавно веровале да су препариране. Ако је на Брегзиту била случајност, после војног удара у Турској то је тренд. Тај тренд у месецима и годинама које следе итекако ће бити потребан и Србији. Жуте паткице можда не личе на турске тенкове, али за управљачем и једних и других је иста рука.

Андреј Цвијановић/Нови стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*