Шта је Северна Кореја научила из НАТО агресије на СРЈ?

0

Америчка агресија на СРЈ је зацементирала неповерење Пјонгјанга у Вашингтон и уверила га да је једино поседовање нуклеарног арсенала поуздан фактор одвраћања америчког империјализма.
Шеф српске дипломатије Ивица Дачић се 21. марта ове године захвалио Северној Кореји због њеног принципијелног става о неприхватању једнострано проглашене косовске независности. Као својеврсни показатељ захвалности за подршку српским интересима на Косову и Метохији, Београд се одупрео европским и америчким притисцима за изолацију Пјонгјанга организовањем сусрета између Дачића и Ри Пјонг-Дуа, севернокорејског амбасадора за Србију смештеног у Букурешту. Током сусрета, Дачић је подвукао потребу за дипломатским решењем корејске кризе и исказао подршку обнови мултилатералних преговора.

Ово је узнемирило поједине западне престонице, а пре свих Вашингтон, много више него што је јавност имала прилике да примети. О томе сведочи и експлицитни захтев који је преко амбасадора Кајла Скота Србији упутио амерички државни секретар Рекс Тилерсон да се Београд придружи осудама против севернокорејског режима због његових ракетних и нуклеарних проба. Оваквом јавном захтеву је претходио низ нејавних притисака и уцена. За Вашингтон је ово прилика да ,,једним ударцем убије две муве“, односно да истовремено дода још један глас, онај београдски, у хор осуда против Пјонгјанга, а са друге стране да мотивише Пјонгјанг да се освети Србији евентуалним признањем независног Косова. Срећом по севернокорејско-српске односе, до таквог развоја ситуације није дошло.

Многи западни аналитичари подсетили су да дипломатска иницијатива Србије према Пјонгјангу и противљење Северне Кореје поводом прихватања тзв. ,,Републике Косово“ нису тако необични феномени када се у виду има историјат пријатељских односа Београда и Пјонгјанга. Током Хладног рата, Јосип Броз Тито и Ким Ил-Сунг су успоставили јако дипломатско савезништво као две несврстане комунистичке земље.

Тито и Ким Ил Сунг у Пјонгјангу,

Ово савезништво се наставило и након распада СФРЈ. Северна Кореја је деведесетих година прошлог века одржавала блиске трговинске везе са Милошевићевим режимом упркос паралишућим санкцијама које је Запад наметнуо нашој земљи. Осим тога, Северна Кореја је у свакој прилици исказивала дипломатску подршку СРЈ, све до државног удара којим је председник Милошевић свргнут с власти 5. октобра 2000. Видевши да се постпетооктобарска Србија претворила у америчку колонију, Севернокореанци су угасили своју амбасаду у Београду, али никада нису променили свој пријатељски став према нашпј земљи.

Иако је Американцима јасно да наведена историјска искуства доприносе изградњи пријатељских односа Београда и Пјонгјанга, мало је пажње на западу посвећено дугорочним последицима које је НАТО агресија на СРЈ изазвала у севернокорејској спољној политици. Ради се о кардиналном пропусту америчке аналитике, с обзиром на то да су многи темељни постулати севернокорејске спољне и безбедносне политике који данас утичу на корејску кризу настали као директне последице НАТО агресије из 1999.

Прва значајна димензија севернокорејске спољне политике која се кристализовала након 1999. године је дипломатско једногласје са Кином. Не само што је Пјонгјанг настојао да се приближи Пекингу као гаранту своје безбедности пред подивљалим НАТО пактом, него што је и Пекинг након бахатог бомбардовања кинеске амбасаде у Београду одлучио да додатно подржава Северну Кореју противно америчким интересима. Осуде Пекинга и Пјонгјанга поводом НАТО агресије изречене пред УН биле су упадљиво сличне, а севернокорејски представници су редовно речима похвале говорили о ,,херојском отпору Милошевића и југословенског народа пред НАТО агресорима“, чак и у излагању из фебруара 2000.

Кинески држављани убијени од НАТО бомби – призор из кинеске штампе.

Солидарност Пекинга и Пјонгјанга изражена поводом Милошевићевог режима била је у великој мери резултат заједничке забринутости поводом опасног преседана који је НАТО направио извршењем агресије на СРЈ мимо правила УН. Севернокорејски државни врх је након бомбардовања Србије почео да страхује да ће њихова земља постати ,,следећа Југославија“, односно да ће бити приморана да се брани од помахниталог интервенционизма НАТО. Исте бриге поводом свог суседа је делила и Кина која у Северној Кореји види брану америчком експанзионизму на својим границама.

Иако је Кина пре 1999. изражавала извесну забринутост због севернокорејског нагомилавања војних капацитета, Пекинг је у пролеће 1999. драстично унапредио своје односе са Северном Корејом кроз серију дипломатских сусрета највишег ранга и склапање привредно-економских споразума. Овај корак је у многоме био мотивисан намером да се одврати америчка агресија на Северну Кореју. Истовремено су отпочеле и иницјативе Пјонгјанга за развој сарадње са Руском Федерацијом, што је рефлектовало уверење Ким Џонг-Ила да је неопходно да Северна Кореја изађе из међународне изолације како би избегла судбину СРЈ.

Ким Џонг Ил и Владимир Путин на састанку августа 2001, 

Други и вероватно најважнији закључак који је Пјонгјанг извукао из НАТО агресије на СРЈ јесте да једино поседовање нуклеарног оружја представља гарант безбедности суверених земаља у времену необузданог америчког хегемонизма. Током НАТО агресије на нашу земљу, севернокорејски експерти су са великом пажњом анализирали способности Војске Југославије да се одупре америчким ваздушним нападима. Проценили су да НАТО неће моћи да сломи отпор ВЈ без копнене инвазије, јер америчка ваздушна надмоћ није тако ефикасна у планинско-шумским регијама Балкана као што је била у пустињским пределима Блиског истока где је уништавала хиљаде комада ирачке оклопне технике.

Резон Пјонгјанга се доста добро могао видети и из саопштења севернокорејског амбасадора у Токију, Ким Мјонг-Чола, који је 9. априла 1999. рекао како се нада да ће још оборених америчких авиона (интересантно би било знати којом бројком оборених авиона је Мјонг-Чол баратао) натерати агресора да пошаље копнене трупе на СРЈ и тако ,,заглиби у нови Вијетнам“ на Балкану. Он је тада констатовао да је ,,одлучност СРЈ показала да је НАТО кренуо у немогућу мисију“ и подсетио све америчке јастребове да ,,иако је Југославија жилава земља – ми смо десет, па и сто пута жилавији“.

Поред тога, севернокорејским аналитичарима није промакло да НАТО није покушао да свргне Милошевића с власти наставком агресије 1999, као што САД нису покушале да свргну Садама Хусеина у Ираку након ,,Пустињске олује“ 1991. Из перспективе Пјонгјанга, то је наметнуло исправан закључак да се западна алијанса упушта у ратне авантуре само у случајевима у којим јој не прети опасност од великих губитака на сопственој страни.

Способан да погоди Америку: севернокорејски ,,Хвасонг-14″,

Све то довело је до процене да би поседовање респектабилних ракетно-нуклеарних снага способних за ударе по територијама евентуалних агресора било једини гарант мира за Северну Кореју и фактор одвраћања како за ограничене ваздушне нападе попут оних које је НАТО вршио 1999. против Србије, тако и против операција насилне промене режима попут оне у Ираку 2003.

Коначно, подразумева се да је овакво акумулирано негативно искуство као неизбежни резултат имало и непоколебљиво уверење Пјонгјанга да Американцима никада не треба веровати, ма шта радили или говорили. Ово је сваку америчку иницијативу у азијско-пацифичкој регији осудило на неуспех када се ради о Северној Кореји. Иако су амерички званичници заводљиво уверавали да је рат против Северне Кореје крајње непожељно последње средство решавања несугласица на Корејском полуострву, Пјонгјанг је био под неизбрисивом утиском америчког лицемерја показаног у чину агресије на СРЈ свега 4 године након потписивања Дејтонског споразума са Милошевићем. Овакво уверење је било само додатно ојачано немилосрдном инвазијом САД на Ирак 2003. и подмуклим хибридним ратом НАТО против Гадафијеве Либије 2011.

Иако многи аналитичари тврде да је америчка инвазија на Ирак 2003. она одлучујућа тачка у којој се Пјонгјанг определио за то да по сваку цену постане нуклеарна сила, чињенице говоре да је то била управо НАТО агресија на СРЈ. Наиме, Пјонгјанг се 2002. повукао из Оквирног споразума о замрзавању нуклеарног програма склопљеног 1994, дакле годину дана пре америчке инвазије на Ирак. Тенденције оваквог потеза севернокорејског режима могле су се видети већ почетком 2001, што намеће закључак да је управо ,,Милосрдни анђео“ уверио Севернокореанце да милосрђе од Вашингтона не треба очекивати.

Аутор: Виктор Вуловић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*