Шта су нам комунисти оставили у наслеђе

1

Тито није трпео приговоре, поготово не критику, окружио се интелектуално, политички и морално инфериорним послушницима а партијска држава коју су патентирали југословенски комунисти и данас је болест од које болују безмало све некадашње југословенске републике

Оснивање Комунистичке партије Југославије био је почетак бурне историје организације која је доживела олимпијске висине борбе за правду, слободу, једнакост, међународно разумевање и сарадњу, али и катастрофалне стрмоглаве у каљугу рата, братоубилаштва, неправде, неслободе и идеолошке искључивости, пише данас Дојче веле у колумни поводом 100. годишњице оснивања странке.

Пре тачно сто година, на конгресу одржаном у Београду од 20. до 23. априла 1919, представници социјалдемократских странака и организација из Србије, БиХ, Хрватске и Словеније одлучили су да оснују Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста), касније преименовану у Комунистичка партија, односно Савез комуниста Југославије.

Тако је, свега неколико месеци од установљења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (децембра 1918) југословенска идеја добила и страначко-политичку физиономију, додуше, обојену у црвено, наводи ДВ. Успони и падови пратили су КПЈ током читаве њене историје и, на крају, довели до неславног краја натопљеног крвљу. Ратови вођени на територији бивше СФРЈ деведесетих година” пљачкашки и експанзионистички до сржи – директна су последица неспособности комунистичких властодржаца да се издигну изнад уских парохијалних интереса и земљу поведу у вековима очекивано придруживање породици слободних и демократских народа и држава, додаје се у колумни.

Аутор наводи и да су освојивши власт „аутентичним спојем ослободилачке борбе и социјалистичке револуције” југословенски комунисти после 1945, а нарочито након раскида са Стаљином 1948, отпочели опсежан модернизацијски и еманципаторски подухват који је од заостале, ратовима разорене и изнемогле направио релативно развијену земљу која је у међународним оквирима уживала својој величини несразмеран углед и поштовање.

Непорецива је, наиме, чињеница да су југословенски комунисти представљали једину снагу која је поразила два највећа зла двадесетог века: и Хитлера и Стаљина, истиче се у тексту.

Као по њему „најбитније корене пропасти југословенске идеје” аутор наводи и незреле елите, доминацију колективистичког над слободом еманципованог појединца и „мање или више свесну замена теза у којој су релативне слободе (путовање, радничко самоуправљање) сматране демократијом”.

Такозвана „партијска држава” (партитократија) коју су патентирали југословенски комунисти и данас је болест од које болују безмало све некадашње републике, оцењује се.

Колуминиста наводи да „због свега тога није било тешко направити систем у којем је власт централизована и, у личности Тита, отелотворена у једном појединцу”.

Уверен у сопствену непогрешивост, Тито није трпео приговоре, поготово не критику и окружио се интелектуално, политички и морално инфериорним послушницима који су чекали његов одлазак да би од себе начинили шерифе у својим етнички омеђеним феудима, пише колумниста ДВ-а али и додаје да је критика и отпора било и у његово доба.

Бурна историја КПЈ – СКЈ је можда најбоља потврда тезе да се у случају Југославије као заједнице сродних народа и сличне прошлости радило о епохалном пројекту који је, нарочито у последњим годинама постојања, поверен похлепним, незрелим, неспособним и властољубивим елитама, или, тачније, узурпиран од њих, у недостатку демократских механизама.

Све то је водило директно у крвави пир деведесетих година прошлог века, чији су инспиратори, креатори и коловође у многима од новонасталих државица и данас на врху пирамиде одлучивања, закључује се у колумни ДВ, преноси Бета.

Политика

1 КОМЕНТАР

  1. Оставили нам зло и расуло. Сигурно 2највећа зла које је ћопави загорац( усташа Броз) са својим комунистима оставио
    су звезда петокрака и јсд партизан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*