Šta znači „iskorak“ u srpsko-hrvatskim odnosima?

0

Najnoviji „iskorak“ Kolinde Grabar Kitarović valja posmatrati kroz prizmu hrvatskih vojinih priprema i dodatnog naoružavanja

U Hrvatskoj dižu među zvezde svoju predsednicu i ne mogu da sakriju divljenje kako je skupila hrabrosti da ode u Beograd na inauguraciju „srbijanskog predsjednika“ i da tako samouvereno dominira među tim tamo svakojakim i opasnim Srbima. Da, prosečan Hrvat je ubeđen da je Kolinda u Beogradu bila izložena velikom riziku po bezbednost. Eto, to je minuli rad njene političke ekipe, koja je do krajnosti lažima zatrovala vlastitu javnost. Nigde se ne kaže da je ustvari hrabar potez svojevremeno povukao Aleksandar Vučić kada je, usprkos svemu što ga je tamo moglo snaći, otišao na njenu inauguraciju u Zagreb. Tako je ovo bila samo uzvratna politička aktivnost i ništa više od toga.

Isto tako, nije u pitanju inicijativa hrvatske predsednice da se napravi novi iskorak u srpsko-hrvatskim odnosima, nego samo nova promena raspoloženja i prihvatanje konstantne inicijative predsednika Vučića. On već duže vreme govori o potrebi ekonomskog povezivanja regije, a o tome je i na svojoj inauguraciji rekao: „Ne moramo da pravimo nove Jugoslavije, ali, radeći zajedno za naše građane, postići ćemo bolje sutra“. Kolinda, za divno čudo, u svojim izjavama pred dolazak u Beograd prihvata inicijativu koju je dugo odbijala uz opasku „da će mnogo vode proteći Dunavom do prijateljstva sa Srbijom“, ali da je razgovor potreban. Svoje dosadašnje odbijanje dijaloga objašnjava time da tek sada ima sagovornike u Srbiji sa kojima može razgovarati.

Pre dolaska u Beograd hrvatska predsednica je u Vukovaru rekla: „Učiniću sve da sačuvam mir i stabinost, a za to je ključan novi iskorak u hrvatsko-srpskim odnosima. Pri tome, mislim na pitanja nestalih, takozvane univerzalne jurisdikcije, pitanje granica i prava nacionalnih manjina, posebno Hrvata u Srbiji“. To bi trebale biti neke blaže izjave koje vode prema pomirenju iako ih Srbi, naravno, ne vide tako. Ali one i nisu upućene Srbima, nego se predsednica obraća hrvatskoj javnosti, svesna da su odnose sa Srbima i Srbijom toliko zatrovali da više narodu nije lako objasniti ni običnu uzvratnu posetu, a kamoli potrebu za razgovorima i dogovorima. Zato već kod najave razgovora pravi jasne ograde i ističe probleme koje Hrvati vole da čuju. Svesna je da Hrvati njenu posetu Beogradu vide kao uzvratnu i kurtoaznu, ali normalizacija odnosa sa Srbijom je nešto drugo, i za to im je potrebna psihološka priprema.

Hrvatski pogled na srpsko-hrvatske odnose dobro se vidi kroz medije, kroz programe velikih televizija i još bolje kroz program lokalnih TV stanica, gde se slobodnije čuje glas naroda. Tako je, naprimer, Vinkovačka TV u redovnoj kontakt emisiji Demokracija obradila temu – Predsjednica: Vrijeme je za iskorak u odnosima dviju zemalja. Iako se voditeljka trudila da ostane neutralna i umerena u ocenama Kolindine posete i najave „iskoraka“, komentari gledalaca koji su se javljali telefonom bili su prava eksplozija ekstremizma i nekontrolisane mržnje prema Srbima. U suštini sve se svelo na tablu sa ustaškim pozdravom u Jasenovcu i na nestale u ratu. „Oni nama da brane naš hrvatski pozdrav?“; „Neka oni objasne gde su nestali Hrvati, pa tek onda možemo da pričamo“; i sl. Svi gledaoci koji su se javili, kao po dogovoru, svoje komentare su završili pozdravom „Za dom spremni“. Očito im nikad niko nije objasnio da je to ustaški pozdrav, za koji se tačno zna da ga je izmislio i lansirao poglavnik NDH Ante Pavelić lično, jer je tako završavao tekstove svojih pisama i naredbi. Niko im nije rekao i nespornu činjenicu da je spisak nestalih Srba daleko duži, kao i to da su na hrvatskom spisku i Srbi nestali u zločinačkim vojnim i prljavim pojedinačnim akcijama hrvatske vojske i policije, za čiji nestanak su sami odgovorni, a drsko prozivaju Srbe i Srbiju. To Srbi znaju, Hrvati očito ne.

IZBEGAVANJE NEZGODNIH TEMA

Svojevremeno, kad je Hrvataska ulazila u EU i kad su joj kao uslov za prijem bili potrebni dobrosusedski odnosi, Srbija je učinila sve da to tako izgleda, uz obećanje da Hrvatska neće ometati prijem Srbije kada do toga dođe. Nakon prijema u EU u Hrvatskoj dolazi do eksplozije šovinizma i ustaštva uperenog isključivo protiv Srba. Sve to uz prećutnu dozvolu Zapada. Tako je Hrvatska postala jedina zemlja na planeti za koju ne važe standardne postavke o fašizmu i antifašizmu. Etničko čišćenje Srba iz Hrvatske niko i ne spominje. Nisu u pitanju samo opštepoznate stvari vezane za staru ustašku ozakonjenu politiku prema Srbima u NDH – trećinu pobiti, trećinu proterati a trećinu pokrstiti, nego stav Franje Tuđmana i njegove zločinačke ekipe koji su odlučili da srpsko pitanje u Hrvatskoj reše isto tako etničkim čišćenjem uz definisan cilj da svedu procenat Srba u Hrvatskoj ispod tri posto. Neverovatno je kako je ova zamisao uspešno realizovana u tako kratkom roku ne samo zločinačkim vojnim operacijama za vreme rata nego se etničko čišćenje nastavljalo raznim vrstama državnog pritiska i u vreme mira. Po završetku rata, pa i nakon ulaska Hrvatske u EU, na sceni je tihi egzodus. Prema popisu 1991. u Hrvatskoj je bilo 12,2 odsto Srba a 2011. samo 4,36 posto. Sada se to još uvek ne vidi, ali novi popis će pokazati da je Tuđmanov pakleni plan rešenja srpskog pitanja ostvaren, jer sada na jednog Srbina povratnika u Hrvatsku četiri Srbina napuste zemlju. Pa ipak, Hrvatskoj uspeva da tako veliki problem minimizira i prikrije. Uspeva da „probleme“ hrvatske manjine u Srbiji prikaže kao veće iako je to smešno porediti.

kolindainauguracija02Hrvatska i Zapad su smišljeno i uporno odlagali povratak srpskih izbeglica proteranih u dejstvima po civinim ciljevima. Uspeli su to da razvuku u nedogled, da bi sad rekli: „Prošlo je dvadeset godina, tako da od povretka Srba nema ništa i o tome više ne treba razmišljati“. Zapadni „humanitarni“ projekti usklađeni su sa hrvatskom idejom etničkog čišćenja Srba, gde je osnovni cilj da se izbeglice „zbrinu“ u Srbiji. Sličan stav dozvoljen je proustaškoj Hrvatskoj i po pitanju srpskih penzija i srpske otete i uzurpirane imovine, gde je Srbima oteto ili zakinuto oko 35 milijardi evra. Svuda u svetu ova prava figuriraju kao nedodirljiva i neprikosnovena samo ne važe za proterane Srbe iz Hrvatske i to u državi EU. To su teme koje će hrvatska predsednica pokušati da izbegne i da nametne neke svoje, po pravilu izmišljene ili naduvane. Šteta za Srbe je ogromna i ne može se ignorisati. Što je mnogo, mnogo je, i sada se pitamo dali je aktuelni značaj dobrosusedskih odnosa Srbije sa Hrvatskom toliko važan da sve to treba zanemeriti, odložiti ili marginalizovati.

Srpska manjina u Hrvatskoj nakon teškog razočaranja u SDP i bivšeg premijera Zorana Milanovića pokušava da bude pragmatična. Preko najače srpske stranke SDSS i tri zastupnika u Saboru podržali su vladajuću koaliciju, bez obzira na proustašku politiku. Rukovodili su se idejom da prostom trgovinom samo od vladajuće koalicije nešto konkretno mogu dobiti. Takva odluka već unosi razdor među ono malo Srba koji su uspeli da se održe u Hrvatskoj jer je Demokratski savez Srba (DSS) pozvao Milorada Pupovca da uskrati podršku HDZ i vladi države koju i sam identifikuje sa NDH. Upozoravaju Pupovca da se proustaška vlast održava samo po osnovu srpskih glasova u Saboru, što je krajnje licemerno.

Međutim, i pored sve moguće srpske tolerancije i popuštanja u našim međudržavnim odnosima, postoji nešto što se ne može tolerisati – otvoreno i smišljeno negiranje zločina i rehabilitacija ustaškog fašizma. Na tome se u Hrvatskoj uveliko radi, ali ne stihijski, nego kao državni projekat na „naučnoj osnovi“. Hrvati ne pristaju da svoj antifašizam tako zovu – za njih to nije antifašizam, nego titoizam. Došli su do nivoa gde svoj antifašistički pokret proglašavaju za totalitarni zločinački režim, koji je gori od fašizma. Jer za ustaški fašizam itekako imaju razumevanja – cilj ustaša je bio ispravan, ali metode baš i nisu. Za hrvatski antifašizam nema razumevanja.

USTAŠKA KVAZINAUČNA INSTITUCIJA

Sada brišu sva obeležja antifašizma i nameću proustaška. Menjaju naziv Trga maršala Tita. A nemaju baš puno razloga da to rade i trebalo bi upravo Titu da budu zahvalni jer im je doneo kapitalnu korist. Tako ih je jedan od retkih samostalnih strelaca i branitelja antifašizma u emisiji HRT podsetio: „Ako se odričemo Tita, da li ćemo se odreći i Zadra, Istre i jadranskih otoka, koje je on oteo od Italije i vratio u sastav Hrvatske“? Da je sve to samo pitanje Tita, ne bi to bila naša stvar i bilo bi pametno ostaviti Hrvate neka se sami bore sa svojnim idealima i predrasudama, ali nije tako. Ovih dana ustaški pokret postavlja spomen ploču svom najvećem idolu, čija popularnost nadmašuje i samog Pavelića – Juri vitezu Francetiću. I kako to ustaše uvek umeju perfidno da zapakuju, ploču postavlja Hrvatska akademija znanosti i umetnosti u dijaspori (HAZUD), koja na prvi pogled nema nikakve veze sa zvaničnom hrvatskom akademijom nauka (HAZU) niti sa hrvatskim političkim vrhom, a ustvari itekako ima.

HAZUD je osnovala 1978. u Bazelu ustaška emigracija, ali su joj se kasnije pridružili mnogi značajni Hrvati, pa i oni iz antifašističkog pokreta. Jedan od osnivača, dugogodišnji predsednik i počasni predsednik HAZUD Dragan Hazler svakako je najuticajnija ličnost ove tajanstvene ustaške institucije. On sve svoje govore počinje sa „braćo ustaše“ i javno se tako predstavlja. Zaljubljenik je u Juru Francetića i već mu je podigao jedan spomenik – u Slunju, koji je za vreme vladavine SDP uklonjen. Sada su se odlučili za spomen ploču jer po osnovu one u Jasenovcu ispada da se one teško uklanjaju. Na otkrivanje ploče u Otočcu, rodnom mestu Francetića, pozvani su i hrvatska predsednica i premijer, a da li će smeti da se odazovu, tek ćemo videti, jer ova kvazinaučna institucija ne krije svoje ustaško lice, nego se njime ponosi. Uostalom, ako su članovi HAZUD Franjo Tuđman (oni uredno vode kao članove i preminule), Šime Đodan, Ante Gotovina, Mladen Markač, Davor Domazet Lošo, nadbiskup Franjo Kuharić, biskup Mile Bogović, Stjepan Đureković, i druge hrvatske legende i idoli, šta to menja na stvari u pogledu na Hrvatsku ako se aktuelni političari odazovu ili ne odazovu.

Srbima se može oprostiti svaka naivnost i lakovernost sem kada je ustaški pokret u pitanju. Tu je plaćena tolika cena u ljudskim životima da je svaka naivnost nedopustiva. Zato bi trebalo shvatiti i jasno reći, da to nije obično podizanje spomenika ustaškom krvniku i zlotvoru Juri Francetiću, nego konkretna i jasna poruka da jasnija ne može biti. Nije Francetić slučajno izabran u ovom trenutku kad Hrvatska merka delove Republike Srpske, posebno Posavinu i Banjalučku regiju. Juru Francetića je zadužio Pavelić da sa ustaškom vojskom uspostavi kontrolu nad istočnom Bosnom i postavi granicu NDH na Drini. On je to i uradio vršeći neviđene zločine nad srpskim civilima u selima i zbegovima koji nisu uspeli da se dočepaju Srbije. Ustvari, bio je to sastavni deo nemačke operacije „Trio“, u kojoj su, pored Nemaca i ustaša, učestvovali i Italijani.

Jure Francetić je ostvario stari hrvatski san o granici na Drini, i Paveliću simbolično poslao flašu vode iz ove srpske reke. Tako nam podizanje spomenika ovom zlotvoru jasno govori da bi mogla uslediti nova vojna operacija Hrvatske u saradnji sa zapadnim silama kako bi se ponovo ostvario davni hrvatski san. Tako treba gledati na aktueno naoružavanje Hrvatske vojske savremenim ofanzivnim oružjem u situaciji kada je niko ne ugrožava. Nazire se i novi saveznik na ovom prljavom poslu kroz donacije u helikopterima „kajova varior“, koje SAD poklanja Hrvatskoj a koji su veoma pogodni za brze intervencije.

DA LI JE MOGUĆE STRATEGIJSKO IZNENAĐENJE?

Ove poruke putem spomen obeležja koje veličaju ustašku ideologiju i ustaške zločince, namenjene su hrvatskom narodu i mogu se tretirati kao psihološka priprema stanovništva za ono što bi moglo uslediti. Ne bi trebalo ni trenutak smetnuti s uma da u Hrvatskoj nije najpopularnija pesma Čavoglava Marka Perkovića Tompsona, to je novija istorija, nego Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana, gde se veličaju Francetić i njegov zloglasni zamenik Rafael Boban. Nije to obična pesma, nego istovremeno poruka o teritorijalnim pretenzijama prema BiH. Ako i dođe do nove vojne operacije tipa „Trio“, naravno da će joj prethoditi opsežno operativno maskiranje.

Ako je bilo moguće prikriti najvažnije segmente najvećih vojnih operacija u istoriji, tipa „Overlord“, vezane za „Dan D“ i iskrcavanje u Normandiji; zatim „Barbarose“ i Hitlerovog napada na Sovjetski Savez, „Operacije Havaji“ i japanskog napada na Perl Harbur i sl., zašto Srbija ne bi mogla doživeti iznenađenje? Ako su Hrvati uz pomoć SAD, NATO i „međunarodne zajednice“ već uspeli da prevare i iznenade srpski korpus vojnim operacijama „Bljesak“ i „Oluja“, zašto nešto slično ne bi pokušali ponovo uz pomoć istih saveznika? Zato bi bilo pametno i najnoviji „iskorak“ Kolinde Grabar Kitarović promatrati kroz tu prizmu. Jer, dok najavljuje mir i dobre odnose, planira kupovinu eskadrile modernih lovaca? I to u velikim ekonomskim problemima, koje produbljuje Agrokor, a dok im nikakva realna opesnost ne preti.

Čemu takvo finansijsko naprezanje Hrvatske? Neki misle da je u pitanju obično pokazivanje mišića i teranje inata Srbiji. Ne mislim da je to u pitanju, jer toliki novac se ne troši na bizarne razloge. Tačno je da su lovci defanzivno oružje i da bi se koristili za odbranu Hrvatske. Međutim, prilikom eventulne ofanzivne vojne operacije prema RS ili Srbiji, lovci su ti koji bi bili deo PVO trupa od protivničke avijacije. Sem toga, moderni lovci su odlični i u pomoćnoj nameni, za dejstvo po ciljevima na zemlji u dubini teritorije protivnika. Bilo bi naivno da sve to nemamo u vidu tokom razgovora sa Kolindom i da nas priče o miru i dobrosusedskoj saradnji uspavaju.

Da je sasvim moguće pokretanje šire operacije operativnog maskiranja budućih ofanzivnih namera signalizira nam i najnovija izjava putem Tvitera predsednika takozvane države Kosovo, Hašima Tačija, gde je čestitao postavljenje predsedniku Srbija Aleksandru Vučiću. Čemu odjednom takav zaokret, i to u koordinaciji sa hrvatskom predsednicom? Možda ta veza i ne bi trebalo da nas čudi ako znamo da je Tači nakon toga izjavio: „Kosovo je ponosno na sjajne bilateralne odnose sa Hrvatskom. Ubeđen sam da će posvećenost zajedničkim vrednostima pomoći Kosovu da ostvari težnje za učlanjenje u NATO i EU“. Ako znamo pod čijom su direktnom kontrolom i vlasti u Hrvatskoj i na Kosovu, nije teško proceniti da je započela koordinisana međunarodna akcija uspavljivanja i opuštanja Srbije.

To nikako ne znači da ne treba razgovarati i pregovarati sa Hrvatskom. Uostalom, neka vrsta mirovne inicijative i ekonomskog povezivanja regiona je naša. Samo ne bi trebalo biti naivan i poverovati u priče o nepotrebnom trošenju srpskog novca na oružje i odbranu. Plan naoružavanja Vojske Srbije modernim oružjem putem donacija i kupovine, treba nastaviti po planu koji ne može zavisiti od samog toka razgovora i nivoa unapređenja odnosa zato što sve može biti strategijska varka. Mi nismo država pod zaštitom NATO – nadam se da nećemo ni biti – tako da svoju odbranu ne prepuštamo drugome i sami o njoj moramo razmišljati na vreme. Nema tu ništa neobično i stvar je prosta – ne verovati onima koji su nas kroz istoriju više puta prevarili i verovati samo u svoje odbrambene sposobnosti.
Ako još uvek nismo načisto u vezi sa planom strateške obmane, plan slabljenja Srbije uveliko je u toku. Sastavni deo toga plana biće dobro smišljeni pokušaji da nas odvoje od moćnih prijatelja kao što su Rusija i Kina. Znamo već kako se to radi: primamljivim obećanjima koje je teško odbiti, pretnjama od kojih se diže kosa na glavi, unutrašnja destrukcija, pokušaj mešanja u kadrovsku politiku državnog vrha, pritisak i zahtevi da ispunimo baš ono što nervira i odbija naše prijatelje itd. Ako pritom procenjujemo šta nas ustvari najviše ugrožava, videćemo da Rusija i Kina potpuno prihavataju našu vojnu neutralnost, dok Zapad, iako to neće javno da kaže, ne prihvata ništa sem potpune kontrole Srbije.

Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

*