Стефан Алексић: Паразити и комуналци

0

Нико није клеветао Владана М. када га је једног јутра измалтретирала комунална полиција. Нико га није клеветао, али процес се ипак завршио сличним исходом – смрт због нејасног „злочина” – тешко је отети се утиску да је комунална полиција само једна кафкијанска измишљотина.

Међутим, када говоримо о овој параполицијској институцији, није само у питању њена естетска форма, па ни одговарање на потребу за, како се понекад тврди, маскирањем оронулог друштва. Напротив, ауторитарна дисциплинација свакодневног живота кроз који наше друштво пролази јесте феномен који треба озбиљно и дубински анализирати.

Ако је веровати свакодневним медијским извештајима и сопственим искуствима, делатност комуналне полиције почињe и завршава се на гњављену сиротиње: пружању подршке бусплус контролама, дрндању продаваца џиџабиџа и ситница по улицама, свакодневно гњављење продаваца на пијацама, кињење због којег центиметра преко тезге и слично. Изгледа парадоксално (и крајње неправедно има ли се у виду ниво бахатости „недодирљивих”), али није.

Централна улога комуналне полиције изгледа јесте да омогући да се класни неред (сиромаштво и сиромашни) идентификује као комунални неред, а затим третира као криминал, те да се тиме трансцендирају незгодна ограничења полиције када је у питању дисциплиновање становништва.

Другим речима, комунална полиција је високотехнологизовани механизам криминализације сиромаштва па њена концентрација на сиротињу и не треба да чуди.

Изгледа да је тачно када се каже да идеологија најбоље функционише управо тамо где је најмање очекујете и тамо где је најмање видљива, стога и јесте донекле очекивано да је она најјача у тачки замишљања реда (чије је „чување” делегирано комуналној полицији). Стога је најбитније питање ко замишља ред.

То оставља простор да се захтев за редом и политички лоцира: обећање антисоцијалистичких покрета још с краја прошлог века било је обећање реда – тада рекламираног као комунални ред (аутобуси на време као у Немачкој, чека се у реду као у Енглеској…).

Али сакривен испод комуналног реда, био је класни ред (сублимиран у оној безобразној реклами за бусплус – „на гужве утичу путници који се возе без карте” – која је наговестила да је сиротиња та која прави гужву).

Утолико, комунална полиција омогућава и трансформацију појма „паразита” и тиме одговора на потребе новоконзервативних елита које као „паразита” идентификују управо ситног преступника, некога ко ситниш ућари шверцовањем, неко ко се ситно клати, а не плати.

Но није то нововековна измишљотина, већ рефлексија једног од основних сентимената капиталистичких друштава – прави паразити су сиротиња.

Стога се управо у случају комуналне полиције да растумачити централни и најважнији феномен закона у капиталистичком друштву: његова права улога у таквом друштву и јесте да се „неједнако примењује”, односно неједнако регулише живот у зависности од економског положаја.

У питању је управо темељна одлика закона у капитализму, где су закони дизајнирани као систем баријера чије превазилажење одражава класни положај: ако сте сиромашни, за вас су резервисани дисциплински механизми који ће мерити колико је лубеница провирила ван тезге, а ако сте богати, на вас се правила – то показује недавни скандал „Панама пејперс”  – практично не морају односити.

Магистар политичких наука

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*