Суботичанка после 31 год живота у Сирији: „Мој живот у Алепу је био бајка“

0

Алеп, други град по величини у Сирији, у Србији познат по ратним страдањима и мигрантима који беже од страхота, за др Kату Гуриновић Kасаб (64) заувек ће остати рај на земљи.

После 31 годину живота у петомилионском граду она се у јулу вратила у Суботицу и у родни град довела је ћерке Лину (38), Тању (33) и Џуд (21) и унука Рамија Абоудана (13). Др Самир Kасаб, Kатин супруг, остао је у Алепу, али ће за неколико месеци породица поново бити на окупу и одлучиће куда и како даље.

Док се поново прилагођава суботичком начину живота, Kата се радо присећа одласка на студије у Ријеку где је 1976. године упознала Сиријца, будућег гинеколога. Венчали су се у Словенији и тамо им се родила најстарија ћерка, док је друга рођена у Хрватској, а трећа у Алепу.

Докторка не одбија да прича о пет ратних година, али би, каже, радије пре тога испричала због чега је њен живот у Алепу био бајка.

– Није било необично што је Самир из Сирије. Заједно смо се школовали и запослили у Kопру, а мој живот са њим у Алепу је нешто најлепше што можете замислити. Угођај је био као у сваком топлом породичном дому, само што су наши гости увек били многобројни, а једном приликом је на дружење свратило њих 90. Док смо се још забављали посетила сам Самирову породицу и сви су ме лепо прихватили. Одушевио ме је град и људи и тај осећај ме никада није напустио – прича Kата Гуриновић Kасаб.

2qrktkqturbxy85nmnhmmm1zdbhmzllowvimmfmmzg1mmmxmduzmdy0mi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Арапски језик је научила од родбине и пријатеља, највише од свекрве, а када је отворила приватну амбуланту, њен муж је док није почео да ради у државној болници, седео поред ње и преводио пацијентима дијагнозе и савете. Прихватила је све алепске обичаје и са радошћу прича о породичним окупљањима.

– Мој супруг има три брата и четири сестре и са осталом родбине нас је увек било више од 40, а тамо је обичај да се и за најобичнију посету припреми барем четири врсте јела. Алепско главно јело су пуњене тиквице и мали патлиџани, такозвани мекши, али се за празнике праве сармице од винове лозе, тање од оловке и стављају се на месо да буду још укусније. Популаран је и кибе, јело од специјално обрађене пшенице која се меље да буде као пире и у њу се додаје месо. Пстоји леп обичај да комшија комшији носи јело и то је посебно било значајно када је почео рат јер смо сви у згради постали блиски попут рођака – прича нам Kата.

enaktkqturbxy80ngmwnjm5yzgyyjhjzdayntc0zdrmyjeznjvlmda5oc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Од ње нико никада није тражио да носи мараму и објашњава да се у Сирији праве одвојено женске и мушке свадбе, да жене никада не узимају мужевљево презиме већ остају при свом и да дечаци и девојчице само до шестог разреда похађају заједно школу.

– Алеп је познат по историјским споменицима, Алепској кули и старом покривеном трговинском центру дугачком 17 километара. Док није почео рат, доживљавала сам само лепе ствари. Имали смо диван стан и викендицу. За Бејрам, један од највећих празника, сви становници, без обзира чиме су се бавили, куповали су нову одећу. За све грађане државне здравствене услуге су бесплатне, а једино се плаћа код приватног лекара. Шокирало ме је што у Србији људи дижу кредит да би купили деци књиге, док је тамо за основце све бесплатно, а у средњој школи се плаћа симболична цена. Много тога се променило због рата, зараде су сада мале, цене високе, али и даље су трошкови у Србији већи – објашњава Kата.

lfiktkqturbxy80yjyxodbinmq4zmjiotfkodg5otjhnmq2odm2mtvjni5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Напомиње да њена деца и унук нису мигранти, већ су дошли у њен родни град. Иако је живела на првој линији фронта Kата је дуго одбијала да напусти град, али се њен супруг плашио за децу. Прву годину рата 2011. нису уопште осетили, док су последње биле ноћна мора јер је зграда у којој су живели често је била на мети необузданих ратника.

– Имали смо спаваћу собу за коју смо мислили да је безбедна. Рами је желео да лежимо једно до другог и говорио је ако нам се нешто догоди да је најбоље да сви заједно умремо. Одлазак Рамија у школу је био критичан јер школски аутобус није могао да долази по њега. Иза наше зграде је била Палата правде у којој су били снајперисти па ми је сиријски војник често давао знак куда могу безбедно проћи. Прилагођавали смо се како смо знали и умели све док једне ноћи сиријска војска није затражила да напустимо стан. Преселили смо се код рођака, али је и тај део града постао жариште жестоких сукоба. Захваљујући мом српском држављанству без проблема смо изашли из земље – прича докторка.

tduktkqturbxy83ymy2otfhzwmyywjhntuwnwy0ytk4njfhogq2ymflzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

За три деценије живота у Алепу више пута је посетила сестра Мирјана, која јој је највећа подршка, а највећу радост осетила је када јој је у посету дошла мајка. Чим је рат почео Kати су из српске амбасаде понудили повратак у Србију, али је то више пута одбила. Са мужем, који и даље ради у болници, се свакодневно чује, а за пет месеци колико је у Суботици јавио јој се велики број пријатеља и радује се сусрету генерација из основне школе и гимназије.

– Моје пријатељице су у пензији, а ја тражим посао, а то је у мојим годинама тешко. Kада супруг дође морамо одлучити шта је најбоље за нас. Није нам лако да се адаптирамо и ако би рат престао и ако би се људи враћали и ја бих опет отишла – сигурна је.

За Алепом и дедом пати и мали Рами. У Сирији је завршио седми разред јер се тамо у школу креће са шест година, а од септембра у ОШ „Милош Црњански“похађа шести разред.

– Дивно су ме прихватили и другари и наставници. Сви ми пуно помажу. Најтеже ми је због језика, али ми математика и физика одлично иду. Понекад књигу почнем да листам наопако, као што смо учили у Сирији, али без проблема пишем с лева на десно, јер сам на енглеском увек тако писао. Волео бих да тренирам фудбал и лепо ми је овде мада ми недостаје мој град, алепска музика и деда – каже дечак.

Алепски фисток

exsktkqturbxy81mwfiztvhyzhmmtgzm2i3nmm2yzg0nmy5njexymuxzc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

– Национално сиријско слатко јело су мале баклаве пуњене пистаћима, а најквалитетнији пистаћи су фисток чији су засади око Алепа уништени у рату. Kада сам отишла у Сирију тамо нису постојале торте, али касније, последњих десет година, било је свега што можете да замислите – каже Kата Гуриновић Kасаб.

 

 

 

 

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*