Тајна сукоба на Блиском Истоку: Подели, завади и отми нафту и гас

0

Пише: Ивона Живковић (2009)

Тајна сукоба на Блиском Истоку: подели их, завади и узми нафту и гас !

Последња политичка подела у региону Средњег Истока у првој половини 20. века, направљена је искључиво са циљем да се адекватно припреме жаришта могућих конфликта. Ову технику – завади па владај спроводили су још венецијански трговци у средњем веку. У време Римског царства трговци који су разне сировине и робу (највише злато и драго камење) доносили са далеког истока и из Африке знали су да се трговачки путеви најбоље отварају и контролишу у ратним сукобима. Финансирање обе стране (два владара или две државе) била је прикривена техника којом би се сукоб изазвао, а трговачки путеви отварали.

„Када негде у свету избије рат, знаћеш и схватићеш зашто сам дошао на овај свет“, наводно су речи милитантног месије Јакоба Франка, који је живео у 18. веку.

  • За његово учење (као и другог месије Сабатај Цеви-ја) везује се и успон немачке банкарске породице Ротшилд и Шиф.

Суштина политичке тактике коју је наводни месија Shabbetai Tzvi (שַׁבְּתַאי צְבִי) промовисао је прикривеност и превара. То значи да није проблем званично прихватити другу веру ако је то у интересу) , а у себи остати свој, или приступити туђој војсци или туђем владару, а заправо се борити против њега. Из овог учења се развила и модерна шпијунажа. Најбољи шпијуни нафтне олигархије су тако у врху државних апарата, на истакнутим функцијама у цркви и војсци.

Заштитни лого Мосада данас има исписан мото по коме ради ова служба: "Ратовати путем преваре". Зато, када год се терористи негде огласе, у Пакистану, у Индији, у Јордану, Индонезији, Мадриду или Лондону, или Њујорку - ту је жучан "дијалог" нафтне олигархије.

Шта је превара?

Све. Од вести које свакодневно добијамо преко медија (које контролише управо глобална олигархија) до нашег академског знања из историје и геополитике, науке и технике, као и етничка и национална подела. Дакле, када између држава или народа избију етнички сукоби или ратови, они су заправо вешто потпаљени и оркестрирани интересима и вољом трговаца и банкара. За „потпалу“ се наравно користе само њима знани прикривени играчи.

Читаво подручје подељено идеално за изазивање ратова и криза
Читаво подручје подељено идеално за изазивање ратова и криза

Нафтна шаховска табла

  • Да ли знате ко је профитирао из Првог и Другог светског рата? Или верујете у причу да је рат за све велика несрећа и никоме не доноси добит?

Тек данас са откривањем архива из Другог светског рата историчари праве ревизију и поново слажу коцкице. Тако се открива да су и Први и Други светски рат донели нафтној олигархији огромну добит и скоро апсолутну контролу овог енергента у читавом свету.

Иако се у деветнаестом веку са открићем наизменичне електричне струје веровало да је то једина права и најбоља енергија (што је чињеница која се и данас потврђује), свет је окован нафтоводима и гасоводима, заправо веома прљавим и скупим енергентом. Али, њега моћна олигархија може лакше да контролише, него електричну струју које практично има свуда јер је од ње састављен читав свемир. Дакле, светом владају нафташи.

За обезбеђивање сигурног нафтног транспорта преко Суецког канала било је нафтној олигархији веома важно да буде војно присутна. Зато је ту морала бити створена велика војна база, наравно прикривено, јер Арапи то никада не би дозволили. И Први и Други светски рат су имали за циљ тајно стварање државе Израел (чему је највише помогла католичка црква – главни мозак данашње светске олигархије). Све то одрађено је уз помоћ политичких марионета из тајних масонских ложа западне Европе попут Черчила, Рузвелта, Ајзенхауера, Стаљина и неизбежног Хитлера (који је изгледа био пион најнижег ранга у овој игри). Тако су морале бити разорене моћне царевине које су план могле да спрече: Турска, Русија и Немачка. Британија је већ била у ухваћена у мрежу.

  • Како данас знамо да су владе у служби нафтног бизниса? Једноставно тиме што једна држава може да егзистира само ако контролише своје стратешке ресурсе: храну, воду и енергенте.

Када се више земаља, на пример у ЕУ, повеже у систем снабдевања енергентом који нису у стању да контролишу (јер није на њиховој већ на туђој територији), онда је јасно да та земља нема суштинске атрибуте државе. Од заставе, химне и назива нема вајде, а војска која територију треба да чува не може да се покрене без енергената. Војска и привреда САД и Велике Британија потпуно зависе од нафте, иако те енергенте саме не производе довољно. Да ратна морнарица Велике Британије са угља (кога је имала и има у огромним количинама) пређе на нафту (коју нема у тим количинама) најзаслужнија је политичка марионета породице Ротшилд – Винстон Черчил и његов саветник адмирал Џон Џеки Фишер (на челу ратних операција у Александрији 1882. када је режиран арапски устанак како би се Турска избацила из региона Суеца).

Сједињене Државе су за нафту данас везале не само своју војну машинерију и привреду, него и монету. Да није искључиво средство плаћања у трговини нафтом, долар никада не би имао вредност коју је имао. Дакле, очито је да су ове две моћне силе (бивша и садашња империја ) у рукама нафтне олигархије.

  • Завртања гасне славине коју је почетком јануара 2009. приредила Русија најбољи је показатељ ко стоји иза идеје уједињне Европе и глобализма- то је нафтни пословни картел.

Обарањем Царског режима у Русији где је барон Алфонс де Ротшилд у бизнис са нафтом ушао 1885., створен је бољи простор за бизнис Ротшилда. Кренула су нова породична повезивања. Роза Варбург се 1891. удала се за руског банкара Хорасија Де Гинзберга, агента продица Ротшлд и Варбург.

Прекомпоновањем совјетске привреде и друштва (што је укључило и физичку ликвидацију интелигенције као и милион и по противника комунистичког режима које је Ајзенхауер након Другог светског рата вратио натрага у Русију, а Стаљин “слатко” побио) показују да је и ова земља данас упрегнута у службу моћног нафтног међународног картела. Формалну власт спроводе агенти данашњег ФСБ (накада КГБ, односно НКВД), али главни контролори руских енергената су Ротшилди. Русија је у овом тренутку њихова највећа енергетска империја помоћу које држе под енергетском контролом читаву ЕУ.

Године 1885. холандска краљевска компанија „Royal Dutch“ открива нафту на Суматри, а Семјуел Ротшилд оснива компанију „Shell Oil“. Њихова заједничка нафта почиње да се транспортује преко Суецког канала (који је прокопан 1869.), а 1893. године је основан картел са америчком Standard Oil компанијом у власништву породице Рокфелер (данас ExxonMobil). Тако је овај картел практично покрио читав свет.

Али, данас ако пратите вести које пласирају такозвани маинстреам медији који извештавају о ратним сукобима и терористичким акцијама на Средњем Истоку, посебно између израелске војске и милитантних политичких партија Хамаса и Фатаха, нигде нећете чути ништа о међусобном бизнису, трговини нафтом и гасом између зараћених страна, провизијама које узимају агенти и политичари који се као посредници јављају у конфликту или верске вође и државни функционери или „неутрални посматрачи“ Међународне заједнице.

Овај аспект који чини окосницу свега што се догађа на Средњем Истоку, већ деценијама, стављен је далеко од очију шире јавности. Властелини се никада и нису експонирали пред народом. Наравно, јер они истовремено контролишу и све глобалне медије и информативне агенције. Али, онај ко би имао увид у токове новца (follow the money) видео би суштину политичке игре која се одвија, не само на Средњем Истоку већ и у читавом свету.

  • Погледајмо у том светлу шта би могао да буде разлог последњег израелског бомбардовања појаса Газе са елементима геноцида.

Када је Турска изгубила Први светски рат ова област Палестине коју су дотле држали остала је празна и у власништву Ротшилда под војном контролом Енглеза. Било је потребно населити оним што је властелинима најпотребније – народом који ће им користити као радна снага и војска. Насељавање Израела је ишло веома тешко, јер нико ту није хтео да живи на опустошеној земљи. Тако су се мозгови из католичке цркве сетили древног „јудејског“ народа. Након прогона Жидова, углавном Хазарског порекла, из источне Европе углавном Пољске и Русије (што су чинили совјетски бољшевици и Хитлер), процес насељавања је убрзан.

  • Пет милиона младих и војно и радно способних „Јевреја“ нашло се у „својој древној постојбини“ названој Израел. Старци нису могли да се уселе.
Тел Авив је 1909 био пустара - на слици први досељеници
Тел Авив је 1909 био пустара – на слици први досељеници
Да овај "јеврејски" народ није старији од стотину година и да је историја такозваног јеврејског народа фалсификована зарад потреба циониста, открио је недавно и Шломо Занд (שלמה זנד), професор европске историје на универзитету у Тел Авиву у свом научном раду који је управо постао тема научне расправе у Израелу.

Да би се конфликт могао распаљивати по потреби касније је створен од староседелаца један други народ који је добио име Палестинци (иако се, такође, ради о етничкој и религиозној мешавини). Име је слично са древним Филистинцима.

индексДревне Филистинце бибилија бележи као веома ратоборне, јаке и високе људе за које неки историчари верују да су део прастарог европског народа који је користио писмо веома слично српској србици (касније названој ћирица). О постојању Давидовог царства нема археолошких доказа.

Регион Палестине је 1921. (тада под управом Британаца) подељен на Палестину и Јордан, и у Јордану је постављена марионетска монархија на челу са Абдулом I. Нови владар Јордана тако је одмах дао права на коришћење воде из реке Јордан Израелу. И тамо живи етничка и верска мешавина.

Али за највећи конфликт најбоље је имати људе различитих вера, јер језик није препрека ни за љубав, а камоли бизнис. Зато се на овом региону налазе и православни следбеници Библије, и вавилонског Талмуда и јудејске Торе и Мухамедовог Курана. А на Јерусалим је већа бацила око и римокатоличка црква.

Али, да се вратимо са политичке шаховске табле на стварне интересе. Проблем је што је Израел створен на пустари и нема свој стални извор енергената па се нафтом и гасом мора снабдевати из суседних земља. Али како Израелцима објаснити зашто Израел води стално непријатељску политику са земљама са којима би баш због енергената морао да има добре односе? А добросуседски односи не могу постојати јер би суштински разлози за стварање Израела као војне силе били поништени?

  • Зато су измишљени, погађате – терористи.

Историчар Zeev Sternhell са Хебрејског универзитета у Јерусалиму је зато приметио: „Израел је сматрао да је мудра смицалица да гурне исламисте против ПЛО“. Када се Ахмед Јасин, духовни лидер исламистичког покрета у Палестини вратио из Каира седамдесетих година, основао је исламску добротворну организацију. Тадашњи премијер Израела Golda Meir је ту видела прилику да направи политичку контратежу покрету Фатах који је подржавао Јасера Арафата. Ко је саветовао Голду Меир – најбоље је рећи „саветници из сенке“.

У писању израелског недељника „Koteret Raşit“ (1987) нашла се и следећа тврдња: „Исламска удружења као и универзитет подржавали су и охрабривали израелске војне власти“ (које су управљале цивилном администрацијом Западне обале и Газе). „Они су (исламска удружења и универзитет) били овлашћени да добијају новчане исплате из иностранства“.

Исламисти су оснивали сиротишта и болнице, као и мрежу школа и радионица за запошљавање жена и систем финансијске помоћи сиромашнима. Године 1978. створен је и исламски универзитет у Гази.

Израелци су веровали да ће ширење ове мреже исламиста сломити снагу и утицај ПЛО и левичара у Гази. Уз помоћ Мосада (Mossad) исламистима је дозвољено да ојачају своје присуство на окупираним територијама. Без ове подршке, логично је, то им не би било могуће. За то време над припадницима партије Фатаха и ПЛО вршена је репресија. Шеик Ахмад Јасин је ухапшен 1984. и осуђен на 12 година затвора због поседовања великих количина оружја. Али, већ након годину дана је пуштен и наставио је са својим „хуманитарним“ активностима.

Политичке и медијске манипулације

Кад је почео први палестински устанак (Интифада) 1987. (под вођством Арафата) изненађени Јасин је одмах реаговао оснивањем милитантне партије Хамас. Други оснивач је био Абдел Азис ал Рантиси. „Бог је наш почетак, пророк наш модел, Куран је устав, каже се у члану 7 повеље ове организације. Хамас је након смрти Јицака Рабина који је био најближи стварном постизању мира са Палестинцима (и зато је вероватно убијен од једног младог фанатичног Израелца), почео да примењује тактику напада на израелске цивиле кад год би дошло до приближавања преговора између Израела и ПЛО. Цео свет је тада преко медија видео као су Израелци „тешке жртве“ палестинских терориста. О томе ко терористе финансира обичан народ није ни помишљао да истражи.

hamas-deca-niz

  • Позирање за глобалне медије: Један милитантни хамасовац случајно је разоткрио да има истетовирану Давидову звезду.

Да ли то неки мосадовац хонорарно ради за Хамас? Не, не… То мора да је грешка. Када видите ову „палестинску“ децу (мараме које носе то “ јасно доказују“) како позирају фоторепортерима Reuters-а, читав свет схвата да Израелска војска има „моћног“ непријатеља и да мора да реагује жестоко.

Због овога је у Израелу формирано политичко милитантно крило 1996. које су предводили Шарон и Нетанјаху. Иако је Ахмад Јасин у међувремену осуђен на доживотну робију, Израелци су га опет пустили, из „хуманитарних разлога“. Хамас је тако поново почео да провоцира Израел. Нетанјаху је заједно са Клинтоном стално вршио притисак на Арафата да обузда милитантни Хамас. И читав свет је знао да „нема рата без Јасера Арафата“. Јасин је протеран у Јордан, али му је Нетанјаху опет дозволио да се врати и наивни палестински народ га је дочекао као јунака 1997. Наравно, Нетанјаху је знао да преко Хамаса може да саботира сваки могући договор.

Када је 2000. године британска компанија British Gas открила у приобаљу Газе велико налазиште гаса, почела је нова рунда политичке игре. Ово откриће било је таман оно што треба Израелу с обзиром да су након обарања са власти шаха Резе Пахлавија (1979.) престали да добијају нафту (скоро џабе) од Ирана.

Великим нафтним „шахистима“ овај преврат у Ирану је био потребан како би увели у рат Иран и Ирак и тако обе земље (подељене Персије) економски ојадили. Ајатолах Хомеини је доведен из Грчке и револуција је финансирана парама које су каналисане преко ЦИА. Тако ослабљене оне нису једно време представљале опасност за Израел (најомиљеније „чедо“).

Синајску нафту из Египта Израел је изгубио 1992. због лоших односа. Када су се ови односи мало поправили, након што је тврдо крило Нетанјаху изгубило изборе 1999., Ехуд Барак је покушао да увезе нешто нафте из делте Нила. Ипак, отпор у обе земље је и даље тињао и коначно је уговор од око три милијарде долара направљен, али доласком Шарона на власт је замрзнут. А довлачити нафту и гас бродовима у Израел било је веома скупо. Зато је нова енергетска стратегија Израела била да се земља максимално преоријентише на гас.

  • Откриће великог гасног поља у Гази било је за Израел права златна кока. Сматрало се да би тиме Израел решио 25 посто својих потреба за гасом у наредних 20 година.

Али Газу насељавају Палестинци као „палестински народ“ којима је такозвана Међународна заједница гарантовала право да насељавају ту територију и имају своју локалну самоуправу. Шездесет посто резерви овог гаса је тако под њиховом контролом.

Тако је овај гасни "колач" морао некако да се подели. Али како правити после тога конфликт међу онима који једу исти колач? То нафтној олигархији није одговарало.

Настала је велика игра између компаније из Лондона, „British Gas“, која је купила ексклузивно право инвестирања у копање, градњу гасовода и продају на међународном тржишту. Израел је тако могао да бира да купује гас од Палестинаца и тако их директно финансира са најмање милијарду долара, од којих би паре ишле директно Хамасу који је на власти и који би њиме куповао оружје за нападе на Израел, или од Египта где би цена било много већа.

Зато је Израел годинама покушавао да опструира склапање уговора са компанијом British Gas који би укључивао и Египат и Палестинску управу. Шарон је изричито стављао вето на сваки дил са Палестинцима. У тој опструкцији Израел је потрошио све своје гасне резерве. Цена гаса на тржишту почела је да расте.

Тако је коначно дошло до потписивања уговора на 15 година о снабдевању гасом из Газе преко Египта. Уговор је предвидео изградњу поморског гасовода дужине 80 миља од египатске луке Ел Ариш до израелске луке Ашкелон. Гасовод је требало да проради 2007. Али, открило се да су у време израелског оклевања British Gas, Палестинска управа (на челу са Хамасом) и Египат кришом преговарали да направе дил без Израела и гас транспортују у Египат, а онда бродовима одатле на међународно тржиште. То значи да би Израел потпуно остао без овог гаса.

До гаса у Гази преко мртвих Палестинаца

  • Могућност да Израел трајно буде искључен и да главни профитери буду Египат и Палестина, довела је до наглог обрта на политичкој сцени Израела. Шарон је склоњен (можданим ударом) и Олмерт је поново отворио преговоре са British Gas око снабдевања Израела.

Упркос привржености British Gas-а Египту и палестинској управи, компанија је објавила да је вољна да уђе у дил са Израелом. У самом Израелу опет је дошло до поделе у власти пошто аранжманом преко Египта Израел мора да плати много већу цену гаса. Директно из Газе преко мртвих Палестинаца то је далеко повољније.

Пошто Израел није (!) терористичка држава већ се само „брани од терориста“ (посебно милитантне дечурлије) , Хамас је морао опет мало да испали коју ракету, да би онда „иритирани“ Израелци кренули авионима, бомбама и тенковима да се коначно обрачунају са „терористима“. Ако верујете да се хамасовци крију међу женама и децом и да ови сиромашни људи подржавају терористе, нека то буде ваше уверење.

  • Најмање хиљаду до сада убијених Палестинаца, углавном цивила, жена и деце говоре све о овој перфидној нафтној и гасној игри.

Иако једна од највећих војних сила на свету Израел није у стању (!?) да лоцира и ликвидира Хамасове терористе када киднапују једног израелског војника и маскирани држе конференцију за штампу коју преносе медији из читавог света.

Израел може само да разори читаву Газу и побије све живо што му се нађе на путу до гасног поља. Јер једино што нафтну олигархију занима то је профит. Људски животи који не доносе профит нису ни важни. О томе какве поруке у зараћени регион доносе разни емисари (заправо нафтни комесари из Лондона, Париза, Вашингтона) можете само нагађати.

Тренутни политички лидер Хамаса је Халед Мешал. Као „политички лидер “ он није прави терориста већ признати политичар па се слободно јавно појављује (!) На сликама са Сергејом Лавровим и Саудијским краљем. Жестоко наоружавање Ирана, преко Русије, показује да нафтна олигархија спрема ново „чедо“ у региону. Каква је будућност Израела у том случају, остаје нам да нагађамо.

Уколико се Америка увуче у велики рат на Средњем Истоку, њена привреда ће моћи да се покрене као некада привреда Трећег рајха. Можете претпоставити ко ће од тога највише профитирати.

Аутор: Ивона Живковић

Извор: IvonaZivkovic.Net

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*