Трагична судбина једне породице: Прича о Бојовићима и проклетству деветог колена

0

Лако је замислити филм који почиње сценом у којој старија, наизглед обична жена, хладног лица и умртвљеног погледа, у колима посматра кућу у којој се одвија наизглед нормалан живот једне обичне породице. Убрзо би се у том филму открило да није реч о обичној породици, да жена у колима није обична жена, да их повезује много злочина и жеља за осветом.

У филму би она можда држала пиштољ у рукама и дуго гледала у кућу чекајући да неко изађе, да јој се намести на нишан… У том тренутку филм би нас, вероватно, вратио на почетак приче о једној толстојевској породици која има све предуслове за успешан, ако не и срећан живот, али која је тако аутентично несрећна и трагична на свој начин.

Готово невероватно и филмски је звучала вест да је у Црној Гори ухапшена Анђелка Бојовић, бивша супруга покојног директора Београдског зоо-врта Вука Бојовића, и мајка Луке и Николе – од којих је први називан вођом земунског клана и служи затворску казну у Шпанији, а други важи за момка неповезаног са криминалом који је (највероватније) убијен у крвној освети – и то због сумње да је планирала убиство човека који је оптужен за смрт њеног сина.

Превише је браће и превише убистава за обичну причу о криминалу и крвној освети.

Никола и Лука Бојовић.

Један је погинуо, други је успео да побегне у иностранство.

Не, нису то ова два брата чије судбине су њихову мајку, професорку Факултета ликовних уметности, уплеле у свет тешког криминала.

Прича почиње у Другом светском рату, у црногорском селу Зминица крај Жабљака, с једним Луком Бојовићем и његовим братом (не рођеним) Николом.

Лука је био учитељ да би се, као и многи други, латио пушке када је почео Други светски рат. И у рату је као припадник четничких јединица страдао, оставивши за собом једва проходалог сина Вука.

Лукин брат од стрица Никола Бојовић, такође је био међу четницима као капетан Дурмиторске бригаде и имао је истакнуту улогу у ономе што ће историја памтити као четнички покољ муслимана у Пљевљима, Чајничу и Фочи. После рата успео је да побегне у Лондон, где је дочекао дубоку старост и преминуо у 97. години.

Деценијама касније, потомци Бојовића истог имена имаће потпуно обрнуту судбину. Никола Бојовић, дечко „који ни мрава није згазио“ погинуо је у мафијашком обрачуну, а Лука Бојовић је успео да побегне из земље, где сада служи затворску казну од 18 година.

„Нострос сомос солдадос“, узвикивао је Лука Бојовић на, како су оценили извештачи шпанског Ел Паиса, врло коректном шпанском језику, приликом хапшења у Шпанији, правећи медијску фешту од тог чина указујући да он и његови пајташи нису криминалци, или бар не „обични криминалци“, већ војници, тврди момци (Вук Бојовић би рекао „зајебани“) који су ратовали за своју земљу… Одредницу коју су шпански новинари ставили уз њега је, међутим, панадеро. Илити пекар.

Јер Лука Бојовић је држао пекару у Београду, баш као и његов животни узор Жељко Ражнатовић Аркан, а назвати Луку Бојовића пекаром једнако је бесмислено као Аркана замислити како меси хлеб и погачице за живота. Пекара је, ето, постала симбол за нешто друго.

Лука Бојовић се показао као мајстор за медијску фешту, баш као што је његов отац Вук Бојовић деценијама на таленту за креирање медијске феште изградио „Врт добре наде“, дубоко у себи свестан да ће та нада бити доступна многима, осим његовој породици.

„Ако је крив, нека му буде проклето девето колено“, рекао је Вук Бојовић у једном од последњих интервјуа датом за Недељник, уверен да његов син није то што медији пишу и да иза свега стоји обрачун са њим лично, због непослушности према властима, а пргав какав је био, јесте био у клинчу са скоро свим властима…

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*