Uspesi vatikana u izmenama SRPSKE ISTORIJE

0

U to vreme katolička propaganda zaista nije mogla da probije srpske barijere. Bolji izgledi za Vatikan ukazali su se krajem XVII veka, kada na Srbe lep utisak ostavljaju uspesi katoličkih država protiv Turaka. Pod Bečom septembra 1683. godine Turci doživljavaju katastrofalan poraz, jedan od onih koji menjaju tok istorije, i od tada su u stalnom povlačenju. Tursko-hrišćanska granica ubrzano se primiče srpskim zemljama, zbog čega raste značaj Austrije. Srbi listom staju na austrijsku stranu i masovno stupaju u austrijsku vojsku. Karlovačkim mirom iz januara 1699. godine Turcima ostaju samo Banat i južni deo Srema. Požarevačkim mirom iz 1718. granica Austrije spušta se duboko u Srbiju, sve do Zapadne Morave, gde se zadržava do beogradskog mira 1739. godine, kada Turci ponovo zaposedaju Savu i Dunav.

Tokom dve decenije, od požarevačkog do beogradskog mira, pod austrijskom vlašću je veliki broj Srba, što katoličkoj propagandi daje novi podstrek. Smutna vremena krajem XVII i u prvoj polovini XVIII veka veoma pogoduju nastupu katolika pošto srpski narod strada na svim stranama. Masovno se ruše srpske crkve, manastiri i naselja, progoni se stanovništvo, spaljuju knjige i mošti svetih. To je vreme velikih seoba, ali i velikih odluka, sa najdalekosežnijim posledicama po srpsku sudbinu. Među njima je najznačajnija dovođenje Rusa na Balkan i čvrsto vezivanje našeg naroda za rusku politiku.

Austrijanci svakako nisu računali na Ruse, jer inače ne bi preterivali prema Srbima. Austrijska vojska ponašala se gore i od Turaka, iskopavajući čak i mrtve iz grobova radi pljačke. Jednu za drugom, bečki dvor je ukidao privilegije Srbima, dok su katolička propaganda i nasilno katoličenje Srba sprovođeni preko svake mere. Tada je pokatoličen veliki broj Srba u Slavoniji, Dalmaciji, Hercegovini i Bosni. Austrijske vlasti su smatrale da Srbi nemaju kud i da je kucnuo čas da konačno reše srpsko pitanje po svojoj meri. Ali patrijarh Arsenije i beogradski mitropolit Mojsije uspevaju da zainteresuju Ruse za srpsku sudbinu, i car Petar Veliki ozbiljno staje na srpsku stranu.

Nema sumnje da su jezuitski nasrtaji posebno terali Srbe u ruski zagrljaj. Car Karlo VI naredio je da se u Srbiju pošalju katolički misionari još pre austrijskog prodora do Zapadne Morave. Austrijska uprava na srpskim zemljama dobila je nalog da deluje u korist unije. Donosi se niz uredbi o povlašćenom položaju katoličke crkve, a katolički element se sistematski naseljava na srpsks zemlje. Čak je postojalo naređenje da u Beogradu katolika „svaki put“ mora da bude više od pravoslavnih. Godine 1726. u Smederevu se osniva katolička episkopija za Srbiju, dok se posebni kanonici postavljaju u Beogradu (više njih), Šapcu, Rudniku, Jagodini i Paraćinu. Nešto kasnije austrijske crkvene vlasti postavljaju parohije i u Mirijevu, Valjevu, Požarevcu i Gradištu. Uz crkve se ospivaju škole čiji nastavnici moraju da prođu testove pred isusovačkim komisijama. Da se na propagandu kroz obrazovni sistem ozbiljno računalo, vidi se po osnivanju niže gimnaznje u Beogradu 1726. godine.

Razume se da uporedo sa ovakvim širenjem katoličanstva austrijske vlasti na sve načine blokiraju rad Srpske pravoslavne crkve, i čak Srbima naređuju slavljenje katoličkih praznika. Posledica takve austrijske politike bila je seoba obrnutog smera: sada su Srbi masovno stali da prelaze na područja pod turskom vlašću. Princ Aleksandar Virtenberški žalio se oko 1730. godine da će „čitavi krajevi dezertirati ako ostane ovako“. Na to je car Karlo VI odgovorio novim dovlačenjem katolika u Srbiju, mahom Nemaca. Bilo ih je toliko da beogradsko naselje Palilula tada po njemu menja ime u Karlstat. Naredba cara Karla VI glasila je: „U Beogradu, kao krajnjem graničnom mestu i prvom zidu hrišćanstva, nemačka nacija u svako doba mora biti prva po snazi i broju“.

Turska ofanziva i ruska pomoć zaustavili su ovakvu uništavajuću politiku Austrije prema srpskom narodu. „Ne tražimo bogatstvo, nego pomoći za prosvetu učenja i za oružje duša naših da bi se suprotstavili onima koji vojuju na nas“, pisao je Mitropolit Mojsije 1721. godine Petru Velikom. Ali, koliko je katolička propaganda tokom tih nekoliko decenija oslabila „oružje duša naših“? Koliko je nastalo rastrojstvo, veće i od onog posle 1459. godine, ranilo srpski narod?

Ova vremena spadaju među najpresudnija u našoj istoriji. Mase Srba najpre su se pred Turcima sklanjale u Austriju, a onda pred Austrijancima u Tursku i Rusiju (na Dnjepru je tada osnovano naselje Nova Srbija), zbog čega su najmanje dve generacije lišene ustaljenog načina života u okrilju crkve, kao jedine nacionalne organizacije. Iz srednjeg veka Srbi su tako izašli pod najsurovijim okolnostima. Jedan duhovni sklop nije zamenjen drugim, nego je teško ranjen istovremenim nasrtajima islama i katoličanstva. Srpstvo je tada poljuljano u doslovce svim svojim oblastima, da se u nekima ne oporavi sve do danas (Kosovo, Slavonija, jadransko zaleđe…). Srpska kultura dolazi do najniže tačke u svojoj istoriji: Pećka patrijaršija je ukinuta 1766. godine, za nekoliko decenija ne postoje srpski gradovi, škole, pa čak ni manastiri, koji se ruše na sve strane.

Zbog svega ovoga postojali su povoljni uslovi da narodno predanje, „kao usmena istorija neukog puka“, zameni pravu istoriju i izvorne srpske kultove, i to pod jakim uticajem tuđina. Katolici preveravaju stotine hiljada Srba, ali i postavljaju klopku za sledeći pokušaj ubacivanjem svojih teza u srpsko narodno predanje. Kao što je pokazao Vladimir Ćorović u predgovoru svoje knjige „Sveti Sava u narodnom predanju“, svako narodno predanje ima vreme, mesto i način nastanka, pa tako i ono o „prokletoj Jerini“, izdaji Vuka Brankovića, srpskom porazu na Kosovu i izvrnutom kosovskom mitu. Izgleda da su ovi elementi srpskog narodnog predanja plod katoličke propagande s početka XVIII Veka. Kada je reč o Brankovićima, za Radovana Samardžića nema dileme: „Ova nesrećna porodica“, kaže on, „postala je žrtva katoličke propagande. Nosioci te propagande uneli su svoje laži o Brankovićima ne samo u humanističku i eruditsku istoriografiju nego, potom, i u srpsko usmeno predanje“.

A kada je katolička propaganda u srpsko narodno predanje unela laži o Brankovićima, onda se to po prirodi stvari desilo i sa kosovskim mitom. Pošto je naša istorija o Kosovu i Brankovićima pisana na osnovu predanja, proizilazi da je sve ono što mislimo da znamo o tome zapravo samo katolička propaganda! Ne samo istorija kao istorija, nego i mitovi koji utiču na formiranje nacionalne svesti, posebno oni o izdaji u odsudnom času i slavljenju poraza umesto pobede.

Ima čvrstih dokaza da se katolička propaganda koja oko 1600-te godine nije imala uspeha nametnula Srbima tokom narednih 100 godina, i u predanju i u književnosti. To je bilo vreme kada su u nas umetničke forme na vizantijskoj podlozi već uveliko menjane za zapadni barok. Kao što je svojevremeno posrbljeno vizantijsko nasleđe, sada je posrbljen i barok, ali je oba puta prihvaćeno mnogo uticaja sa trajnim posledicama. Tako je barokna istoriografija prodrla u srpsku istoriju i književnost, i to upravo iz „Kraljevstva Slovena“ Mavra Orbina. Ta knjiga, u kojoj je veliki deo posvećen srpskoj istoriji na način koji smo napred opisali, početkom XVIII veka „ulazi u temelje srpske barokne istoriografije, formira shvatanja niza srpskih pisaca ove epohe i sankcioniše uvođenje narodnog predanja i usmene književnosti u red istorijskih izvora“, piše Milorad Pavić u „Istoriji srpske književnosti baroknog doba“. Orbinovu knjigu čitaju i koriste kao istorijski izvor gotovo svi istaknuti srpski pisci toga doba: Zmajević, Branković, Vasilije Petrović, Simeon Končarević, Rajić, Piščević i drugi. Da apsurd bude veći, nesrećni grof i pisac Đorđe Branković Orbina najviše citira baš u odeljku o kosovskoj bici!

orbini_02Orbin je uticao na širi krug srpskih čitalaca i pre pojave prevoda njegove knjige od Slave Vladislavića, koji je štampan u Rusiji 1722. godine po nalogu Petra Velikog“, kaže Pavić. Na dela srpskih baroknih književnika i istoričara utiče i niz onih dalmatinskih pisaca koji od početka XVII veka slede Orbina: Dubrovčanin Lukarević, Trogiranin Ivan Lucić, Šibenčanin Ivan Tomko Mrnavić, i drugi. Zbog tragičnog položaja svog naroda srpski umetnici nisu bili u mogućnosti da se ravnopravno nose s predstavnicima razvijenih kultura. Nisu svi, kao grof Đorđe Branković, pisali u zatvoru, ali su itekako osećali posledice neslobode svoga naroda. Zbog nje su postojali uslovi da se kroz jednu umetničku formu u srpskom narodu uvreže elementi katoličke propagande o Kosovu i Brankovićima (možda još i neki?), da ostanu sve do naših dana. A knjiga Mavra Orbina još uvek među srpskim istoričarima slovi kao ozbiljan istorijski izvor! To je isto kao kada bi neki budući istoričari, pišući istoriju našeg vremena, kao ozbiljan izvor koristili priloge američke televizijske mreže Si-eN-eN.

Pri tome je zanimljivo da je upravo barok „zlatno doba usmenog pesništva“. Pesme bezimenih autora tada su u modi u čitavoj Evropi, pa i u našim zapadnim krajevima. Do kraja XVI veka zapisane su svega dve-tri srpske narodne pesme, a već u XVII veku na stotine. Sakupljači srpskog epa toga doba, koje Milorad Pavić popisuje na tri stranice svoje knjige, gotovo do jednoga su katolici, što srpske (pokatoličeni Srbi), što drugih nacionalnosti. Pesničko predanje o Boju na Kosovu, kakvo manje-više danas poznajemo, među prvima je zapisao crnogorski pesnik i barski nadbiskup Andrija Zmajević (1672-1727). Tako je iskrivljeni kosovski mit u narodnom predanju opet vezan za jednog katolika na visokom položaju, i uopšte za jedan katolički pokret. Da ciklusa o Svetom Savi u tom „zlatnom dobu usmenog pesništva“ nema, razume se po sebi.

Postoji još jedan dokaz da je katolička propaganda formirala srpsko narodno predanje o Kosovu i Brankovićima tek oko 1700-te godine: to je pojava Đorđa Brankovića. On je od 1673. godine počeo da se izdaje za potomka srpskih despota iz dinastije Brankovića istakavši pretenzije na upražnjeni srpski presto, ali se pouzdano zna da nije od ove vladarske loze. Beču je nudio saradnju srpskih ustanika, tražeći zauzvrat priznanje i čuvanje srpskih prava i pravoslavne vere. Prema njegovom planu, austrijska vojska je imala da se povuče sa srpskih zemalja posle proterivanja Turaka, posle čega bi se obnovila srpska Dsspotoviia s njim na čelu. U srpsku državu bi ušli Srem i Slavonija od Oseka do Beograda, Raška, Hercegovina i Banat sa Temišvarom. Njegov plan je u osnovi bio sličan ideji jednog potomka grčkih Kantakuzina, koji se takođe uzdao u austrijsku pomoć. Posle uzimanja Beograda od Turaka, kada je carska vojska trebalo da nastavi operacije prema jugu, Brankoviću je 20. septembra 1688. u Beču zaista izdata jedna povelja, ali je u njoj izbegnuto pitanje obnove srpske države. Očito, bečki dvor je hteo samo da ga iskoristi, bez većih ustupaka. Pošto ga je tom poveljom lično car uzdigao u red grofova, Đorđe Branković se otad potpisivao kao „nasledni despot celokupnog Ilirika i veliki vojvoda Gornje i Donje Mizije, knez Svete Rimske Imperije, dukata Sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Hercegovine, Srema, Jenopolja (Raške) i grof ugarski“.

Kod Srba je imao izvesnih uspeha, okupivši s proleća 1689. godine oko 800 ustanika, ali nije smogao hrabrosti da krene u akciju. Austrijanci su postali sumnjičavi prema njemu kada je stupio u vezu sa Rusima. Komandant carske vojske Ludvig Badenski zato sprovodi istragu i pronalazi jedan njegov proglas narodu u kome se potpisao kao „despot Ilirika“. Jedan kaluđer je na saslušanju rekao Badenskom da će despot ako treba svoje zemlje uzeti silom, što je već bilo dovoljno da se Branković uhapsi. U zatvoru je bio sve do smrti 1711. godine. Za vreme tamnovanja napisao je obimne „Hronike“, neizostavno štivo za proučavanje istorije književnosti toga doba.

grof_c491orc491e_brankovic487Smatra se da je grof Đorđe Branković bio politički neozbiljan i bez stvarne moći da učini nešto krupno, ali mu je hapšenjem značaj naglo skočio. Srbi su u njemu gledali mučenika koji je nevin stradao zbog narodne stvari, tražeći da se oslobodi. Rast Brankovićevog ugleda zapažen je i u Beču, pa je on deportovan u zabačeni Heb, što dalje od srpskih prvaka. Austrijske vlasti su se bojale njegovog uticaja na Srbe.

Priča o nesrećnom grofu, dakle, potvrđuje da u ovo vreme ime Brankovića još nije bilo prokuženo; u protivnom ga neko sa vladarskim pretenzijama nikako ne bi isticao, a naročito ne bi tim isticanjem postigao uspeh. Grofov uspeh se upravo i kreće u sferi legendarnog, mučeničkog, što bi se teško desilo u slučaju postojanja legende o izdaji Brankovića. Njegovi protivnici bi mit o poslovičnom izdajstvu Brankovića lako iskoristili, ali to se nije desilo. Štaviše, o izdaji Vuka Brankovića, koristeći knjigu Marva Orbina, sasvim bezazleno piše i sam Đorđe Branković.

Izuzev ciklusa o Svetom Savi, gotovo celokupno srpsko narodno predanje do nas je došlo uz veliko, pa i presudno, mešanje katolika radi preveravanja naših predaka. Pri tome se misli i na prvo „zlatno doba usmenog pesništva“, u XVII veku, i na drugo, koje su takođe podstakli katolici koristeći Vuka Karadžića. Tako se vekovima odvijao proces ubacivanja epova sumnjivog porekla u srpsku književnost i pisanu istoriju, dok je srpska svetosavska kultura, i usmena i pisana, potiskivana. Taj proces je uporediv sa današnjim medijskim ratovima. Što su onda bili književnost i usmeno stvaralaštvo, danas su televizija, radio i štampa.

 

Iz knjige Tajne „Vukove reforme“, Miloslav Samardžić

 

 

 

SERBIA WORLD NEWS. RS

POSTAVI ODGOVOR

*