Владан Ракановић: Анархија маде ин Русија

0

Једна штура реченица из историје у средњој школи није била довољна да би се занимао више, ликом и делом Михаила Бакуњина. Све дође на своје. Бакуњин ме је сачекао иза ћошка и жалим што је у нашим историјским уџбеницима и енциклопедијама остао упамћен углавном под одредницом – руски анархиста.

Човек са животном причом која је узбудљивија од оних са филмског платна, заслужио је ако не да има следбенике, оно да се његов рад цени критички а не клеветнички, како је остао упамћен и то пре свега због сујете комунистичког месије Маркса.

Но да видимо шта  је то што је Бакуњина направило оцем модерног анархизма.

Младост проведена у војсци, била је окидач да се правдољубиви руски аристократа разочара у идеале, видећи да феудална Русија није далеко од оне робовске, где је народ био брутално кињен. Напуштајући војску, Бакуњин се одушевљава Хегелом, кога преводи и живот наставља на изворишту нове филозофије, у Немачкој и Француској, упознајући се и дружећи са битним филозофима и књижевницима тог времена. Неки од њих ће касније постати „очеви“ неких идеологија. Прудон – отац анархизма, Маркс – отац комунизма.

Веома делотворан на трибинама и активан на терену, Бакуњин постаје трн у оку европских монархија. Његово залагање за једнакост и националне револуције, поготово за слободу свих словенских народа, били су разлог за хапшење у Немачкој, и осуђивање на смрт. Како га је и Аустро-Угарска осудила на смрт, изручен им је, да би на захтев Русије био враћен својој матичној држави где је шест година робијао, и на крају био протеран у Сибир.

Бежи из Сибира, да би се преко Јапана, Сједињених Држава и Панаме, за три године домогао Европе, где постаје опет активан и један од најбитнијих учесника радничког удружења Прва интернационала. О томе они преко 45 година добро знају, јер је Интернационала била једна од битнијих лекција из историје у бившој Југославији.

Бакуњин напушта неке своје раније идеје, као што је она о националном ослобођењу, сумњајући да би национална слобода довела и до радничке слободе, и сукобљава се с Марксом који је у бити желео власт, да би кроз власт остваривао социјализам.  Како су Бакуњинове идеје однеле превагу у Интернационали, Маркс је користећи се клеветама, успео да га дискредитује и да себе и свој пут у „боље сутра“ наметне као императив. Оптужбе против Бакуњина су касније дискредитоване, али касно јер је штета била већ велика. Анархизам је завршио у фиоци, а Бакуњин се примакао крају свог живота.

Долазимо до тачке када Бакуњина видимо као пророка. Анархизам вероватно је неостварив, али неке његове идеје су и те како се оствариле, и остварују и данас.

У једном од фрагмената, јер Бакуњин никад није завршио ниједно своје дело, већ је његово писано наслеђе гомила полузавршених и недорађених записа, али и као таквих непроцењивих за историју и филозофију, пише о Новом друштву које ће бити засновано на слободном удруживању слободних радника.

Можда грешим, али ме то веома подсећа на данашњу Европску Заједницу. Непринципијелне границе и слободно тржиште рада.

Бакуњинове су и речи: „Неопходно је потпуни принципијелно и у пракси укинути све што се може назвати политичка моћ, јер док има политичке моћи увек ће бити владара и оних којима се влада, господара и робова, експлоататора и експлоатисаних“

Треба ли рећи на глобалном и на унутрашњем плану ко има политичку моћ? Заиста их зовемо господарима и дан данас у двадесетпрвом веку, и ако друштвено уређење када се користио тај израз не постоји десетину векова.

Знао је и то да ће интелектуалци и полуинтелектуалци сести у фотеље и да ће лишити раднике њихових права, као и то да ће марксистички лидери када узму дизгине власти у своје руке, поделити народ на индисутријску и пољопривредну масу, којој ће дириговати државна аутократија, као нова виша класа.

Био је у праву, што су осетили сви они који су живели у социјалистичким земљама, а нама остаје да се упитамо да ли заиста друштво без државе може да постоји. Да ли радници (они који стварају) могу и да владају ако немају неког ко њима влада.

Познајући људе, ово је немогуће, али познајући и људску жељу за савршенством, можда ове идеје једном буду и остварене. Анархија није нужно деструктивна, већ углавном бунт против сурове садашњости. По томе Бакуњин и даље живи, и искрено, свако је од нас помало анархиста без обзира на политичку обојеност. Правдољубивост је код Бакуњина синоним за анархизам.

 

dsc02313

Владан Ракановић

 

ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*