Влајко Пановић, клинички психолог о размаженој српској деци: Како извести дете на прави пут у ова чудна времена

0

„Срце мамино, пиле бабино, ако поједеш мало белог меса и шаргарепе, добићеш то и то…“ родитељи говоре деци, а за свега седам дана одговор детета биће: „Хоћу, ако…“ И ту почиње непрестана „игранка“.

Кажу да деца и часовници не смеју непрестано да се навијају, ваља их некада пустити и да иду. Али, шта са ситуацијама у којима деца, неприпремљена за свет око себе, остану ускраћена чак и за основе доброг васпитања или препуштена сама себи?

У историји људског рода, кажу, човек није живео брже и једноставније, али су техника и технологија тако усавршиле људска чула, да се човек и сам улењио. Парадокс савременог доба је да су људи све мање срећни, радосни, слободни и способни, и у васпитавању деце, и у сналажењу са самим собом.

Техника, технологија и медији нуде човеку илузију да лако може да превазиђе све животне проблеме, због чега људи све више живе „поцепани“ између реалности и виртуелног, односно „кобајаги“ света, поручују психолози данашњице. Модеран човек има све мање времена за породицу као заједницу што је, кажу, основни разлог што не успева довољно добро да помогне својој деци како би она могла да изаберу добру страну живота. Јер, право је питање зашто су замке одрастања, од којих су неке и раније постојале, сада актуелније него икада?

Стручњаци тврде да узроке, можда, треба тражити у појму родитељског ауторитета. Невероватно је, кажу, да неки од оних они који су из љубави ушли у брак и у њему добили децу, у једном тренутку престају да буду партнери и постају ривали. Тако породица губи обележје заједнице, а данас су родитељи, нажалост, све чешће ривали, а не партнери. Основна улога родитеља је да деци помогну, да препознају њихове потенцијале, охрабре их и омогуће да деца те потенцијале развију, пре свега кроз здраве навика и ставове, односно, кроз усвојени систем вредности, који ће им омогућити да се определе за добру страну живота (јер, стално им се нуди и она лоша). Таква деца умеће да преузму одговорност за своје понашање.

На питање како да више времена са својом децом проводе родитељи преоптерећени послом, јер поједини, у борби за опстанак на различитим радним местима раде и по 16 сати дневно, клинички психолог Влајко Пановић одговара тврдњом да је важнији квалитет, од дужине заједнички проведеног времена. Јер, каже: постоје родитељи који по читав дан проведу заједно са својом децом, али – нема ефекта:

– Квалитет односа је тај који одређује судбину детета. Ако током одрастања охрабрујемо децу да истрају у усвајању навика и одговорног понашања, довољно је да их помазимо, похвалимо, да их гледамо у очи док их слушамо, да би она умела да развију унутрашњу мотивацију.

Савремени човек је све изнео напоље. Медији су утицали да своју свест окрене ка спољашњој реалности и да стално као награду очекује спектакл, сензацију, камеру. рефлекторе и аплауз. Због тога смо децу претворили у робове. На почетку у њих гледамо као у божанства, све им дајемо и чинимо, а онда креће условљавање. Ево, рецимо, примера како родитељи праве катастрофалне грешке. Уместо да пусте децу да спонтано поједу оброк, они их пожурују и условљавају.

Обично им говоре: „Срце мамино, пиле бабино, ако поједеш мало белог меса и шаргарепе, добићеш то и то…“ Запамтите, деца уче по моделу, упијајући све, као сунђер. За свега седам дана такав родитељ добиће од детета одговор: „Хоћу, ако…“ И ту почиње непрестана „игранка“. Нашао сам директну повезаност у погледу тих манипулација са каснијом булимијом, анорексијом, или са другим поремећајима у исхрани. Такав модел понудили су родитељи, а деца усвојила – појашњава Пановић.

Његов савет је да се, у таквим ситуацијама, врати достојанство заједничкој трпези, да се породица окупи за једним столом, да се чланови фамилије погледају у очи, да дете изнесе проблем који има или да га родитељи, ако је заслужило – похвале.

Омогућити деци правилне изборе

У наше животе, сматрају и психолози, и социолози, треба вратити спонтаност и заједништво, које је модерно доба успут загубило. Савремена породица умногоме се разликује од традиционалне, а и даље постоје предности традиционалног које је потребно вратити и оплеменити.

– Наравно да нико од нас није за враћање цивилизације уназад, нити је то могуће, али чињеница је да модерна техничко-технолошка помагала, уместо да нам омогуће слободу избора, неретко доводе до тога да постајемо њихови заробљеници. Традиционална породица имала је огњиште, као место у дому око којег се породица окупљала сваке вечери после напорног рада у пољу, школи. Огњиште је било место где су људи грејали, а било је и најосветљеније у дому, место где су размењиване девне информације и догађаји, дељена упутства и савети, критиковани непослушни. Данас такво место немамо ни у метафоричком, симболичком облику: свако у својој соби има телевизор, компјутер, мобилни телефон, огњиште смо заменили самоизолацијом – опомиње Пановић.

Невероватан је податак да децу у Србији данас подиже нешто мање од 40 процената самохраних мајки, што указује на поремећену структуру породице и на кризу очинске улоге. У таквим дисфункционалним породицама омета се основно – усвајање радних навика које су врло битне за постизање самопоштовања, али и одговорног понашања једног детета. У Уставу Србије прецизира се да је породица дужна да заштити развој, не само физички, већ и да омогући правилан емосционални и духовни развој детета. Неки закони у колизији су са Уставом, зато што родитеље онемогућавају да завире у картон свог детета после 15-те године.

Влајко Пановић као посебан проблем наводи то што се деца одгајају као божанства, што онемогућава њихову припрему за реалан свет, а повећава агресивне одговоре:

– Често породица, некомплетна због одсуства оца условљава неравномерну расподелу улога, не постоји заједнички организовано време, бар не у оној мери која је потребна да родитељи деци пренесу своја искуства, омогуће правилне изборе и да их науче да се определе за истинске, проверене вредности, које се односе на лепоту живота, ред, рад, толеранцију и стрпљење. Као да се све ради да деца не усвоје ни навике, ни границе, због чега немају самопоуздање, не могу да усвоје одговорно понашање.

Зато данас многима недостаје, не само одговорност за дату реч, већ и за понашање. У савременој породици нема довољно разговора, нема дијалога. Основна формула љубави каже: да би се људи волели, морају се познавати. А да би се познавали, људи морају да разговарају.

А да би разговарали – морају да имају време и место где ће размењивати искуства, помоћи младима да оно што током дана успут „покупе“ у себи подведу под добро или лоше. Због тога је неопходно да и родитељи добро разумеју реалност у којој одраствају њихова деца. Јер, реалност говори да је данас много родитеља који галаме на своју децу, а психолошки – то је увек контрапродуктивно. Два страха са којима се човек рађа су од гласног, изненадног звука и од губитка подлоге. Сваки повишени тон у кући, а данас је таквих, нажалост много више, него стрпљивог и толерантног разговора, код деце изазива фрустрацију – сматра Пановић.

Стручњаци кажу да је биолошки одговор на фрустрацију – затварање. Што год да родитељи више вичу, деца их све мање чују. Поред тога, вишесатно одсуство родитеља из куће оставља деци простор за разна искушења. Мало пажње се посвећује дечјем напору и труду, а углавном се награђује оцена. Уз све то, награђивање је најчешће материјално, што ствара спољашњу, а не унутрашњу мотивацију. Похвале и емоционално награђивање су ретки.

– Немојте код деце да награђујете оцену! Мотивишите их и награђујте труд, марљивост, вредноћу, стрпљење, јер резултат тада не може да изостане. Ако награђујете труд, то је очекивање награде споља или ударца, штапа или шаргарепе. Када човек нема оријентацију, границу, репер, у себи ће носити збуњеност и деловати умртвљено. Теорија стреса говори о томе. Приликом стреса, човек има две могућности: једну, да се брани, а другу – да побегне, дакле, да мобилише енергију на борбу или бекство. Ако стрес траје дуго, онда ми потрошимо своје физиолошке ресурсе за адаптацију, а последица тога је – нереаговање, умртвљење. Ми се данас налазимо у таквом стању умртвљености, јер се над нама примењује прво правило црне пропаганде – обиље контрадикторних информација. Резултат тога је слуђивање. Спас је да дефинишемо себе, јер је и грешка доказ да смо нешто покушали – појашњава он.

Изгубљена радост

Нарочито деца препуштена искушењима могу постати жртве медијске понуде, која им бомбардује чула екстремним дражима: звук, светло, брзо смењивање слике, што подиже ниво узбуђења, а декодира се као лажна пријатност и потреба за сталним стимулацијама. Зато често деца, док играју видео игре, на позиве својих родитеља одговарају са: „Сад ћу!“

– На родитељима је да деци помогну да не постану жртве. Недовољно добро организована деца остају лења, не усвајају здраве навике и вештине односа са другим људима кроз непосредни контакт, већ стварају лажна, виртуелна пријатељства са неколико стотина особа. Таква породица често негује везивање уместо осамостаљивања, па деца постају лења и инертна. Један од највећих проблема код нас ускоро ће бити организација простора, времена и мотивације за школу. Данас бележимо и одсуство радости, због којег је потребна прсихотерапија за мотивисање човека да превазиђе неки сукоб. Изгубивши спонтаност, изгубили смо радост и зато је важно да се вратимо себи – поручује Пановић.

Због недовољно квалитетних разговора, односи унутар породица губе спонтаност, постају формализовани, а мањак физичке блискости условљава и мањак емоционалне размене, упозоравају стручњаци. Зато деца често имају утисак да их родитељи не воле.

– Родитељи често постављају стереотипна питања када деца дођу из школе: „Шта је било у школи? Да ли је пала нека петица?“ Деца често сматрају да је њиховим родитељима важна само школа, зато што их мама и тата ретко питају како се осећају, шта се догодило на путу од школе до куће.

То је замка коју сваки родитељ мора да препозна. Важније је да однегујемо здраву личност, него шта ће она постићи од образовања. Миран и стрпљив човек може да ствара и да ужива, а немиран се бави својим немирима, кроз алкохол, дрогу или промискуитетно понашање. Немиран човек не може да буде ни добар васпитач, ни добар радник или учитељ. А цивилизација управо све чини да нас стално држи у стању узнемирености, узбуђености. Деца која одрастају у таквим илузијама, поклекну када се нађу у реалном животу, а тада изгубимо и могућност да разговарамо са њима, како бисмо им помогли не само да схвате и прихвате, већ и да направе промену у понашању – сматра Пановић.

За кога чувамо љубав?

Он додаје да присуство компјутера, телевизора и мобилних телефона у спаваћим собама представља не само велике гутаче времена, него и велике ометаче развоја деце. Јер, они доносе радозналост са једне стране, а са друге непредвидивост софтверских креација појединца чини немоћним да управља својим временом:

– Велики број деце не распрема своју собу, не намешта кревет, разбацане су им ствари. Немају времена, нити стрпљења, не зна се када одлазе на спавање, када устају, доручкују, када уче. Због тога се родитељи додатно исцрпљују мотившући их често на погрешан начин, кроз вику, галаму, притисак и уцену.

Разумљиво, као резултат тога добијамо бес, инат или уцену са дечје стране. Зато је важно у кући имати место које бисмо могли назвати модерно огњиште. Разгварајмо, да бисмо могли да разрешимо сукобе, дилеме, неспоразуме или неслагања, јер они су разумљиви део одрастања. Свако, нажалост, у својој соби четује, сурфује, порукује, а живот пролази поред нас.

Човек је некада организовао своје време на основу планирања неких крупних догађаја, а данас ћете често чути тужан коментар како време убрзава и да се људи не радују више ничему. Није се време убрзало, него смо ми у своје умове некритички пустили све, због чега не можемо да направимо критичку дистанцу. Деца постају жртве бомбардовањем информација споља. Ремети им се спонтаност маште, а њу замењује дириговани свет виртуелног, који деца често умеју да помешају са реалним. То је форсирани свет неприродног и ружног који ми нисмо препознали. Тај наопаки свет њих чини узнемиреним. Морамо да се бавимо својом децом, како би она разумела реалност у којој одрастају – порука је Пановића.

Његов је став да родитељи, куповином скупих, престижних мобилних телефона својој деци, доприносе да се њихова деца идентификују са нереалним светом који почињу, не само да опонашају, него и да верују у њега. Медији такође континуирано нуде слику нереалног живота, са форсирањем забаве, лаког живота, илузије бескрајних слобода и сталног задовољства.

Психолози данашњице бележе нову врсту зависности, она коју модеран човек испољава због забринутости. Зависност од забринутости негују многи људи, испољавајући је кроз мисао: „Шта ако?“ Уплашен човек себе пројектује у лошу будућност, иако свако од нас живи само у садашњем времену. Време је да, и одрасли, и деца буду окренути ка размишљању о лепом, ка неговању директних разговора са јасним порукама слободног изражавања осећања, али и доследности у понашању родитеља. Вреди запамтити да деца опонашају наше понашање, а не наше речи. Ако сањате о љубави према целом свету, а не подносите ни најближе, запитајте се – за кога онда чувамо љубав?

zelenaucionica.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*