Za SDS je odnos prema Mektiću test da li su (ostali) vera ili (postali) nevera!

0

Srpska demokratska stranka (SDS) je godinama, teškom mukom, stvarala i uspešno na kraju stvorila Republiku Srpsku. Njena istorijska uloga je velika, zasluge su ogromne, pa se slobodno može reći da je SDS slavna srpska stranka. No, vremena se menjaju i od stare slave se ne živi. Upravo slavno ime i istorija, još više obavezuju SDS da i u sadašnjem trenutku bude stranka dorasla zadatku, koja će proći test i ove epohe. Izgovora ne sme biti, jer je ova stranka odolevala i u mnogo težim vremenima, od ovih sad. Ako sada nepovratno sklizne ka onoj politici ka kojoj nikako ne sme, to nije do teškog vremena, nego do loših i nedoraslih ljudi u njoj. Nadamo se da su još uvek u SDS takvi negativci u manjini i da će pozitivci u stranci na kraju odneti prevagu. Srpskoj je preko potrebna jaka, ali ona prava, izvorna – Srpska demokratska stranka, a ne ona sa ,,vizijom’’ Dragana Mektića i/li Aleksandre Pandurević.

Danas nije 1992. godina i Republika Srpska nije u ratu, odnosno nije u oružanom sukobu, ali je zato u permanentnom političkom ratu za svoj opstanak. Poput vazduha joj treba stalna budnost i oprez, ali i velika mudrost i promišljenost – kao što su 1992. preko potrebni bili tenkovi i ostala oruđa. Kada je trebalo uzeti oružje u ruke i puškom braniti srpski narod zapadno od Drine, SDS se stavila u funkciju zaštite nacionalnih interesa i bila je predvodnik u odbrani državotvornosti srpskog naroda na tom prostoru. Ni postdejtonski period nije bio nimalo lak, obzirom na razna hapšenja, progone od dela međunarodne zajednice, crne liste, konstantne atake i na lidere SDS i na Republiku Srpsku uopšte, nesnosne pritiske i nasilna, protivpravna smanjivanja nadležnosti RS, čak smo imali i nesrećne podele unutar srpskog korpusa, tenzije između paljanske i krajiške struje, sa opasnim kulminacijama 1997/98. maltene na ivici oružanih sukoba itd. Dvadeset godina kasnije, čini se kao da su se uloge potpuno promenile, pa sada Dodik važi za najtvrđeg nacionalistu i formira za izbore koaliciju pod nazivom Patriotski blok, dok SDS predvodi na nivou Srpske opozicioni, a u Sarajevu vladajući Savez za promene, koji se smatra umerenijim. Srpska demokratska stranka, poslednjih godina je fokus stavljala na ekonomiju, kriminal, korupciju, personalne napade na Dodika, a izbegavala je velike statusno-političke teme i bila relativno ćutljiva na razne otrovne strelice iz Sarajeva, na koje nije reagovala baš uvek i kako je morala. Ne zaboravimo, da, iako je na nivou Srpske opozicija, SDS, sa srpskim koalicionim partnerima u Sarajevu, predstavlja Republiku Srpsku i bez obzira na lične animozitete prema vladajućim strukturama u RS, svi srpski predstavnici u vlasti na nivou BIH su dužni da vode politiku u skladu sa interesima i samo sa interesima Srpske, inače oni prestaju da budu suštinski srpski predstavnici. Oni ne predstavljaju nekakvu Bosnu i Herecegovinu, nego su delegati Republike Srpske i njeni predstavnici u Sarajevu. Stranačke i koalicione interese dužni su da ostave po strani, kada je u pitanju Republika Srpska. Potpuno je legitimno i normalno napadati Dodika oko tema poput korupcije, kriminala, svejedno da li su te optužbe istinite ili ne, one kao takve su svuda deo političkih borbi, napadati za sve ono što eventualno ne valja u Srpskoj, uostalom sigurno su neke kritike i sasvim na mestu, i to je normalno u stranačkom nadmetanju. Ali mesto za te napade može da bude samo Banja Luka i Skupština Republike Srpske, a nikako Sarajevo. Unutrašnji politički odnos na nivou RS i unutarsrpska trvenja, treba što više razdvojiti od Sarajeva i uopšte BIH – politički sistem Republike Srpske treba  što više hermetički zatvoriti prema Federaciji i štititi ga od svih mogućih upliva Sarajeva i prelivanja političkih odnosa iz BIH na RS.  Da tragova Sarajeva, ali i međunarodne zajednice ima što manje u Srpskoj, pa i kada imamo oštre polemike, da to ostane u domenu unutrašnjeg međusrpskog dijaloga i pitanja, gde se stranke nadmeću oko različitih političkih i ekonomskih programa, ali fundamentalne stvari, koje se ne dovode u pitanje – ostaju iste za sve i oko toga treba da postoji veliki konsenzus. Srpski narod sa druge strane Drine, čini se, još uvek ima znatno veću svest o toj nužnosti, nego što imamo mi ovde u Srbiji – gde ne postoji konsenzus ni oko nekih najvitalnijih stvari, a dobri primeri potvrde zrelosti naroda u RS su neuspeh prelivanja nereda iz Federacije u februaru 2014., kao i dostojanstveno proticanje mitinga i kontramitinga u proleće 2016., gde nije bilo nikakvog međusrpskog sukoba, a dve strane su se i u porukama i u ikonografiji skupova maltene takmičile koja je srpskija. No, konstantno se radi na tome da se takva svest nagriza, a upravo pojedini politički faktori među Srbima, svesno ili nesvesno, rade u prilog tome.

Čini se da SDS nije učinila dovoljno poslednjih godina u tome da mnogo oštrije brani interese Srpske prema spolja – bilo to Sarajevo, međunarodna zajednica. Danas je Srpskoj, i u SNSD i u SDS, potrebna mudrost, ali i minimalni konsenzus prema Sarajevu – kao što su 1992. bile potrebne puške. Kada Dodik brani pozicije Srpske prema Sarajevu, iza toga mora da stane i SDS, jer time se šalje poruka međunarodnoj zajednici najpre, da iza toga stoji ceo srpski narod, a ne samo Dodikovi glasači. Mnogo je teže strancima da se igraju sa pokušajima određenih revizija i Dejtonom 2 na srpsku štetu, ako znaju da iza otpora bilo kakvoj unitarizaciji stoji ceo srpski narod, i da to nadilazi sve stranačke razlike i sukobe. Stiče se utisak u poslednje vreme, da neki uticajni strani faktori u BIH gaje određenu nadu, da bi sklanjanjem Dodika i promenom vlasti u RS, tzv. problem funkcionalnosti BIH, onako kako oni tumače bio rešen. Ne možemo znati, da li su takva obećanja dobili od nekih ljudi iz Saveza za poromene, čiji je stožer SDS, ili su njihove nade odraz pogrešne percepcije i nedovoljnog poznavanja mentaliteta srpskog korpusa u RS. Više bismo voleli da je to samo plod njihove loše procene, ničim obećane i potkrepljene u realnosti, ali se bojimo da oni nisu toliko naivni, jer ozbiljno se bave svojim poslom. Postoji uvek i ta mogućnost, da im je neko od srpskih opozicionara obećao proboj u tom smislu, a oni njemu možda pomoć u osvajanju vlasti. Nadamo se da se u tom smislu opozicija u Srpskoj, ipak razlikuje od opozicije u Srbiji, jer mnogi su i živote rizikovali za Srpsku. Ne ide da istu (svesno) ruše. Zadatak svih srpskih aktera u Srpskoj je da kreiraju u što je mogućoj meri takav sistem, da kada su u pitanju funkcije, nadležnosti i opstanak Srpske, apsolutno bude nebitno koja je stranka na vlasti, jer će sve podjednako to da brane. Čak bi bilo poželjno i da se nadmeću međusobno u tome, koja će tvrđe da brani Srpsku pred Sarajevom. Deo SDS-a, svojom retorikom poslednjih godina, žestoko se udaljio od ovog izvorno SDS-ovskog principa.

Jedno su unutrašnja prepucavanja u Srpskoj, a sasvim drugo kada je u pitanju odnos prema Sarajevu. Formalno je SDS u koaliciji sa SDA na nivou BIH, ali to je i HDZ BIH, pa Čović nikada ne propušta da žestoko odgovori na razne ispade svog koalicionog partnera Izetbegovića. Mnogo se više bori protiv političkog Sarajeva, sa kojim je opet kažemo zvanično u koaliciji poput SDS, nego što se bavi svojim hrvatskim rivalima sa kojima se direktno bori za glasove.  Srpska demokratska stranka, pri čemu se posebno ističu određeni pojedinci, skoro svaku Dodikovu opasku ka Sarajevu ili prema Srbima neblagonaklonom delu međunarodne zjednice, teži da predstavi kao populizam, zamajavanje javnosti, skretanje pažnje itd. Sigurno je da svi vladari u nekoj meri, zloupotrebljavaju taj diskurs, i uvek teže da sebe predstave kao ekskluzivne zaštitnike nacionalnih interesa, a druge kao izdajnike. U tom smislu i Dodik i SNSD su u više navrata preterivali u napadima na opoziciju. No, ako neko daje Dodiku za pravo da forsira taj, inače štetan diskurs po RS, kako su on i njegovi jedini pravi Srbi, a opozicija njemu izdajnička – to je najpre Dragan Mektić. Lično sam mišljenja, da Mektić nije neki kapacitet, koji svesno razara Republiku Srpsku i srpski narod, a najviše svoju SDS, već sam pre sklon da njegov intelektualni sklop ocenim takvim da mu je maksimum da bude tzv. korisni idiot, što ne znači da su njegovi istupi manje opasni i štetni po Srbe, Srpsku i SDS. Sama činjenica da je postao miljenik mnogih sarajevskih medija, čak i onih AIDovskih, da ga rado prenose, jer im njegove izjave odgovaraju, treba da zabrinu. Prenose ga sve češće uticajni strani, zapadni mediji najpre, i to oni koji Skaparotijevski gledaju na Srbe kao remetilački faktor – opasne male Ruse. Mektić se toliko pogubio u poslednje vreme, da je počeo da priča o navodnom genocidu u Srebrenici, potrebi katarze srpskog naroda, da hvali makedonski scenario i Zaeva, da scenario puta ka NATO preporučuje i u RS, a od svega je najopasnije što je neke Srbe, makar mu bili i politički protivnici, predstavljao neosnovano kao opasnu razularenu bandu, paravojne formacije koje su pod ruskom kontrolom, čime je išao na vodenicu onima koji bi da nas kao narod označe proruskim remetičačkim faktorom na Balkanu i kao glavni njihov problem. Mektić je skromnih kapaciteta, i možda nije sposoban da shvati koliku štetu nanosi tim sve češćim istupima, ali ga to nimalo ne abolira. Još manje abolira njegovu stranku, u kojoj sigurno ima dosta ljudi koji su itekako sposobni da u potpunosti shvate razmere Mektićeve destrukcije. Predsednik Vučić, koga je nekoliko puta Mektić javno pokušao da zavadi sa Dodikom, rekao je u jednoj emisiji kolika je glupost cela priča oko tzv. Srbske časti i izmišljene opasnosti od srpskih paravojnih formacija. Mektić, međutim, uporno forsira tu priču, ali zato skače kao oparen i hitno demantuje sve navode o opasnim radikalnim islamistima i povratnicima sa bliskoistočnih ratišta, a ni Askeri mu nisu nešto baš boli oči koliko nepostojeće srpske paravojne formacije. Da nevolja bude veća, aktivno se uključio da tu histeriju podigne na što viši stepen, čime je naneo nemerljivu štetu srpskom narodu, kom bi najveći cilj trebalo valjda trebalo da bude izbegavanje izloženosti bilo kakvom radaru apropo rusko-zapadnog sukoba. Čak i da se tu nešto stvarno dešavalo, srpski predstavnik ne bi trebalo da podstiče priče koje srpskom narodu crtaju mete na čelo i privlače pozornost na sebe onih koji gaze. Ne naročito inteligentni Mektić, koji se javno hvali druženjem sa Alijinim Zejdom Dukmenićem, misli da će biti veći, pametniji, politički uspešniji, ako ga u što više medija ima i ako odvali što više besmislenih izjava, kojima po pravilu nanosi veliki štetu. U besmislenim izjavama u stopu ga prati stranačka koleginica Aleksandra Pandurević, koja diže paniku i predviđa krvave obračune po Srpskoj, ne shvatajući da nanosi štetu, kao što oni koji neosnovano tvrde da je Sever Kosova najveća mafijaška rupa, nanose štetu Srbima na Kosmetu.

Srpska demokratska stranka se sve više osipa, mnogi su je napustili, a poslednji u nizu od krupnijih igrača Borislav Bojić. Nakon pomalo bezličnog i ne baš harizmatičnog Bosića, čini se da ni Govedarica u tom liderskom smislu ne stoji mnogo bolje. A trebalo bi da se potrudi, ukoliko želi neki uspeh, jer na ovim prostorima ljudi glasaju mahom za harizmatične lidere, barem dok im harizma ne izbledi. Obzirom da pripada mlađoj gardi, čini se da mu fali mnogo rada na imidžu i truda da postane neko prepoznatljivo lice, koje je doprlo do najširih sloejva stanovništva. Dodik je, sa druge strane, uspeo da se u potpunosti izgradi kao harizmatični lider, vođa, skoro da je dogurao i do kulta ličnosti. Daleko bolje stoji sa rejtingom kao pojedinac od sopstvene stranke. Jake ličnosti u politici imaju i neke prednosti, ali i mane, obzirom da je važan sistem i šta ostaje posle odlaska jakog lidera.

Umesto da SDS što više Govedaricu ističe u medijima i široj javnosti kao lidera, ili neke dokazane stranačke ljude, koji ipak imaju nešto iza sebe poput Bjelice, Mićića, Miličevića i sličnih, najviše se javno eksponira jedna štetočina poput Mektića. Time se narušava i ugled SDS, jer bolji od njega ne dolaze u etar ni blizu onoliko često koliko Mektić, koji  svakom izjavom osramoti stranku i spusti joj rejting. Nakon izjave o ,,genocidu’’ u Srebrenici i katarzi, ali i upornog zataškavanja nivoa islamističke opasnosti sa jedne, a prenaduvavanja i izmišljanja srpske opasnosti sa druge (Noćni vukovi, Srbska čast i ostale izmišljene paravojske) čime navlači na Srbe opasnost i pažnju raznih Skaparotija , čak i javnog protivljenja naoružavanju MUP-a RS, kao da je to Dodikov privatni MUP, a ne Ministarstvo koje štiti celu Srpsku i koje bi i SDS mogao da vodi ako bi osvojio vlast – sve su to razlozi da SDS preispita svoju politiku i ima li mesta ovakvima u njenim istaknutim redovima. SDS mora što pre da se izjasni o štetočini Mektiću, i da kaže da li njegovi stavovi odražavaju politiku stranke. Ukoliko se SDS ne odrekne Mektića i njemu sličnih, onda sa žaljenjem možemo konstatovati da je ona prava izvorna SDS prestala da postoji i da je za Srpsku jednopartijski sistem trenutno jedina opcija, dok se ne pojave neke potpuno nove snage.

Uroš Nikolić, Nacionalist

POSTAVI ODGOVOR

*