Загонетни кнез Арсен Карађорђевић

0

Од свих припадника династије Карађорђевић највише је био налик на деду Ђорђија Петровића – Карађорђа. То потврђује његов живот.
Кнез Арсен Карађорђевић, најмлађи брат Краља Петра I, био је најодликованији србски официр и омиљен међу својим војницима. Овај србски и руски генерал и француски легионар, на бројним фронтовима, од Вијетнама до Балкана и од Варшаве до Африке, увек се одликовао неизмерном храброшћу и вештим командовањем. Време између ратова проводио је у салонским забавама и двобојима. Ово је прича о племићу и ратнику који је читав живот пркосио смрти.
Кнез Арсен Карађорђевић родио се 16. априла 1859. године у Темишвару, као најмлађе, десето дете, у том тренутку бившег србског Кнеза Александра Карађорђевића и Кнегиње Персиде. Арсен је имао још четири старије сестре и петорицу старије браће, међу којима је био и Петар I, будући Краљ Србије. Према неким подацима, Арсеново право, крштено име било је Арсеније. Такође, понегде се као место његовог рођења наводи Букурешт.
По оцу, Арсен је био унук Вожда Карађорђа, а по мајци изданак Ненадовића, чувених војвода из Првог србског устанка. Арсенов деда по мајци био је Војвода Јаков Ненадовић, а један од прадеда Војвода Младен Миловановић.
Породица је већ имала сина, Петра, будућег краља Србије. Кнез Арсен је основну школу завршио у Темишвару. Школовање је наставио у Француској где је, у Паризу завршио Лицеј „Луј Велики“ (Lycée „Louis le Grand“), престижну средњу школу, основану још 1563. године и лоцирану у чувеном Латинском кварту. У Арсеновој класи Лицеј „Луј ле Гран“ је завршио и будући Кнез и Краљ Србије Милан Обреновић IV, а у исто време Лицеј је похађао и Арсенов, свега две године млађи братанац Божидар Карађорђевић, син Арсеновог брата од стрица Ђорђа. Божидар (1861-1908. године), са којим се Арсен тада и касније присно дружио, један је од у литератури неправедно запостављених Карађорђевића, са веома интересантном животном причом. Касније је Божидар докторирао права, а прославио се као уметник, књижевник, музичар, новинар, преводилац и светски путник.
Помало је тешко реконструисати војну каријеру Кнеза Арсена. У литератури се често налазе непрецизни и контрадикторни подаци о томе.
Немирног духа и пустоловне природе, Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца, опет с Божидаром Карађорђевићем. Седам година касније у 5. батаљон Легије странаца 1870/1871. године ступио је и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић, под псеудонимом Пјер Кара, свршени питомац 47. класе („де Пуебла”) војне академије Сен Сир. Већ 18. децембра, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, кнез Арсен се искрцао у Вијетнаму, у Тонкину као подофицир, и командир вода у 2. и 3. батаљону Француске Легије странаца, у оквиру Француско-кинеског рата 1883-1885. године.
Учествовао је у бројним биткама против Кинеске војске, Вијетнамских побуњеника и чувених нерегуларних трупа познатијих као „Црни барјаци“. Учесник је чувених битака код Шен Таја крајем 1883. године, учествује у крвавим борбама око тврђаве Бак Ниња oд 26. јануара и током фебруара 1884. године, а 3. марта је мађу браноцима Тујен Куанга. Трећег априла је учествовао у јуришима на тврђаву Ланг Шена. Више пута је рањаван. Истицао се беспримерном храброшћу и бравурозним командовањем, хладнокрвношћу и присебношћу и у најтежим ситуацијама. То је изазивало дивљење његових ратних другова – легионара, и поштовање његових надређених, а о Кнезу Арсену је више пута у то време писала и Француска штампа.
Према неким подацима, Кнез Арсен је 1884/1885. или 1889. године учествовао као легионар 1. батаљона 2. пука Легије странацаи у француској колонијалној кампањи у Алжиру, гушећи неки од бројних Алжирских устанака. Сем Кнеза Арсена, у новијој француској историји забележено је да је само још један владарски син активно учествовао у колонијалним ратовима. Био је то син-јединац француског Цара Наполеона III, који је погинуо у борби са Зулу ратницима.
Ипак, ово је мало вероватно јер је исте, 1889. године, посетио брата Петра на Цетињу а, према успоменама барона Карла Густава Емила Манерхајма, касније чувеног финског фелдмаршала који је 1940. године поразио моћну совјетску војску, од 1891. до 1897. године заједно су служили у Каваљергардијском пуку.
Након потписивања примирја с Кинезима, 21. јуна 1885. године, вратио се у Европу и већ 29. новембра 1887. године ступио у руску службу.
У Санкт Петерсбургу у је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета ~ коњичког потпоручника. Тачно годину дана касније, захваљујући искуству стеченом у Легији странаца, али и свом племићком пореклу , распоређен је у елитни Каваљергардијски пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”.
Наочити србски племић и већ чувени ратник био је веома популаран у Руској престоници.
Арсен се 1. маја 1892. године оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, чувеном Аурором Павловном Демидов ди Сан-Донато.
Кнегиња Аурора (у преводу на србски Зорка, исто као и супруга његовог старијег брата Петра I) потицала је из чувене породице Демидов. Родоначелник Демидова – Никита, према легенди, био је сиромашан, али вешт ковач, кога је, због његових заслуга у производњи ватреног оружија за Руску војску у Тули, у племство увео Цар Петар Велики. Демидови су касније поседовали бројне фабрике оружија, руднике гвожђа, сребра, злата и платине. Били су у сродтву са племићким лозама Чешке, Брауншвајга, Баварске, а ородили су се и са Хабзбурзима, Бонапартама, Романовима и Сакс-Кобург-Готима (Виндзорима). Неки од Аурориних предака, Кнежеви Трубецкој, били су потомци угарског Краља Беле II Слепог и србског Жупана Уроша.
Демидови су се касније преселили у Париз, а потом у Фиренцу, где су поседовали прекрасну вилу Сан Донато. У њој се налазила њихова чувена уметничка збирка, једна од најбогатијих и најлепших приватних уметничких збирки на Свету. Име ове виле узели су и за део свог племићког имена.

Брачни пар је 27. априла 1893. године добио сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Но, већ 1895. године брачни пар се развео а Аурора се у Ђенови, 4. новембра 1897. године, преудала за грофа Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Умрла је седам година касније, у својој тридесет и првој години живота.
Арсен и Аурора су договорно, 1896. године, поверили сина на чување и васпитавање стрицу, кнезу Петру, који је тада живео у Женеви. Редовно су слали новац за његово школовање и издржавање, али су га ретко обилазили. Павле је мајку видео још само два пута.
Када је Кнежевић Павле напунио 7 година, Петар је отпустио његову омиљену руску дадиљу и уписао га у приватну школу у Швајцарској, коју су похађала и његова деца. Павле ће касније у Београду похађати Другу мушку гимназију, а потом ће студирати историју уметности на Оксфорду.
Слава мегданџије
Прича се да је кнез Арсен у Санкт Петерсбургу водио буран живот и да је био честа мета сензационалистичке штампе. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија Империја водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.
Слава извиканог „мегданџије” отворила му је врата отмених салона, а неколико песника је, наводно, испевало поеме о његовој вештој руци. Но, и поред најбоље воље, успели смо да пребројимо само пет ратова, рачунајући и онај у Индокини, а о силним двобојима има још мање потврда. Тако кружи прича да је 1890. године, на балу који је кнез Феликс Феликсович Јусупов приредио за официре с којима је служио у Каваљергардијском пуку, дошло до испада због принцезе Јелене Петровић Његош, кћерке црногорског кнеза Николе I. Карл Густав Манерхајм и Арсен Карађорђевић, девер најстарије Јеленине сестре Зорке, наводно су се посвађали око плеса с принцезом.
Убрзо су севнуле и тешке речи и све се окончало двобојем у коме је Манерхајм рањен. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, опет, у мемоарима „Ни рат ни пакт” овај двобој повезује са свађом око неизбежне Ауроре Демидов; и Арсен и Манерхајм су лепотицу бирали током једне „мазурке”. Чак је извесни Лудвиг Пецл, наводно један од бечких салонских поета, поводом овог случаја написао:
„Делили су трпезу и чаше нада,
а крвни противници су сада.
Гле јада,
раздвоји их крвна увреда тада.
Један другом, лагано,
гробну раку у пољу спремају.
Зашто се пуковник сада,
као некада,
Арсену не смеје у лице,
пре него што од његове руке страда.
Ах, судњи час куца,
бирај пиштољ, нем и хладан.”
Против Јапанаца у Кини
Но, он у мемоарима не спомиње овај догађај а кнеза Арсена је до смрти сматрао једним од најбољих пријатеља. Зато је лондонски „Дејли лидер” 31. маја 1895. године донео цртицу о двобоју сабљама између „принца Арсена Карађорђевића, поручника руске гарде” и новинара Пола Долфуса, који је у часопису „Ивнимент” објавио чланак провокативан по српског кнеза. У сваком случају, Долфус је у двобоју био рањен у руку.
Кнез Арсен је чин поручника добио 22. јула 1901. године, а штабс-ротмистра ~ капетана 22. јула 1903. године.
Жељан доживљаја, непосредно након избијања руско-јапанског рата пријавио се као добровољац, наводно у 1. нерчински козачки пук „летећег” одреда генерал-мајора Павела Ивановича Мишченка.
Престонички дневни лист „Рус” 13. марта 1904. године известио је како је „кнез Арсен Карађорђевић као добровољац с чином јесаула био распоређен у козачку сотнију”. Осим тога, лист „Нови крај”, који је излазио у Порт Артуру, писао је 27. фебруара 1904. године како је „бивши штабс-ротмистр Каваљергардијског пука кнез Арсен Карађорђевић распоређен у Први Нерчинско-Забајкалски пук”. Но, Арсен је 13. фебруара 1904. године, недељу дана након званичног почетка рата, унапређен у јесаула~ чин у козачкој војсци који одговара штабс-капетана, и распоређен у 2. аргунски козачки пук. Пук је, након проглашења ратног стања, 6. фебруара 1904. године, а пре опште мобилизације 7. фебруара 1905. године, са 2. верхњејдинским, 2. читинским и 2. нерчинским пуком, те 3. и 4. батеријом, чинио Забајкалску козачку дивизију. При томе, 2. нерчински и 2. аргунски пук ушли су у састав 2. бригаде Забајкалске козачке дивизије генерала Павела-Георга Карловича фон Рененкампфа.
Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура (19. 8. 1904 – 2. 1. 1905. године) . Често је командовао самосталним извиђачким одредима и са њима вршио смеле продоре дубоко у позадину армија јапанских генерала Курокија и Ногоа. За све мисије се увек јављао добровољно. Од 18.2. до 10. 3. 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину противника.
За храброст
Највишим указом од 22. августа 1904. године, „јесаул 2. Аргунског пука, кнез Арсен Карађорђевић је за исказану храброст у борби унапређен у војсковог старшину” ~ потпуковника а 25. фебруара 1906. године ванредно је унапређен у пуковника. Коначно, највишим императорским Указом од 10. маја 1906. године, цар Никола II је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена, 26. фебруар 1905. године, српског кнеза наградио Златном Георгијевском сабљом са брилијантима и натписом „За храброст”. Израда оружја, нарученог у једној од најбољих престоничких радионица, указује на то колико је Арсен био цењен у дворским круговима. Царска канцеларија је, наиме, израду Златне сабље поверила чувеном јувелиру Карлу Карловичу Бланку, рођеном у Хелсинкију.
Током 1885. године Бланк је отворио јувелирску радњу у Санкт Петерсбургу, у којој је запослио осам радника и три шегрта. Натурализовани Рус финског порекла радио је од 1892. до 1909. године и код Карла-Аугуста-Фердинанда и његовог сина Димитрија Карловича Хана, који су се специјализовали за израду ордења са брилијантима и других предмета украшених драгим камењем за потребе двора. Бланк је од 1909. до 1911. године био ортак фирме „К. Хан”. После смрти Димитрија Хана наставио је да самостално испуњава наруџбине императорског кабинета – углавном брилијантске орденске знаке. Коначно, фебруара 1915. године био је проглашен за службеног проценитеља кабинета Његовог императорског величанства.
Иначе, у руско-јапанском рату укупно је додељено између 410 и 617 примерака златног оружја. Неки извори, наиме, тврде да је 1904-1905. године оружје с брилијантима добило седам, а златно – 610 официра. Према другим подацима, златне сабље украшене дијамантима, с натписом „За храброст”, уручене су само четворици генерала: Николају Иванову, Николају Николајевичу Јуденичу, Павелу Карловичу фон Рененкампфу и адмиралу Николају Отовичу фон Есену, док је „обично” златно оружје добило 406 официра. Но, указ од 10. маја 1906. године недвосмислено потврђује да је дијамантским оружјем награђен и пуковник кнез Арсен Карађорђевић.
У потрази за пустоловином
Након потписивања мировног уговора између Русије и Јапана у Портсмуту, 5. септембра 1905. године, ратни пут аргунских козака није завршен. Већ 9. јануара 1906. године делови Рененкампфове дивизије из Аргуна упућени су да угуше такозвану Читинску републику. Железнички радници града Чите у Забајкалском крају су, наиме, августа 1906. године створили градски совјет и комитет Руске социјалдемократске радничке партије. Ускоро је окупљен наоружани одред јачине 4000 људи који је у Чити завео револуционарну диктатуру. Но, брзим дејством 2. аргунског пука, већ 22. јануара револуционарни покрет је угушен а у граду је заведен ред.
Иначе, за храброст исказану у рату, и читав 2. аргунски козачки пук био је одликован посебним сребрним знаком који се носио на шапки.
Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици. Краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.
Кнез Арсен је у чину генерала српске војске током Првог и Другог балканског рата командовао Коњичком дивизијом. Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Дајући несебичну подршку пешадији у одсудним тренуцима, вршећи усиљене маршеве, јуришајући у најдраматичнијим моментима битака и дајући од себе далеко више од очекиваног максимума, Арсенова Коњичка дивизија је решавала исходе битака у србску корист. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију и успостављању везу србске са савезничком грчком војском. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.
Због анимозитета регента Александра Карађорђевића, изазваног ратничком славом у народу, лично захтева од Краља Петра I да га на даље упути да живи у Русији и напушта Србију.
Но, по окончању ратова, поново се вратио у Русију. Тамо је 6. децембра 1914. године произведен у генерал-мајора руске војске, а 22. маја 1915. године у Царском Селу примио га је император Николај II и највишим указом поставио га за заповедника 2. бригаде 2. коњичке дивизије генерал-лејтнанта кнеза Георгија Трубецког. На челу ове бригаде, а потом и у саставу јединица Царске гарде, Арсен је успешно учествовао у чувеним биткама на Источном фронту, код Риге и Варшаве.
2. децембра исте године Арсен је на фронту код Риге имао физички сукоб с вршиоцем дужности начелника штаба 2. коњичке дивизије, пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским. Осиони пуковник, наводно, није био задовољан начином командовања заповедника 2. бригаде, па је вишег официра ударио по лицу.
Није познато како је иначе енергични Арсен узвратио, али сукоб је завршен тако што је Гатовски ражалован у војника, а генерал Карађорђевић је 8. априла 1916. године упућен у резервни састав при штабу Петроградског војног округа.
Но, Гатовски је као редов у Приморском драгонском пуку служио само три месеца, након чега се пријавио у 25. корпусни авио-одред. Како се прославио као ваздушни ас, већ 6. маја 1916. године враћени су му чин пуковника са свим принадлежностима а 31. октобра 1917. године произведен је у генерал-мајора. Без обзира на очито благонаклон став команде, високи чин и славу ваздушног аса царске армије, Гатовски је почетком 1918. године променио страну – добровољно се пријавио у Црвену армију. Тешко је рећи да ли под његовим утицајем, тек, бољшевици су у Ловачком клубу у Петрограду ухапсили кнеза Арсена.
Судио му је „Совјетски суд грађана и војника“, а Кнез се сво време суђења држао достојанствено и пркосно. Није познато колико је на хапшење Кнеза Арсена и судски процес имао утицај његов непријатељ Гатовски, тада већ генерал Црвене армије. Међутим, остало је забележено да се нико од његових колега Царских официра и припадника племства, од којих су многи били и Арсенови рођаци, није усудио да сведочи у његову корист. Нико, сем његовог старог ратног друга, али и противника из двобоја, генерала Манерхајма. Захваљујући Манерхајмовим протестима, интервенцијама страних дипломата, али и наводном страху бољшевика да осуде и стрељају рођеног брата једног страног владара, Арсен је на крају ослобођен.
Смрт у Паризу
Арсен почетком 1918. године напушта Русију и трајно се настањује у Паризу.
У Србију је долазио још два пута. Уз Принца Алберта, као изасланика Британског Краља Џорџа V, Арсен је 1922. године био други кум на венчању свога братанца, Краља Срба, Хрвата и Словенаца Александра I Карађорђевића и Краљице Марије Хоенцолерн. Арсен је боравио у Србији и у октобру 1934. године, када је присуствовао сахрани Витешког Краља Ујединитеља. Арсеново кумство и присуство на Александровој сахрани делимично оповргавају раније изнете сумње о постојању нетрпељивости између њих двојице.
Кнез Арсен Карађорђевић је преминуо у Паризу, 19. октобра 1938. године, у 13:30 часова, после дуже болести, у својој седамдестдеветој години живота. Његово тело пренешено је у Отаџбину и сахрањено у задужбини Краља Петра I, цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Његову сахрану војна штампа је овако описала:
„Оно тмурно и облачно небо из кога је промицала ситна и хладна киша у данима Кумановске битке, у тим истим данима после 26 година испратила је Кнеза на последњем путу за Опленац – вечно боравиште славних Карађорђевића, побуђујући у старим коњаницима успомене на најславније дане из прошлости. За то време почасни плотун извршила је иста коњичка батерија која је својом грмљавином на Куманову објавила ново, сретније раздобље у историји Србије, објављујући Краљевини Југославији прелазак у вечност једног скромног Кнеза, али Див-јунака“.
У некрологу који је Кнезу Арсену објавио Коњички гласник, у броју IV/1938, у октобру те 1938. године, о Карађорђевићу за кога се говорило да је највише био налик родоначелнику Династије, остале су записане следеће речи:
„За личност Блаженоупокојеног Кнеза Арсена послужићемо се речима једног великог философа: Да се као кап издигла из океана вечности, блистала на сунцу за једну секунду, па је опет нестала. Али та секунда, за коју је србском народу заблистао Кнез Арсен на челу његове коњице у најсудбоноснијим данима, унела је толико светлости његовим победама и слави, да ће сва потоња југословенска поколења, када год се помене та секунда, захвално рећи: СЛАВА КНЕЗУ АРСЕНУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ!“
После смрти Кнеза Арсена, у његову част је VI коњички пук Југословенске Краљевске војске понео назив „Пук Кнеза Арсенија“. Читаву војна каријера Кнеза Арсена везана је за род коњице. У свету се данас наследницима коњичке традиције сматрају борбени хеликоптери, тенкови и оклопни транспортери. У Војсци Србије још увек ни једна хеликоптерска или оклопно-механизована јединица не носи име најславнијег србског коњаника новог века – Кнеза Арсена Карађорђевића.
У заоставштини Кнеза Арсена Карађорђрвића сачуван је текст једног његовог говора, који је намеравао да одржи својим ратним друговима из Коњичке дивизије Србске војске, на растанку, после Балканских ратова. Кнез је, услед неразјашњених околности отпутовао на пречац за Русију и овај говор никада није одржао. У тексту говора се између осталог каже:
„Јунаци, кад је Србија огласила рат Турској, и ја сам, као и ви, одмах похитао да се као Србин ставим на расположење наше миле Отаџбине, и веома сам срећан био што ми је у део пало да командујем вама – дичним србским соколовима, и да са вама учествујем у стварању Велике Србије, и да са вама, у минула два рата делим свако добро и зло…Да јунаци, ви и ваши другови сте осветници Косова и Сливнице, ви сте творци велике Србије, заиста будите поносни и благо оној Отаџбини која је такве соколове одгојила…Пошто је рат завршен, то на растанку са вама јунаци, молим вас да и даље истрајете у вашем позиву, са пуно љубави и пожртвовања, и позивам вас да за срећу и напредак наше миле Србије узвикнемо: Да живи наш Врховни командант, Његово Величанство Краљ Петар I!“.
Кнез Арсен Карађорђевић је засигурно најодликованији србски официр свих времена. Одликован је 18 пута, француским, руским и србским одликовањима. После Арсенове смрти 1938. године, његов син, Кнез Павле предао је на чување Војном музеју у Београду сва очева одликовања. Збирку Војног музеја опљачкали су за време Другог светског рата Немци, а након након 20. октобра 1944. године припадници Црвене армије као и југословенски комунисти, па је тако од Арсенових одликовања остало само 5. То су руска Медаља за Руско-јапански рат 1904-1905. године, Споменица Цара Александра III и Златно Георгијевско оружије, као и србска Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ и Орден Карађорђеве звезде IV степена. Златно георгијевско оружије је заправо орден-оружије, сабља коју је као одликовање увела Царица Катарина II 1844. године. Није било уврштено у ред државних одликовања, већ је додељивано из саме Царске канцеларије. До 1913. године одликовање је носило назив Златно оружије, а од тада Георгијевско оружије. Постојао је нижи степен Златног оружија, са дршком од позлаћеног сребра, и виши степен, са дршком од позлаћеног сребра украшеног вештачким дијамантима – алмазанима. Сабља је била украшена и разним флоралним мотивима, Царским грбом, Царским монограмом „А II“ (Александар II) и минијатурама Ордена Светог Ђорђа и Свете Ане. На дршци је била посвета „ЗА ХРАБРОСТ“.
Непосредно након сахране, све очеве ствари, укључујући и златну сабљу „За храброст”, кнез-намесник је поклонио Војном музеју у Београду. Захваљујући овом дару, музеј данас чува једну од ретких златних сабљи „За храброст” украшену дијамантима и ловоровим венцима чија је историја у потпуности позната. Његов примерак Златног оружија и данас се чува у Војном музеју у Београду, под инвентарским бројем 4498, а музеј поседује још 2 примерка, додуше обичних примерака Златног оружија који су припадали непознатим власницима ( инв.бр. 4496 и 4497).

Српска историја

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*