Žarko Vidović: Homo ludens

0

Lov je takav način proizvodnje, koji čovek doživljava kao igru. Mada je lov rad, on ne isključuje igru, nego je, naprotiv, zahteva i razvija. U tome je istorijska važnost lova i lovca. Nastao je homo ludens

Prošlo je milion (a možda i dva miliona) godina od pojave čoveka i tek tada se javila likovna umetnost. Tih milion godina se u arheologiji nazivaju paleolitom, starim kamenim dobom. Ali je to bio donji (ili stari) i srednji paleolit. Tek u gornjem (ili novom) paleolitu, koji traje od 50.000 do 10.000 godina p.n.e., javlja se umetnost.

Antropologija (nauka o čoveku) naziva čoveka umetnika gornjeg paleolita „čovekom koji se igra“ (homo ludens) – za razliku od dotadašnjeg čoveka (u donjem i srednjem paleolitu) koji je samo proizvodio i radio (homo faber, čovek-radnik).

No, to ne znači da se homo ludens samo igrao. I on je, naravno, radio, i to pre svega radio: tražio hranu, tražio i popravljao sklonište (građene arhitekture tada nije bilo), brinuo se za vatru, spravljao odeću, oruđa, oružja. Ali među svim tim poslovima je jedan koji je čoveku bio igra, posao koji on i nije shvatao kao posao, nego kao veliku radost i svečanost. Taj posao-igra bio je lov. Zato se lovac naziva homo ludens.

Kulturna vrednost za čoveka (tj. ideal sa kojim on želi da se izjednači) u prvobitnom društvu gornjeg paleolita bila je: zver, životinja, divljač. A to znači: čovek se smatrao vrednim i dostojnim tek onda kad postigne najveću moguću sličnost sa životinjom: u brzini, hitrini, snazi, instinktivnom predosećanju, vidu, sluhu, njuhu, rici, mukanju ili zavijanju, pa čak i u telesnom izgledu (što je, naravno, bilo moguće jedino ako lovac natakne na sebe masku i krzno životinje).

U toj težnji da postane ili bude životinja, kao i u veri da to već jest, čovek je, doduše, razvijao svoja telesna svojstva, jer se upuštao u naporne trke, vrebanja, skokove, pentranja, udarce i sl., ali je životinja mogao biti ili postati, naravno, samo u svojoj mašti, kao što je samo njegova mašta mogla životinji pripisivati ljudske namere, svest, znanja, bojazni, uspomene, nade i osećanja, ili da je životinja otac.

Tu životinju je divljak-lovac naročito rado glumio u tzv. magijskim obredima. Sama magija i jest to imaginarno pretvaranje čoveka u životinju i obratno – životinje, stvari, prirodne pojave u čoveka (pretvaranje koje vrši mašta).

Ali to imaginarno pretvaranje u životinju, nije ništa manje fantastično od pretvaranja jednog čoveka u drugog, ili u mrtvog srodnika, kamen, reku, grom itd.

Homo ludens se i zove homo ludens (čovek koji se igra) po tome što u svojoj mašti vrši pretvaranje, preobražavanje sebe i sveta, stvari i bića.

No ne treba reći: „vrši“. To se vrši u njemu: spontano, ako prethodno postoji želja i vera u takvu mogućnost.

Žarko Vidović (Foto: Dušan Jauković)

Ta igra stvara u čoveku osnovnu i samo čoveku svojstvenu društvenu sponu prvobitnih zajednica. Ona stvara privrženost zajednici, stvara autoritet i okuplja zajednicu oko onoga ko je – kako bismo mi danas rekli – „nadahnut“, „inspirisan“. Ili oko onog „ko je bogom izabran“, kako se to docnije, u arhajskom društvu govorilo.

Lov je takav način proizvodnje, koji čovek doživljava kao igru. Mada je lov rad, on ne isključuje igru, nego je, naprotiv, zahteva i razvija. U tome je istorijska važnost lova i lovca. Nastao je homo ludens.

Kad se formirao čovek igre i mašte, homo ludens, i to kao redovna društvena pojava – put umetnosti je otvoren! To se dogodilo u gornjem paleolitu, pre 50-100 hiljada godina, a posle skoro dva miliona godina postojanja čoveka kao homo fabera, čistog proizvođača, tražioca hrane, prosjaka prirode, koji je samo ponekad, mimo društva, bez uticaja na sudbinu društva, bivao i homo ludens, a princip društvenosti je bio biološki!

Sa tim se zbiva veliki skok u razvoju ljudskog duha. Dotle je čovek, kao i majmun, gledao u stvarima samo ono što mi danas nazivamo upotrebljivošću i korisnošću stvari: instinktom gladi i iskustvom toga instinkta prepoznavao je šta je jestivo, šta nije; instinktom straha i iskustvom toga straha prepoznavao je šta je opasno po život, šta nije. I tako je život bio život nagona i onog sećanja koje je stvoreno nagonom. Takav psihički i duhovni horizont pračoveka mi danas smatramo očajno uskim! [On nije o tome mislio ništa!]

Sa homo ludensom sve se menja. Drugom čoveku, životinji, stvari, reci, streli, biljci, obliku, gromu – čovek homo ludens pripisuje svoja psihička svojstva (svoje želje, bojazni, glad, strah, seks, nameru, nadu itd.) i svoja telesna svojstva (svoju snagu, slabost, brzinu, sporost, rađanje, bolest i sl.).

Šta više: čovek nije ni svestan svojih svojstava, jer svojstva, koja su samo njegova, pripisuje samo stvarima i bićima izvan sebe, te vidi ta svoja svojstva kao svojstva stvari i bića prirode.

Od toga momenta sva njegova nagonska zainteresovanost za samog sebe (za održanje svog života), tj. sva njegova zainteresovanost za puku upotrebljivost stvari pretvara se u duhovnu zainteresovanost za prirodu: on u stvarima i pojavama u prirodi traži nešto nevidljivo, nepostojeće u njima, jer traži sebe. Tako se umesto puke gladi javlja i radoznalost. Gomila se ogromno iskustvo. Ali to iskustvo (taj mentalitet) je primitivno (prvobitno, tj. bitno): čovek u stvarima ne vidi ono što one stvarno jesu. Danas nauka u stvarima vidi stvari; primitivni čovek u stvarima vidi ono čega u njima nema, a što postoji samo u njegovoj mašti. I obratno: ne videći sebe i svoja svojstva kao svoja, primitivni čovek u stvarima, a da to i ne zna, upoznaje sebe. Dakle, on stvari ne poznaje, nego ih samo doživljava. Zato njegovo iskustvo nije naučno, nego doživljajno: to je iskustvo sastavljeno iz sećanja na doživljaj stvari. [Svako iskustvo je sastavljeno iz sećanja, pa i naučno. A prvobitno je sastavljeno iz sećanja na doživljaje stvari, bića, sveta!]

U tome doživljaju čovek sebe poistovećuje (u mašti!) sa onim što on i ko on nije!

To je suština „primitivnog mentaliteta“ homo ludensa, tj. prvobitnog iskustva čoveka.

Dotle je iskustvo životinjsko, nagonsko. [Bolje reći „iskustvo“, tj. navika!]

Od homo ludensa, iskustvo je čovečije: potiče iz doživljaja!

Izvor: Umetnost u pet epoha (skripta, 1964), str. 3–5.

Tekst priredio: Darko Stefanović

POSTAVI ODGOVOR

*