Жарко Видовић: ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА

0

У Дјелима апостолским, 17,22-29 апостол Павле одаје признање Атињанима који су, у платонској философији надахнутој дивљењем битију и љепоти, наслутили Бога Непознатог и поштовали Га; „онога, дакле, којега не знајући поштујете, Тога вам ја проповиједам“, каже апостол „незнабожаца“ (тј. народа који нису имали Свето Писмо, дато Израиљу)! На дивљењу љепоти Божије творевина, па и човјека, расте Дрво живота (Рајско дрво), вјера Христова, па ако је та вјера могућа само као благодатни дар (харизма) Светога Духа човјеку, како се онда може рећи да се она јавља из дивљења љепоти (Божије творевине)? — Може, зато што је већ и само то дивљење благодатни дар Светога Духа човјеку! Дивљење је способност даровитих, надарених! Не може се дивити човјек пун гријеха, спреман да се битијем и људским тијелом користи као да је то инструмент одвојен од личности и човјекове тајне! Јер такав човјек је „сиромашан духом“, а при томе самоувјерен, увјерен да му ништа не недостаје, па не тежи уздизању ка Духу Светоме!

Сократ, јунак платонске мисли, тежи уздизању у Наднебесни свијет, јер осјећа и зна да смо, као људи у Пећини, лишени свјетлости Духа, тј. ЛИШЕНИ ДИВЉЕЊА које је једини могући почетак сваке истинске философије, сваког истинског људског и достојног живота!

У дијалогу Симпосион (заправо надметању говорника у похвали љубави) Сократ одговара на изопачена тумачња љубави, па каже: љубав је зачињање и рађање у љепоти„, а „љепота се не види и не доживљава без дивљења„… које је ДАР! Ни тјелесној љепоти духован човјек не приступа без таквог дивљења, а „ради рађања у љепоти“! Ако је то „паганска мисао“, онда је и библијска Пјесма на пјесмама „паганска“. Или обратно: и „паганско дивљење љепоти“ је СТАРОЗАВЈЕТНО, јер је човјек у радовању љепоти — па и љепоти тијела неодвојивој од достојаснтва и тајне човјекове бесмртне линости -—већ сличан Софиа-Логос-Премудрости која је „прије вијекова са Оцем„, да се радује стварању и која каже: „Веселих се на весељени Његовој и милина ми је са синовима људским.“ (Приче Соломонве, 8,31,). И сам Творац каже у почетку: „И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се“ (Постање,1,28). „А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота“! (Постање, 2,25). Не бјеше их срамота, јер су били понесени дивљењем: дивили су се (наравно, не себи него једно другом. Дакле, ријеч је о љубави у којој се човјек диви тјелесној љепоти жене или жена тјелесној љепоти свог драгог. А већ само то дивљење је свједок тјелесне појаве личности у њеном цјеловитом достојанству! Уосталом, у обреду и светој тајни брака слави се љубав као дивљење тјелесној појави бесмртне личности заљубљених! И Његош каже да је опстанак рода људског и Божијег народа и послије Прагријеха(!) могућ само зато што је на човјеку — ради дјеце која се рађају безгрешна — остао у својој сили благослов, дат не самој „тјелесној љубави“ (јер тако нешто није могуће) него тјелесном изразу и живљењу љубави:

„Лице смртно на земљи човјека
Прилично ће бити ангелскоме:
Само теке, једну искру малу
Вдохнут ће му НЕБЕСНЕ ЉУБАВИ
у његову земному плођењу.“
(Луча микрокозма, VI, 81-84)

Љубав је тајна (Небесна) и ријеч је о тјелесном изразу те ТАЈНЕ. Тако је — и послије Прародитељског гријеха и појаве смрти!љубав у „земном плођењу“ остала „божествена“, па је тако, као „први плод божествене љубави“, рођен Каин. Није рођен као убица. Није рођен грешан, јер и послије Прагријеха душу човјекову (дјетета) ствара Бог! А Бог не ствара зло! Па ипак, Каин ће се огријешити тек кад буде понијет земаљским царством и лишен дивљења: тада ће чак бити први братоубица у историји Божијег народа. Остаје нам, дакле, порука библијска, из Пјесме над пјесмама (као и из платонске мисли, „грчког Старог завјета“): ДИВЉЕЊЕ је сфера у којој свака љепота, па и тјелесна постаје благословена, божанска!

Тако се, у дивљењу љепоти, у Пјесми над пјесмама, појављује голи тјелесни човјек у својој невиности („чиста душа“, „не бјеше их срамота“), спреман да прими од Духа Светог и дар вјере, дар препознавања Божијег Сина у Христу, дар суочења с тјелесном појавом тајне Његове личности (у Литургији и Причешћу).

А све то значи да човјек, у таквом дивљењу љепоти, једном и заувијек, коначно, до смрти, остаје приљубљен уз ЛИЧНОСТ чија тајна му се у тој љепоти појавила. Зато Пјесма над пјесмама и каже (8,6) да је љубав јака ко и смрт, тј. да човјек (односно жена) и умире у тој љубави, јединој, до краја живота.

Тоје библијско (али и платонско духовно) схватање љубави у којој је човјке могао и Христа дочекати.

***

Поцрнила на сунцу чувајући виноград, дјевојка није могла да сачува виноград своје љепоте, па сада чезне за драгим којега љуби душа њена. Она је сама чежња и радује се његовој љепоти, као и он њеној, јер му се ни све царице свијета не могу упоредити са њеоговм безазленом голубицом. И он њу љуби душом својом.

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈСКА ТАЈНА СВЕТОГ ПИСМА (стр. 103-111), Гутенбергова галаксија, Београд, 2002.

***

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА
Пријатељева и пријатељичина љубав.

1. Соломунова пјесма над пјесмама.
2. Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.
3. Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе дјевојке.
4. Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.
5. Црна сам, али лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломунови.
6. Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило; синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах својега винограда, који ја имам.
7. Кажи ми ти, којега љуби душа моја, гдје пасеш, гдје пландујеш? јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?
8. Ако не знаш, *најљепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.

*Пјес. 5, 9.

9. Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновијем.
10. Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.
11. Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрнијем.
12. Док је цар за столом, нарад мој пушта свој мирис.
13. Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.
14. Драги ми је мој грозд кипров из винограда Енгадских.
15. *Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! очи су ти као у голубице.

*Пјес. 4, 1.

16. Лијеп ти си, драги мој, и љубак! и постеља наша зелени се.
17. Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове.

Чежња пријатељице за пријатељем.

2. Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу.
2. Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама.
3. Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род је њезин сладак грлу мојему.
4. Уведе ме у кућу гдје је гозба а застава му је љубав к мени.
5. Поткријепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6. *Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

*Пјес. 8, 3.

7. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

*Пјес. 3, 5; 8, 4.

8. Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9. *Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашега зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.

*Пјес. 2, 17.

10. Проговори драги мој и рече ми: устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
11. Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12. Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13. Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
14. Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врлетном! дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15. Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16. *Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.

*Пјес. 6, 2.

17. Док захлади дан и сјенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или *као јеленче по горама раздијељенијем.

*Пјес. 8, 14.

Вјерност пријатељичина. Слава пријатељева.

3. На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га, али га не нађох.
2. Сада ћу устати, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу онога кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох.
3. Нађоше ме стражари, који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?
4. Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја; и ухватих га, и нећу га пустити докле га не одведем у кућу матере своје и у ложницу родитељке своје.
5. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

*Пјес. 2, 7.

6. Ко је она што иде горе из пустиње као ступови од дима, поткађена смирном и тамјаном и свакојаким прашком апотекарским?
7. Гле, одар Соломунов, а око њега шездесет јунака између јунака Израиљевијех:
8. Сви имају мачеве, вјешти су боју, у свакога је мач о бедру ради страха ноћнога.
9. Одар је начинио себи цар Соломун од дрвета Ливанскога;
10. Ступце му је начинио од сребра, узглавље од злата, небо од скерлета, а изнутра настрт љубављу за кћери Јерусалимске.
11. Изидите, кћери Сионске, и гледајте цара Соломуна под вијенцем којим га мати његова окити на дан свадбе његове и на дан весеља срца његова.

Милине пријатељичине.

4. Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; *коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;

*Пјес. 6, 4.

2. *Зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.

*Пјес. 6, 5.

3. Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; *као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих;

*Пјес. 6, 6.

4. *Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, гдје висе тисућама штитови и свакојако оружје јуначко;

*Пјес. 7, 4.

5. *Двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима.

*Пјес. 7, 3.

6. *Док дан захлади и сјенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјанову.

*Пјес. 2, 17.

7. Сва си лијепа драга моја, и нема недостатака на теби.
8. Ходи са мном с Ливана, невјесто, ходи са мном с Ливана, да гледаш с врха Аманскога, с врха Сенирскога и Ермонскога, из пећина лавовских, с гора рисовских.
9. Отела си ми срце, сестро моја невјесто, отела си ми срце једнијем оком својим и једнијем ланчићем с грла својега.
10. Лијепа ли је љубав твоја, сестро моја невјесто, боља је од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свијех мириснијех ствари.
11. С усана твојих капље сат, невјесто, под језиком ти је мед и млијеко, и мирис је хаљина твојих као мирис Ливански.
12. Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен, студенац запечаћен.
13. Биље је твоје воћњак од шипака с воћем краснијем, од кипра и нарда.
14. Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета са свакојаким дрвљем за кад, од смирне и алоја и са сваким прекрасним мирисима.
15. Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана!
16. Устани сјевере, и ходи јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови; нека дође драги мој у врт свој, и једе красно воће своје.

Пријатељица слуша глас пријатељев, тугује због растанка с њим и слави његову љепоту.

5. Дођох у врт свој, сестро моја невјесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем сат свој и мед свој, пијем вино своје и млијеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!
2. Ја спавам а срце је моје будно; ето гласа драгога мојега, који куца: отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе и коса моја ноћнијех капи.
3. Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? опрала сам ноге своје, како ћу их каљати?
4. Драги мој промоли руку своју кроз рупу, а што је у мени устрепта од њега.
5. Ја устах да отворим драгоме својему, а с руку мојих прокапа смирна, и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.
6. Отворих драгому своме, али драгога мојега не бјеше, отиде. Бијах изван себе кад он проговори. *Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва.

*Пјес. 3, 1.

7. Нађоше ме стражари, који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше пријевјес мој с мене стражари по зидовима.
8. Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако нађете драгога мојега, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави.
9. Што је твој драги бољи од других драгих, о најљепша међу женама? што је твој драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?
10. Драги је мој био и румен, заставник између десет тисућа;
11. Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као гавран;
12. *Очи су му као у голуба на потоцима воденијем, млијеком умивене, и стоје у обиљу;

*Пјес. 4, 1.

13. Образи су му као лијехе мириснога биља, као цвијеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка;
14. На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као свијетла слонова кост обложена сафирима.
15. Гњати су му као ступови од мрамора, углављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри.
16. Уста су му слатка и сав је љубак. Таки је мој драги, таки је мој мили, кћери Јерусалимске.
17. Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом?

Радовање повратку пријатељичину.

6. Драги мој сиђе у врт свој, к лијехама мириснога биља, да пасе по вртовима и да бере љиљане.
2. *Ја сам драгога својега, и мој је драги мој, који пасе међу љиљанима.

*Пјес. 2, 16.

3. Лијепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама.
4. Одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. Коса ти је као стадо *коза које се виде на Галаду.

*Пјес. 4, 1.

5. *Зуби су ти као стадо оваца кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.

*Пјес. 4, 2.

6. *Јагодице су твоје између витица твојих као кришка шипка.

*Пјес. 4, 3.

7. Шездесет има царица и осамдесет иноча, и дјевојака без броја;
8. Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше је дјевојке и називаше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.
9. Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?
10. Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли винова лоза, пупе ли шипци.
11. Не дознах ништа, а душа ме моја посади на кола Аминадавова.
12. Врати се, врати се, Суламко, врати се, врати се, да те гледамо. Шта ћете гледати на Суламци? као чете војничке.

Разговор између пријатеља и пријатељице.

7. Како су лијепе ноге твоје у обући, кћери кнежевска; саставци су бедара твојих као гривне, дјело руку умјетничких.
2. Пупак ти је као чаша округла, који није никад без пића; трбух ти је као стог пшенице ограђен љиљанима;
3. *Двије дојке твоје као два близанца срнчета;

*Пјес. 4, 5.

4. *Врат ти је као кула од слонове кости; очи су ти као језера у Есевону на вратима Ватравимским; нос ти је као кула Ливанска која гледа према Дамаску;

*Пјес. 4, 4.

5. Глава је твоја на теби као Кармил, и коса на глави твојој као царска порфира у боре набрана.
6. Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама!
7. Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови.
8. Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твојега као јабуке;
9. И грло твоје као добро вино, које иде право драгому мојему и чини да говоре усне онијех који спавају.
10. *Ја сам драгога својега, и њега је жеља за мном.

*Пјес. 2, 16.

11. Ходи, драги мој, да идемо у поље, да ноћујемо у селима.
12. Ранићемо у винограде *да видимо цвате ли винова лоза, замеће ли се грожђе, цвату ли шипци; ондје ћу ти дати љубав своју.

*Пјес. 6, 10.

13. Мандрагоре пуштају мирис, и на вратима је нашим свакојако красно воће, ново и старо, које за те дохраних, драги мој.

Вјерност вјечно сједињених.

8. О да би ми брат био, да би сао сисе матере моје! нашавши те на пољу пољубила бих те, и не бих била пријекорна.
2. Повела бих те и довела бих те у кућу матере своје; ти би ме учио, а ја бих те појила вином мирисавијем, соком од шипака.
3. *Лијева је рука његова мени под главом а десном ме грли.

*Пјес. 2, 6.

4. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, не будите љубави моје, не будите је, докле јој не буде воља.

*Пјес. 2, 7.

5. Ко је она што иде горе из пустиње наслањајући се на драгога свога? Под јабуком пробудих те, гдје те роди мати твоја, гдје те роди родитељка твоја.
6. Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен Божји.
7. Многа вода не може угасити љубави, нити је ријеке потопити. Да ко даје све имање дома својега за ту љубав, осрамотио би се.
8. Имамо сестру малену, која још нема дојака. Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде ријеч о њој?
9. Ако је зид, заградићемо на њему двор од сребра; ако ли врата, утврдићемо их даскама кедровијем.
10. Ја сам зид и дојке су моје као куле. Тада постах у очима његовијем као она која нађе мир.
11. Виноград имаше Соломун у Валамону; даде виноград чуварима да сваки доноси за род његов по тисућу сребрника.
12. Мој виноград који ја имам, преда мном је. Нека теби, Соломуне, тисућа, и двије стотине онима који чувају род његов.
13. Која наставаш у вртовима! другови слушају глас твој, дај ми да га чујем.
14. Брже, драги мој! и буди као срна или као јеленче на горама мириснијем.

Превео: Ђура Даничић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*