Жарко Видовић: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ (2)

0

За мене нема другог спаса осим парохије! То препоручујем свим православнима. Без тога све оде у ветар

Дипломирали сте историју уметности и радили као ликовни критичар; Ваш докторат Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом посвећен је уметности; објавили сте и књигу …и вера је уметност! Колико је ваше бављење уметничким надахнућем утицало на ваше схватање Цркве, вере и духовног искуства?
— Уметност је моћ осећања, као што је и вера моћ осећања. Дакле и вера и уметност су једнако осећања, а не наука, не идеологија, не експеримент, не метафизика. Могу да владам својим телом, понашањем, али не и својим осећањем. Наиме, у исто време док нешто осећам могу да се понашам супротно осећању, али њиме не могу да владам јер има друга сила која влада осећањем. Могу, рецимо, да кријем мржњу, да будем љубазан према човеку који је опасан, могу да кријем љубав и будем строг према детету које волим, јер ја могу да владам телом и понашањем а да сакријем осећање. Међутим, када треба да изразим осећање, могу да га изразим искрено, отворено на крају или уметнички или верски.

То сам открио већ у логору, потом у Шведској, у затвору у Југославији 1945/47. године.

Причао сам о наступу модерниста, који су се прихватили естетике слободног личног израза. Не може слободни лични израз да се диктира осећању. Осећање је спонтано, не може бити планирано, предвиђено, пројектовано, јер не може да се наметне души. После сукоба са Информбироом наши модернисти су се окренули против есететичких принципа и почели да намећу слободни израз, па сам тада заузео став против модерниста и стао на страну конзервативних, класичних чувара чистоте уметности.

Због тога ме је на Филозофском факултету исти онај Недељковић оборио из естетике, те сам морао да учим глупости из његових скрипти. Савладао сам то, добио прелазну оцену, а онда се уписао на Историју уметности код Радојчића, ратног заробљеника. Он се нама обраћао, поготово као продекан, тако да је посебно водио рачуна о студентима који су били у логору. Радојчић је био величина и ми смо тај његов став поштовали и нисмо злоупотребљавали.

Главна ствар у животу је личност с којом долазите у контакт, а литература је накнадно надопуњавање искуства стеченог из личног контакта, јер нема драгоценијег искуства од личног контакта и нема те литературе која ће вас формирати. И, ако неко мисли да га је формирала литература, то га је пре тога нешто већ формирало за литературу. Нека личност га је припремила. Личност је утисак, а не знање. Када гледате неку изложбу или читате књигу, то оставља утисак на вас, као печат. После тога носите тај печат и размишљате о утиску, а не о уметности. Не можете да размишљате о уметности, него само о утиску који је она оставила на вас. Као што ми мислимо о свом искуству. Ја не мислим о вама када одете, већ о мом искуству које сам стекао с вама, то је једино о чему ћемо да мислимо када се растанемо. Искуство је значи мистеријско. Јер мистерија је осећање и о уметничком и о верском зато што ми не познајемо силу која у нама изазива осећање. Оно се догађа и оно нас увек изненађује и увек је ново, и свако је осећање оригинално, изворно.

Професор Светозар Радојчић је једна од тих личности која је утицала на вас. Колико је његов рад оставио трага на читаву послератну генерацију студената и српску културу?
— Када сам студирао историју уметности, где се осам семестара слушало о фрескама, иконама, полагао сам испит код професора Радојчића. Он покрије слику и пита шта је ово? Кажем Распеће Христово. Опет пита, а где је сликано? Кажем у Студеници. Где у Студеници? Па на западном зиду. Па ко је ту? Ово је апостол Јован, а ово је Богородица. А како је то? Христос каже… А из кога је то дела Светог Писма? Три питања за неколико минута и ево ти десетка. Тако је било код професора Радојчића, који је био сасвим другачији предавача од Недељковића.

У време када су млади модернисти почели да игноришу традицију појавила се изложба фресака у Паризу, коју је припремио Светозар Радојчић. То је била невероватно значајна изложба. Радојчић је као официр био заробљеник у Немачкој, а пред рат је у Скопљу био предавач на факултету историје уметности. Био је Сремац, а као официр православан човек… И у заробљеништву је приређивао Литургије, а да би имао храм, направио га је од дасака и сликао фреске и иконе. Тим православним службама у заробљеништву присуствали су и француски официри, и то из врло угледних француских породица, а касније се показало, врло блиских Де Голу, који иначе није могао да смисли Тита. Када се завршио рат, они су све то представили Де Голу. Није прошло пуно времена из Француске је од Де Гола дошло писмо влади и парламенту да он жели да у Паризу организује изложбу српских фресака и икона. Тада су Радојчић и Дероко приредили ту изложбу, а ми студенти, нарочито они који су били сликари, као покојни Томашевић, правили смо копије. Када се одржала та изложба она је постала париска сензација, па је у то време не само француска него и друга западна штампа била препуна похвала о српској уметности као претходници ренесансе. То је ЦК јако разљутило, па је донета одлука о новој политици у култури – модернизам против традиције.

Мени је жао што је он заборављен. Јер, да није организовао изложбу фесака у Паризу, питање је шта би данас било са српским манастира на Косову и Метохији, јер они су том изложбом задобили међународну пажњу. Имате Италијане који су читали да је српско црквено сликарство претеча ренесансе, па и данас њихови војници у Дечанима прелазе у православну веру. То је Радојчићева заслуга. Заиста његова! Ето шта један човек може.

liturgija01

Радили сте у Институту за књижевност и уметност на пројекту изучавања континуитета платонске мисли – од српског Средњег века до Његоша. Из тог рада су произишли многи чланци и књига о Његошу (Његош и Косовски Завет у Новом Вијеку). Да ли сте на неки начин били припремљени за Његоша, да он доврши ваше искуство?
— Немам паметније објашњење за своје ставове од оних које сам нашао код Његоша, и када сам видео колико он правих ствари каже, којих ја нисам могао да се сетим… А данас га не би примили у Удружење књижевника! Човека формира утисак, а не поука. Ви слободно располажете својим искуством, мислите о њему на свој начин, сређујете га, систематизујете по групама по појмовима, али то су све представе о искуству. Човек у мишљењу користи искуство и распоређује га како он хоће. У осећању се то не дешава, већ се без икакве припреме то искуство преображава и тим преображеним искуством одједном човек нешто види другачије него што га је пре тога видео. Према томе, догодио се неки преображај човековог искуства, и то је тајна, и зато се зове мистерија. Ми још увек не знамо ту тајну која у човеку изазива осећање и нема тог психолога који вам о томе може нешто рећи, а онај који научно хоће да објасни осећање, он је или луд или лаже. Осећање остаје човекова тајна, и зато је Личност човекова тајна, и зато је човек као Личност тајна. Као што каже Његош, „С точке сваке погледај човјека/ Како хоћеш суди о човјеку/ Тајна чојку, човјек је највиша/ Твар је творца човјек изабрана“ или кад каже: „Шта је човјек а мора бит човјек!/ Тварца једна те је земља вара, / а за њега види није земља“. То је тај моменат када се човек уздиже изнад себе и када га то у животу усмерава – то је оно натприродно у човеку. Природна је смрт, природан је апетит, све је природно, али осећање нема те природе која је нама доступна и разумљива. То је тајна природа. Зато религија није учење о природи, о свету него о човеку, искључиво о човеку. Библија је антропологија а не космологија. Када неко на основу Библије хоће да објасни природу, свет, то је глупо, као када на основу научних сазнања покуша да растумачи рецимо стварање света, јер Библија не износи како је стваран свет, већ како човек замишља да је свет стваран. Библија је слика о човеку, и, ако хоћемо да размишљамо о Библији, треба да размишљамо о себи, а не о свету о коме Библија говори. То је човекова представа, а човекова представа је човек.

Тако сте рекли да ђаво није господар овога света, већ господар лажне представе о њему.
— Тачно, јер, када он загосподари нашим представама, ми смо готови. То је та страшна тајна човекове слободе. Човек само трансценденталним осећањем, које је уплив Духа Светога, може да постане Личност. Човек не може да управља једино тим преображајем искуства. Јер, како кажу феноменолози, свака наша представа има интенцију, намеру, тј. одређен правац. Тако да, када видим онај храм, то моја представа о њему хоће да се потврди. Али, када се моја представа о храму преобрази, ја ћу другачије да гледам храм. Али ко ће то да преобрази, ко ће мене да преобрази тако да ја видим свет сасвим другачије него што сам га видео. Тајна осећања је тајна неразумљивог преображаја искуства којим ми опажамо или препознајемо свет. Зашто интенција? Зато што су сви наши опажаји препознавање истинитости наше представе, иначе ми не бисмо могли да опажамо. При првом погледу ми тек стичемо утисак. Тако да смо ми Личности само преко трансцеденталног осећања. Личност је превазилажење индивидуе, личност је празнични догађај у животу човека као особе. Није сваки дан празник нити може да буде!

Међу првима код нас, пишете о Хајдегеру и критикујете његове покушаје да спасе западну метафизику. Критика западне метафизике чини основу ваше књиге Огледи о духовном искуству, за коју познаваоци вашег рада сматрају да представља вашу најважнију студију. Да ли је Хајдегер последњи метафизичар Запада после кога долази нека нова цивилизација?
— Није ту ништа ново то је природан ход западне цивилизације. Западна цивилизација тежи ка моћи и она је сада постигла техничку моћ. Коначно! Сада двојица авијатичара могу да баце по једну бомбу на Хирошиму и Нагасаки, и готово. Страшна моћ је њихов идеал. Западном човеку је циљ живота бити моћан, а не бити вечан. Он уопште нема представу вечности јер не гледа историју у осећањима. Хајдегер је метафизичар који покушава да спаси метафизику, и то не као што је метафизика увек говорила – бити је исто што и мислити, него бити је исто што и говорити. Међутим, то је једно те исто, и ништа он ту није променио, јер, када мислимо, ми говоримо у себи, а, када говоримо, ми мислимо наглас. Нити има ишта ново у његовом – да не говори човек већ то његов говор говори, језик. То је метафизичко третирање човека као инструмента. Човек који жели моћ не може другачије да третира другог човека него као свој инструмент, ни у сарадњи ни у разговору.

У другом делу он спомиње Хелдерлина, иде у неком другом правцу, на трагу песника, покушава да изађе из тога. То више није говор као читање?
— Он се вратио предсократовским философима не би ли му они открили другачији поглед о томе шта значи бити. Јер они су ту другачије говорили, јер су рекли да је бити исто што и нус а нус значи осећати, али он то није схватио. Наш философ и песник Његош гледао је другачије на свет и на човека, он каже да човек није биће које мисли него које осећа.

Рекли сте да човек само кад осећа он саосећа. Хајдегер је био аутистичан, затворен, пројављивао се као месија. А без саосећања нема заједнице.
— Тачно, аутентична заједница је заједница саосећања. Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници. Иначе нема дужности без осећања дужности, нити има осећања дужности према заједници, ако не осећам да припадам тој заједници и то је питање морала које западна метафизика никада није решила. То је решено у православљу, па, када сам престао да предајем у Загребу, у Институту за књижевност у Београду сам као пројекат узео тему Византијски корени српске културе, јер ти корени су медитерански, а не западни. Водећи западни историчари и историчари философије не разликују медитеранску Европу од западне. То сам упорно истраживао подстакнут утисцима из Шведске.

liturgija03

Разликујете Западну од Медитеранске цивилизације, а то разликовање збуњује многе интелектуалце. Да ли је заправо по вама Медитеранска цивилизација скуп неких особености култура које су се развиле на Медитерану и нашле свој завршни израз у седам Васељенских сабора, који су расправљали о природи човека, тј. Богочовека и самим тим односом Бога и човека?
— Свака цивилизација је један склоп установа, комплекс институција. Цивилизацију описујемо тако што описујемо све њене институције: суд, полицију, здравство, школство, саобраћај, спорт, брак… све те установе које су законом описане и улазак у те установе и рад у њима се врши аутоматски. Као навика! А све те установе се учвршћују на тај начин што човек постаје цивилизован, односно стекао је читав низ навика да не мора више ни да мисли о тој цивилизацији, него се понаша по тим установама. Поставља се питање на основу чега се бирају установе које ће да се употребе, чиме се одлучује да се буде веран тим установама, то је такозвани систем вредности, смисао. Али смисао долази од поезије и од вере, а то је ствар осећања. На томе је Запад много погрешио у погледу Медитерана. У Медитеранској цивилизацији, којој је врхунац у Византији, циљ свих тих установа била је хармонија, а то није математички појам, већ осећање. Антички народи поштовали су крокодиле, змије итд., једино су Грци поштовали људски лик богова, и ту су богови као ми, воле једни друге, свађају се као ми, учествују у рату, варају жену, љубоморни су, исти су као људи, тако да је хармонија између бога и човека таква да то и није комплимент за богове што личе на нас.

Са појавом хришћанства потврђено је да личимо на Бога, али ипак је Бог нешто друго у односу на нас. Са хришћанством се поставља питање: на који начин ћемо ми да сачувамо ту хармонију између Бога и човека, коју су Грци увидели? И у Медитерану настаје та хармонија између Бога и човека. Платон каже: задатак човека је самоспознаја, да увиди да не зна своју тајну. Ту се Платон битно разликује од Аристотела. Међутим, на Западу систем вредности свих тих установа је слобода и моћ човека, и то слобода према свету а не према себи. Што буде имао веће знање имаће већу моћ. Тачно, све се то дешава преко технике која обесмишљава знање и живот. Запад је погрешно протумачио слободу – не као моћ према самом себи него као моћ према свету. Запад је постигао циљ који је имао да постигне моћ према природи. Медитеранску цивилизацију чува православна црква, а западну цивилизацију чува католичка црква. Кад се исповедаш, мораш да се исповедиш свештенику, заправо институцији, да она влада над тобом, а не ти над собом.

Пре рата смо ми скојевци имали смо лектиру Како је човек постао див, која је говорила о односу моћи, такмичењу ко ће бити јачи, бржи. Међутим, Иво Лола Рибар нам је говорио: „Не ко ће бити моћнији, већ ко ће бити јачи од самог себе, издржати батине, не одати друга, одузети залогај од себе, па дати га другу“. То је говорио Иво Лола Рибар, који је био заљубљен у једну Београђанку и до краја живота јој писао писма ћирилицом, а убио га је Тито на врло лукав начин 1943. Када је био АВНОЈ у Јајцу, Лола је поставио питање легалне владе која је била у Лондону и Каиру и рекао да би он желео да иде у Каиро да их обавести да постоји спор међу њима. Речено му је да ће добити авион који ће га одвести у Каиро. Пред полетање пилоту је речено да треба да преузме неко писмо од Тита за Каиро, неколико минута пошто је пилот отишао, наилази „рода“, авион хрватског ваздухопловства, баца бомбу и убија Лолу Рибара. Он је био је прави предратни фронтовац, а не комуниста и, да је он преживео рат, било би сасвим другачије. Какав Ђилас и његове побуне – то је плитко. Треба на ово да обратимо пажњу: није важно које је човек вере, у коју се нацију уписао, имате оне што су се уписали као Срби, па су побили толике Србе, као Јово Капичић, који је после отишао у Црногорце. Морамо бити веома пажљиви када просуђујемо људе.

Да ли можете да нам објасните разлику између медитеранског и западног схватања историје?
— Све што сам читао о филозофији историје, од Хегела, преко Маркса, Тојнбија, Фукујаме, па то је ужасна глупост. Покушавају да нам објасне историју. Историја није хронологија. Историја није прича о томе шта се догодило. Историја је прича о томе како су људи успели да издрже све то што се догодило, а да упркос томе остану исти и да ти догађају не утичу на њих. Дакле, како они одговарају на тај изазов догађаја времена у коме све постаје пролазно, а како нешто може остати стално, непромењено; да за човека нема никаквих закона о промени, режима, робовласничког, феудализма, капитализма… ништа. Човек чува идентитет, као што чува аутетнтичан православни, који је и даље сличан Светом Сави. То мене занима: како је могуће да се то одржи, како је могуће да се одржи вера која има снагу да твори Личност, а Личност је човек који је способан да се одупре свим материјалним принудама, свим догађајима који формирају човека. Маркс каже да је човек историјско биће по томе што се мења онако како се и друштво мења. Међутим, ми овде имамо пример да заједница остаје иста као и у давнини. Мене занима та тајна Личности, тајна историје као могућност да нешто остане исто упркос времену. Личност не дохвата време које га запљускује. То је сада моја једина и завршна тема, после десетине књига и стотине чланака које сам написао. Почео сам у Београду, текстом објављеним у Теолошким погледима: Логос – литургијска свест православља, затим наставио у књизи Огледи о духовном искуству, па књигом Срби у Југославији и Европи – како су Срби могли да се душевно одрже кад је читав свет устао на њих, и књигом Суочавање православља са Европом. Затим Трагедија и Литургија, Литургијска тајна Светог писма, И вера је уметност – дакле, дар Божији, а не људска измишљотина, па књигом Историја и вера, а не историја и праксис, или историја и знање. Сада, на крају, покушавам, ваљда ће ми Бог дати, да ту завршну књигу, коначни рачун, завршим.

Хармонија је могућа у Личности човека, али, да ли је могућа хармонија између духовне заједнице и друштва као комплекса установа световности, између Цркве и државе?
— То је немогуће, хармонија је могућа само у Личности. Према томе, ако људи говоре у хармонији између Цркве и државе, она је могућа само у личности државника који су побожни, а не у држави као таквој. Такође и у личности патријарха, који треба да води рачуна о личности, а не о томе да ли се неко уписао у православље. Та хармонија ставља Личност у први план Литургије и свега, па ови психијатри који заступају западно, научно гледање, много збуњују православне.

liturgija06

Филип Вишњић јасно каже: „Небом свеци сташе војевати, али се Срби дигнут не смедоше“. Ти свеци бране Цркву, а не српску државу. А државу ће да брани народ, који гласа као православни, иде у војску као православни и брани државу као своју кућу. Не може Црква да одбрани државу, Црква уноси морал у тај народ, да тај народ постане моралан, да не лаже, да се држи задате речи, да чува војничку заклетву. Црква је духовна заједница, васпитач народа. Када Алија и Кучук-алија кажу: „Али ми смо њима веру погазили коју је њима Мурат дао на Косову“, тада заправо Вишњић износи тезу да је Први српски устанак био у одбрану Завета, Цркве, а не државе. Јер ће државу да изгради Црква а не обрнуто! Вишњић је имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.

Ми Срби смо имали не само могућност већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. Глобалисти сада воде велику борбу против православља, јер знају да православље гради нацију као моралну заједницу, а не као политичку. Они прате парохије и много им одговара што литургијско-парохијска заједница данас више није најважнија у Цркви, већ је то епископ. То њима личи на католицизам, и то им је прихватљиво, јер ту онда могу да спроводе своју политику. Они који стављају епископа изнад литургијске заједнице су папистички расположени. Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од Јоаникија Мићовића Никшићког, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду.

Иво Пилар је под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године објавио књигу Јужнославенско питање, у којој је тврдио да је Црква за време Немањића изградила заједницу која је постала кичма српске нације, и то каква се ретко може наћи у историји. Колико су вам његови увиди помогли да схватите значај обнове Пећке патријаршије?
— Пилар је упозоравао Аустро-Угарску на опасност која Аустро-Угарској и римокатолицизму прети од православља. Њега је занимало у чему је снага православља, и он је открио да је Пећка патријаршија имала моћи да окупи српски народ чак и у Турској, када није била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар је ту моћ схватио, али, нажалост, ту моћ Српске православне цркве данас не схватају наши теолошки образовани свештеници јер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог.

Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а, ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и, док ми то не схватимо, ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

Код нас се појам Логоса погрешно тумачи и преводи, то није реч?
— То је коначно исправљено у новим преводима Новог Завета и скинуто са дневног реда, али је до пре 20 година писало: „У почетку бјеше Реч“, а треба „У почетку бјеше Логос“, а Логос не значи реч. Онај који је то превео није водио рачуна да је Логос највећа тајна Божија. Логос значи „сабраност“, а шта ће логос значити у нашем језику зависи од тога шта значи „сабран“. Ако су сабрана слова б-о-г-д-а-н, онда логос значи Богдан, значи реч, значи слово. Али, ако су сабране речи, али хармонички, не тек тако да их набрајаш, него са неком хармонијом, тада Логос значи исказ, реченица. Када реченица има смисла, онда Логос значи реченица, исказ. Али ако човек лепо састави реченице, смислено, онда Логос значи беседа или чак књига. Али ако се састану беседници, као у Васељенском сабору, сабраност тих беседа је Логос. Јер они се нису састали да се свађају, него да воде дијалог, да се сложе. Онда Логос значи Сабор. Света Тројица су Један. Један. И Логос значи Један Света Тројица, а не реч. На Теолошком факултету у Београду се на предмету филозофија још враћају на Сократову филозофију по Хајдегеровом упутству – они још не примају Логос у овом значењу, него филозофски гледају на то. Теолошки факултет би требало да се зове Литургијски факултет зато што је Црква литургизам. То је битно! Бог је Бог непознати, рекао је апостол Павле. И на крају Литургије се каже: „Буди Имја Господње благословено од миња и до века“. Нека је Име Господње благословено. Јер шта ми знамо? Ми знамо само Име, али шта је та сила коју ми тако називамо? То је појам за нешто што за нас остаје непознато, а што је апсолутно изнад нас, по свакој моћи. Зато ми тако завршавамо Литургију, а не кажемо Бог је то и то. Нека о томе прича метафизика, Августинова и Томе Аквинског, нека причају они ако знају шта је Бог. А ми не знамо ни шта је субјект „ја“. Рецимо, ја мислим… али ја не могу да мислим ни о својој мајци, могу само да мислим о искуству које сам стекао о њој, о сећању. То је једини могући предмет мишљења, а тај предмет мишљења је моје искуство. Значи, ја сам предмет свог мишљења. Чак и када мислим о свету, заправо мислим о искуству о свету. Чим сам ја предмет свог мишљења, ја и мислим и одлучујем о себи. Тако да је разум и моћ слободе. Али, шта је субјект „ја“? Пробај да претвориш њега у предмет мишљења!? Чим га претвориш у предмет мишљења, он више није субјект, над њим је субјект и он стално бежи, не можеш да га дефинишеш. Тако да је човек као субјект „ја“ тајна. Појма немамо шта је то, а морамо да будемо то што не знамо шта је. Према томе, све што ми на основу искуства о земљи на којој живимо можемо рећи о човеку је превара, јер не зна се шта је човек. Човек је Личност и по тој Личности се њему дешава да буде Христолик а да се у међувремену сећа тих момената Христоликости и жели да се они опет појави. А та појава је литургијска – нема ту теологије. О Богу је наука немогућа! Физиологија је могућа, антропологија је могућа, али само о људском телу, али не о томе шта је човек. Познати антрополог је пре неког времена говорио о тајнама човека: „Све што могу да знам о човеку чини ме толико моћним да могу и да га употребим“. А човек је неупотребљив, јер он је тај који одлучује да ли ће да буде употребљив или не. Рецимо ако човека батинају да призна, нису њега натерали усташе или Немци да призна, него он одлучује да ли ће да попусти и призна. Него, он је ту слаб, каже: „Боже, дај ми снаге да издржим“. Али он је тај који је одлучио и да призна, и да изда, и да убије. Није могуће ниједно дело човека без његовог пристанка и то је та слобода човека, о којој говори Достојевски у Великом инквизитору, и то Исус говори великом клерикалцу који мисли да је вера да се покори вишем чину. Могу да одлучим о томе да се покорим, али ја не могу да одлучим о вери. Она није плод моје воље. Шта је она? Е то је тајна!

liturgija10

Ваш став је да су Срби логорашки народ и да његову елиту чине управо логораши. Колико садашња ситуација српског народа подсећа на логорашку?
— Не подсећа, јер међу нама логорашима није било сујете – ко је паметнији, ко зрелији, ко је јачи. Ми смо једни са другима разговарали у апсолутном поштовању, па, када би проговорио потпуно неписмен човек, никоме од нас не би пало на памет да му каже да ћути, јер говорило се о истинама о којима не може да се докторира.

Понављам: нама данас недостаје спремност на дијалог, пре свега на литургијски дијалог после Литургије у парохијској заједници. То је школа дијалога, школа узајамног поштовања личности, школа могуће демократизације овог народа, школа историјске свести, да Срби коначно знају ко су, шта су, одакле потичу, из чије цивилизације, чија су они деца. Ако тога нема, узалуд се служи Литургија, јер они служе и растерују нас. Ево мојих белешки припремљених за Литургију у недељу 8. 12. 2013. Међутим свештеници то не дозвољавају. Када се неко појави са оваквим белешкама, њега третирају као да доводи у питање њихову професију.

Прво треба да савладамо сујету без које није могуће наћи излаз ни у фудбалској утакмици. И брак се распада ако је човек сујетан. Сујетан човек није способан за сарадњу. Црква треба прво да нас научи да наступамо као Личности и да препознајемо Личности у себи и у другима. Таква парохијска заједница ће у свакој општини имати и те какав утицај, није то лако окупити људе и ти би људи били и у политичком животу доминантни јер не би гурали своје личне интересе. Рецимо, када би парохијска заједница била културни центар, она би као таква била далеко јачи центар од Коларчевог универзитета, Академије, Универзитета, и ту би било много шта речено другачије, па би и општина живела другачије.

Били сте и остали историчар цивилизације. У ово време у коме се прича о крају историје, распаду свих вредности, какво је ваше виђење будућности?
— Стварно не знам. Гледам ово хулиганство младих, криминал, корупцију, парламент, свађе партија, а Запад, који је криминалнији него што је био икада у историји, хоће да створи јединствено светско тржиште, где ће Америка да цео свет снабдева житом, па према томе ни једној земљи неће бити потребни сељаци, а баш ме занима од чега ће народ да живи када изгуби посао. Милион људи биће у стању да произведе све потребе за целокупно становништво, само је питање хоће ли то становништво имати новаца да то купи. То је тај бесмисао технике. Ками је увидео тај бесмисао Запада, па је себе сматрао странцем у својој земљи и својој нацији.

За мене нема другог спаса осим парохије! Дигао сам руке и од друштва философа, има већ 50 година, и од универзитетске каријере. Интересује ме једино парохија и не идем одатле никуда. Никуда! То препоручујем свим православнима. Своју парохију, јер све друго је узалудно. Без тога све оде у ветар.

(Крај)

Разговарао БОГДАН ЗЛАТИЋ

Фотографије ДУШАН ЈАУКОВИЋ

Објављено у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*