Zaštita srpske otadžbine (Dr Vojislav Bakić 1910.)

0

Naš se narod ne može nadati pomoći od pojedinih slovenskih naroda, dok god se oni bore za održanje svoje nacionalne i državne samostalnosti, i dok god se kod njih ne razvije svest o duhovnoj i kulturnoj zajednici i uzajamnosti svih Slovena. Sad se tek čine neki pokušaji u ovom pogledu; ali do ostvarenja opšte slovenske ideje mnogo će vremena proteći. Jer pojedini slovenski narodi nisu ni u svojem užem nacionalnom krugu među sobom složni, a kamoli da su složni svi slovenski narodi, koji žive u četiri carevine (u Rusiji, u Austro-Ugraskoj, u Nemačkoj i u Turskoj), u dve kraljevine (u Srbiji i u Bugarskoj) i u jednoj kneževini (u Crnoj GOri).

Od drugih naroda još manje možemo očekivati stvarnu pomoć; jer svaka država zaštićava samo svoje interese. Stoga mi moramo sami raditi na tom da se našem narodu, koji živi u velikim državama, obezbede njegova narodnost i njegova imovina, i da on, u pogledu na prava i dužnosti, bude izjednačen s drugim narodima u tim državama.

Mi treba da radimo tako, da ne moramo ni od koga očekivati pomoći. Mi moramo težiti, da se naš narod što bolje kulturno razvije, i da naša otadžbina bude što naprednija. Srpski je narod sposoban za višu kulturu; a srpska je zemlja bogata u prirodnim proizvodima. Stoga se možemo nadati, da će u nas od sad jače napredovati duhovna i materijalna kultura. Tada će naš narod moći bolje obezbediti svoju nacionalnu samostalnost, i tada će naći više prijatelja među evropskim narodima.

S napredovanjem obrazovanosti nestaće verske omraze, zbog koje su neki Srbi bili zanemarili svoju narodnost. U nekim krajevima već su prosvećeni ljudi uvideli, da vera ne menja narodnost, i da je narodnost starija i stalnija od vere; te su opet prigrlili svoje srpsko ime, i sad Srbi različne vere složno brane svoj jezik i svoju narodnost od svojih protivnika, držeći se pri tom one izreke: brat je mio, koje vere bio. Na taj način nestaje onih neprijatnih i neprijateljskih odnosa, koji su do skora vladali u nekim našim krajevima zbog različne veroispovesti.

Tako će nestati i omraze među političkim strankama, koje su se u nekim našim oblastima gotovo neprijateljski gonile i uzajamno upropašćivale, i tim su jako štetile opšte narodne interese. One su, možda, najviše krive, što srpski narod do sad nije obraćao više pažnje opasnostima, koje prete njegovom održanju, i što se nije spremao, kako treba, da se od njih spase. Mi se zadovoljavamo trenutnim, prolaznim uspesima u najužim društvenim ili političkim krugovima, dok drugi narodi predviđaju buduće velike državne uspehe, i prave za to planove, na kojima rade sistematski kroz dugi niz godina.

S napredovanjem prosvete razvijaće se u srpskom narodu sve više rodoljublje i otačastvoljublje, te će on i svojim radom dokazati da „samo sloga Srbina spasava“. A s unapređenjem narodne privrede doći će on do materijalnog blagostanja, te će imati dovoljno sredstava i za viši kulturni rad i za odrbanu svoje otadžbine.

Germanski narod, koji se jako umnožava, a pri tom je kulturno vrlo napredan, sprema se odavno, da prodre na istok preko srpske zemlje. Otud preti velika opasnost srpskome narodu. Stoga se mi moramo čuvati, da nam on ne bi nametnuo svoju nacionalnu kulturu, koja bi nas mogla odroditi od naše narodnosti.

Svaki narod ima kod drugih naroda toliko uvaženja, koliko sposobnosti pokaže u radu za svoju nacionalnu obrazovanost i za opštu čovečansku kulturu, i koliko snage pokaže u borbi za svoju slobodu i svoja prava. Srpski je narod već dokazao da ima te sposobnosti i te snage; ali on to još nije pokazao u dovoljnoj meri. Stoga on mora ozbiljno raditi, da razvije svoje sposobnosti i da ojača svoju snagu.

Radeći tako, ne treba da gubimo nade na uspeh. Budna srpska svest, složan rad svih Srba, izdržljivost srpskoga naroda, i ozbiljno spremanje za odrbanu srpske otadžbine mogu nas izbaviti od opasnosti, koja preti samostalnosti srpskih država i održanju srpske narodnosti. Na ovo nas mora neprestano pokretati žarka ljubav prema našoj otadžbini.

Izvod iz knjige “ Srpsko Rodoljublje i Otačanstvoljublje, Beograd 1910.


DR VOJISLAV BAKIĆ (1847-1929.) BIO JE PRVI PREDSTAVNIK NAUČNE PEDAGOGIJE KOD SRBA. OD 1892. BIO JE PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA VELIKE ŠKOLE U BEOGRADU. OD 1869 SARAĐIVAO JE U PEDAGOŠKIM I KNJIŽEVNIM ČASOPISIMA, NEKO VREME JE UREĐIVAO LIST VASPITAČ, I VIŠE OD DVADESET GODINA RADIO U GLAVNOM PROSVETNOM SAVETU. BIO JE JEDAN OD OSNIVAČA SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE, I ČLAN NJENE UPRAVE ZAJEDNO SA M. MILETIĆEM, P. ĐORĐEVIĆEM, M. JOVANOVIĆEM-BATUTOM, I LJ. JOVANOVIĆEM.

U NARODNOJ BIBLIOTECI JE SAČUVANO JEDANAEST RADOVA DR VOJISLAVA BAKIĆA,: NAUKA O VASPITANJU I-II, BEOGRAD, 1878; O MEHANIZMU U ŠKOLSKOJ NASTAVI, SOMBOR, 1880; POUKE O VASPITANJU DECE U RODITELJSKOJ KUĆI, SOMBOR 1880; O KARAKTERU I OBRAZOVANJU KARAKTERNOSTI, BEOGRAD, 1887; O VASPITANOM PRILAGOĐAVANJU, BEOGRAD, 1893; OPŠTA PEDAGOGIKA, BEOGRAD, 1897; O SRPSKIM NARODNIM I PROSVETNIM IDEALIMA, BEOGRAD, 1898; POSEBNA PEDAGOGIKA SA NAROČITIM OBZIROM NA GIMNAZIJSKU METODOLOGIJU, BEOGRAD, 1901; PEDAGOŠKO ISKUSTVO, BEOGRAD, 1909, 1923; SRBSKO RODOLJUBLJE I OTAČASTVOLJUBLJE, BEOGRAD, 1910; MORALNI ŽIVOT U RATU I MIRU, BEOGRAD, 1920.

 

 

POSTAVI ODGOVOR

*