Зашто би Израелу било најбоље да држи руке даље од Сирије

0

Ситуација на Блиском истоку и борба против тероризма биле су главне теме данашњих разговора руског председника Владимира Путина и израелског премијера Бењамина Нетанијахуа. Колико је важна сарадња Москве и Тел Авива за сиријску кризу?

Последњи пут Нетанијаху и Путин су се састали у марту у Москви. На почетку данашњег сусрета у резиденцији руског председника Бочаров ручеј у Сочију, израелски премијер је поручио да је веома важно победити ДАЕШ заједничким напорима. Он је, међутим, додао да се не сме ни на тренутак заборавити на претњу коју Иран представља за Израел, али, како тврди, и за цео свет.

Председник Русије високо је оценио ниво сарадње са Израелом, као и могућност да се одмах размотре сва актуелна питања. „Веома сам задовољан што имамо тако ефикасан механизам сарадње, између осталог и на највишем нивоу“, рекао је Путин.

Сергеј Балмасов са Института за блискоисточне студије Руске академије наука истиче да Русија и Израел имају добру сарадњу када је у питању Сирија, али да Тел Авив не жели да учествује у међународним форматима зато што не жели да преузима обавезе и одговорност за будућност Сирије.

„Израел је заинтересован да ДАЕШ буде поражен што пре, јер од тога зависи његова безбедност, али увек држи на уму сценарио распада Сирије. Тел Авив има одређене интересе у Сирији, пре свега у регионима у којима живе Друзи. Зато припадници израелских тајних служби одавно обављају задатке ’на терену‘. Без обзира на све то, Москва сматра да је неопходно сарађивати са Израелом“, објашњава руски стручњак.

Он као посебно истиче да, када је реч о Сирији, Нетанијаху, иако гледа своје интересе, никада не користи језик ултиматума, за разлику од званичне Анкаре.

По мишљењу Слободана Јанковића са Института за међународну политику и привреду, за сиријску кризу је најбоље да се Израел што мање меша у њу.

„Улога Израела у самом сиријском сукобу је деструктивна. Свако ко је проучавао сиријску кризу зна да Израел има сваки интерес да рат у Сирији траје, да се та земља трајно ослаби, а по могућству и распадне“, каже Јанковић за Спутњик.

Он додаје да и сама мапа сукоба у Сирији довољно говори, јер показује да годинама уз Израел нема ниједне територије коју контролишу званичне сиријске војне снаге него постоји један једини издвојени делић ДАЕШ-а баш уз Израел и други део који контролишу тзв. демократски или умерени побуњеници.

„Од 2012. Израел и званично лечи рањенике тзв. опозиције, а у више наврата је бомбардовао положаје сиријске војске“, подсећа наш саговорник.

Што се тиче антииранске реторике Нетанијахуа, на питање може ли Русија да буде амортизер у сучељавању између Израела и Ирана, Јанковић каже да је то тешко изводљиво.

„Израел стално прича да је Иран претња за цео свет, иако није тако, јер Иран никога није напао у последњих 100 година. Он својом величином и величином своје војске представља потенцијалну претњу и јесте у непријатељским односима са Израелом, али оно што смета Израелу јесте то што Иран директно сарађује са Хезболахом, па је духовни вођа тог покрета сам ајатолах Хамнеј“, објашњава Јанковић, оцењујући да због свега тога нема велике шансе да дође до неког приближавања ставова између те две земље.

Кључ састанка Путина и Нетанијахуа, према његовим речима, јесте у томе да Русија гарантује Израелу да неће бити никаквих последица по израелску безбедност због стабилизације ситуације у Сирији.

Сергеј Балмасов истиче, с друге стране, да Русија и Иран јесу савезници, али истовремено и конкуренти.

„Москва и Техеран имају добру војну сарадњу у Сирији, али Москва је свесна да у политици Иранци играју дуплу игру. Русија неће кварити односе са Ираном, али неће кварити односе ни са Израелом због Ирана. Наравно да је ’стратешко пријатељство‘ између Москве и Тел Авива немогуће, али Русија и Израел желе да сачувају нормалну, конструктивну сарадњу“, наводи Балмасов за Спутњик.

Позитивна ствар је што Нетанијаху позива на обједињавање напора у борби против ДАЕШ-а, а Јанковић подсећа да је израелски премијер рекао да његова земља хоће да учествује у заједничкој борби против исламског тероризам, али да та борба не сме да подразумева јачање Ирана и Хезболаха, поготову њиховог присуства у самој Сирији.

Јанковић напомиње да је Русија свесна израелске политике. Израел је, каже он, још 1982. године представио план Одеда Јинона, који је предвиђао растурање блискоисточних муслиманских држава на мање јединице, управо да би лако могао да се обрачуна с њима уколико оне желе ново непријатељство.

„Слични планови су се појављивали још неколико пута у јавности: 1996. када је група америчких неоконзервативаца баш за потребе Бењамина Нетанијахуа правила нову стратегију која се звала ’Клин брејк‘, или јасан раскид са досадашњим начином деловања, који су они сматрали сувише пацифичким. Они је предвиђао промену власти у Ираку, разбијање Ирака и потом разбијање Сирије. Тај план подразумева и стварање курдске државе“, описује наш саговорник.

Русија је, како истиче, и на својој кожи осетила израелско деловање 2008. када је Израел наоружао и тренирао грузијску војску баш за напад на Јужну Осетију, посредно на Русију. „Дакле, у више инстанци Русија је имала посредне сукобе са Израелом али због општег сукобљавања са многим земљама Запада Русија тактички гледа да има добре односе с Израелом, тим пре што у тој земљи има доста људи пореклом из Русије који имају и своју партију, чији је шеф Авигдор Либерман један од најзначајнијих политичара“, каже Јанковић у разговору за Спутњик.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*