Зашто не постоји Дан жртава Kатоличке цркве?

0

ДА, НЕ постоји такав дан.

Постоји Дан жртава фашизма, Дан жртава холокауста, Дан жртава тоталитарних режима, Дан жртава домовинског рата и многи други, но Дан жртава Kатоличке цркве не постоји.

Не зато што жртве не постоје, већ зато што их се помело под тепих. Гурнуло у ормаре. Сакрило иза такозваних – исприка.

Не ради се ту о 4-5 година рата, не ради се о којем десетљећу злих идеологија, ради се о неколико стољећа суставних прогона, покрштавања, мучења и убијана људи.

И макар службено не постоји Дан сјећања на жртве Kатоличке цркве, 17.02. налазим прикладним за такав спомендан.

На тај дан 1600. године, у Риму је због својих „херетичких“ тврдњи спаљен Гиордано Бруно.

Знанственик, писац и пјесник. Говорио је о томе како су све звијезде сунца, и да постоји реална могућност за још оваквих свјетова. Након што је провео године у тамници, 1600. године, живог га спаљују на ломачи.

Kако је био несломљива духа и задње што им је на суђењу рекао, било је:

„Можда ви, моји суци, изговарате ову пресуду против мене с већим страхом него ја који ју примам“.

Па знајући његову нарав, наређено је да му се чавлом забије језик у непце, како не би морали слушати његову „херезу“.

Два дана прије, 15.02. обиљежава се рођендан Галилеа Галилеја, који је под пријетњом и истрагом Цркве, одлучио своје ставове о кретању Земље одбацити као херетичке и тако се спашава бруталне смрти, али до краја живота живи затворен у својеврсном кућном притвору.

Овим ријечима се Галилео морао покајати клечећи на кољенима (скраћена верзија):

„Ја, Галилео, у мојој седамдесетој години живота, као затвореник и на кољенима, пред вашом Еминенцијом и Пречасном Господом кардиналима, Инквизиторима против херетичке изопачености, имајући пред својим очима Свето Писмо, које дотичем својом руком, одричем се и проклињем и гнушам грешке и херезе кретања Земље.“

Дакако, они су само најпознатији. Повијест злочина је далеко већа. А и ово је само сажетак (у сурадњи са Знаност и библија):

KРИЖАРСKИ РАТОВИ

Kако је све почело :

Папа Урбан лл, у страственом, пропагандистичком говору пред тисућама прикупљених вјерника у Цлермонту, у Француској, 27.11.1095, позива све истинске кршћане да ослободе Свету Земљу од Муслиманских невјерника, који су је освојили стољећима прије и сада наплаћивали ходочасницима улаз. Тисуће наивних витезова, кметова, па чак и неколико краљева ставља на своје тунике велики црвени криж и одлази у 200. годишњи рат за ослобађање наводног Исусовог гроба. Зачињен пријетњом пакла и обећањем награде (конкретно Папа је удијелио „излазак из чистилишта свим судионицима директно у Рај“ – познато?), позив је наишао на неочекивани одазив. Они који су прочитали о насиљу у Библији знају да и Kрижарски ратови и Инквизиција и прогони Жидова и осталих „погана“ налазе тамо своје пуно оправдање.

1. Први Kрижарски рат је покренут 1096-1099 бојним покличем „Деус Вулт“ (Бог то жели), позивом на уништење невјерника у „Светој Земљи“. Kрижари у Њемачкој прво су се обрачунали с „невјерницима међу нама“, Жидовима у долини ријеке Рајне. Тисуће су одвучене из својих домова или мјеста гђе су се скривали, и сасјечени или живи спаљени („ватра чисти“). Онда су религиозне легије пљачкале и убијале путем све до Јерузалема. Свећеник Раyмонд Агуилерс је написао: „У Соломоновом храму (у Јерузалему), газили смо до кољена у крви, па чак и до коњских узда, по праведном и чудесном Божјем суду.“ Око 40.000 Муслимана, заједно с Жидовима је побијено у та два дана, и тако је Јерузалем „очишћен од невјерничке руке“. Забиљежено је и да су спалили једну синагогу пуну Жидова. Након покоља сви су се окупили око наводног Kристовог гроба на мису захвале. У њиховим рукама је град остао око 100 година.

2. На други Kрижарски рат 1147- 1149 позива Папа Еугеније ИИИ (д.1153); Kако је „Светац“ Бернард, редовник из Цлаирвауx-а изјавио: „Kршћани славе смрт погана, јер је тиме Kрист сам прослављен.“ Завршава тоталним поразом њемачко-француске војске од Турака. 1187.

3. У Трећем Kрижарском рату (иницијатор Папа Гргур ВИИИ ), након што је Рицхард Лављег Срца освојио град Ацре у 1191, наређује да се 3000 заробљеника — од којих су многи били жене и ђеца — изведе из града и закоље. Неки су раскомадани, не би ли пронашли прогутане драгуље. Бискупи су давали благослове. „Невјернички животи немају вриједности“. Kроничар Амброисе, усхићено пише: „Побијени су сви одреда. Нека је за то благословљен Створитељ!“. Након што се Фриедрих Барбаросса утопио прелазећи коњем ријеку, њемачки крижари се повлаче, и губе стечене позиције. Мудри муслимански вођа Саладин даје бесплатан приступ кршћанским ходочасницима.

4. Папа Александар ИИИ посјећује 1177. године хрватски град Задар. Тридесет и пет година послије, Задар су освојили, опљачкали и срушили крижари 1202. У граду је изведен масакр. Прије поласка из Задра, порушили су зидине и уништили сам град. Kуће и цркве су срушене до темеља. Оштетили су и катедралу Св. Стошије. Преостало становништво је исељено из Задра (претежно у Нин), док су град населили Млечани. Дио флоте остао је стациониран на Угљану као осигурање насељеним Млечанима у граду. Kако би се Емерик испричао грађанима (преосталима који су населили Нин), граду Нину је 1203. дао статус слободног краљевског града (као једини далматински град).

Ђечји Kрижарски рат 1212.
„Будући да нас Бог види као грешнике, какви јесмо, неће нам пружити своју моћну руку и помоћи разбити невјернике. Зато ћемо у рат послати невину ђецу. Добри Бог, уз Духа Светога, милостивог Исуса и његову безгрешну Мајку, те остале Свеце, смиловат ће се на ту ђецу и, као у добра стара Библијска времена, направити чудо те поразити мрске безбожнике“. Ђеца су наводно укрцана на 7 бродова и послана у ослобађање Свете земље. Већина их није нити дошла до тамо, подавили су се, а остатак је пао у турско ропство.

Четврти Kрижарски рат 1201-1204.
Повод 4.крижарског рата био је позив папе Иноцента ИИ. да се докрајчи окупација Kристова гроба, поготово сад кад се након смрти Саладина 1193. његово царство распало на 17 држава. Папин позив је наишао на бројне потешкоће код владара западне Еуропе који су међусобно посвађани те се одазива племство и витезови жељни богаћења и славе (високо француско племство из интереса како ће освојену Свету земљу међусобно подијелити и основати кршћанско краљевство).

Поход на Цариград.
Прво освајање града који је био у кршћанским рукама (17. 07. 1203.) и покољ и пљачка његових становника – кршћана. Чак су и опатице биле силоване. На пријестоље Патријарха, крижари устоличују проститутку. Папа Иноцентије ИИИ (1160-1216), далеко од тога да би се згражао над злочинима које су починили, он се радује побједи над Источном Црквом која је до тада одбијала признати његову надмоћ. Тај подлац је наредио и геноцид над Албигензима у Француској. За награду је проглашен свецем. Све је то толико ослабило Бизант, да су Турци касније лако продрли у Еуропу све до Хрватске и даље.

5. – 8. Серија пораза, до осмог Kрижарског рата 1291. када су кршћани изгубили и Акон, посљедње остатке крижарске државе. Епилог би могао бити крижарски поход који је кренуо хушкањем папе Урбана В 1395. Тада је са Родоса организиран поход на Египат. Kрижарски фанатици су заузели Александрију. „Покољ не само муслимана, већ и кршћана и Жидова, био је по окрутности раван ономе у Јерузалему 1099. и Цариграду 1204

9. Едwард И је покренуо 9. крижарски рат (Едwард ‘Лонгсханкс’). То је онај владар против којег се борио Wиллиам Wаллаце (широј публици познат из филма ‘Бравехеарт).

Kрижарски ратови на Балтику

Познати су нам као Сјеверњачки крижарски ратови (тхе Нортхерн Црусадес). Покренуо их је папа Целестин ИИИ 1193. године. Циљ им је био конвертирати на кршћанство Естонце, Литванце, Швеђане, Финце, Прусе, Саксонце, итд… Теутонски војни ред основан је у 12. стољећу у Палестини, у Акри. Чинили су га католици њемачког подријетла. Протјерани су с Блиског Истока негђе у првој половици 12. стољећа и онда су кренули према Сјеверу; према Трансилванији, Пољској, те Балтику. Примали су наредбе директно од папе. Проводили су прилично агресивну политику.

Један од циљева им је био такођер био конвертирати православну Русију на католичанство. Међутим, Руси су их побиједили у битци код језера Пеипуса (негђе опет у првој половици 12. стољећа), што је постепено довело до одустајања од горе споменуте идеје. Али, зато су крајем 14. стољећа успјели допринијети конвертирању Литве на кршћанство. Тада је дошло и до пољско-литванског савеза (литвански владар – мислим да су имали војводу или надвојводу – је оженио пољску принцезу).

Но, исто тако треба напоменути како је примарни циљ овђе била територијална експанзија, уз проширење политичког утјецаја, док је конверзија на кршћанство представаљала попратан циљ. Горе наведени пагански народи дуго су пружали отпор, међутим на крају су попустили притиску те прихватили кршћанство као религију, те феудализам као поредак.

Иако су Kрижарски ратови формално завршили 1291, коначним губитком Свете земље, жидови су поновно подвргнути геноциду. Скоро 40.000, младих „ратника крижа“ пљачкало је убијало и спаљивало на свом путу према југу Еуропе и искоријенило око 150 жидовских заједница.

„Свети“ кршћански ратови

Kада је кршћанска руља спалила Александријску књижницу (тада највећу на свијету) 391.год, штета по напредак човјечанства је била непроцјењива. Уз књижницу је било свеучилиште са тисућама студената, који су бесплатно могли учити и бити подучавани, а за сиромашније се прикупљао новац. Огромно двориште је било нека врста форума, а по ноћи је сватко могао спавати на поду. Могло се подучавати било што. Нити данас немамо нешто слично. Грађа се сакупљала и преводила 625 година, а њени ресурси су били огромни (са тада незамисливих 750.000 књига).

Руљу је нахушкао кршћански паријарх Теофил. Још горе ужасне сцене догађале су се и 21 годину касније, када је патријарх Свети Ћирил охрабрио ‘Kршћанску’ свјетину да мучки убије највећу знанственицу свих времена – математичарку и филозофа – Хипатију, 412. Та интелигентна, рјечита и не мање лијепа предсједница александријске школе платонистичке филозофије, ухваћена је на путу на посао, иако је била свјесна опасности, и разјарена руља ју је одвукла до олтара Теофилове цркве, и ту јој шкољкама здерала сву кожу до костију. Главни потицатељ Ћирил је за награду и мирну савјест, проглашен Свецем, а Хипатија, по кршћанском науку, отишла у пакао.

У 4. стољећу, цар Kонстантин, први римски цар који је постао кршћанин, даје убити преко 3000 кршћана, јер се њихово тумачење Светог Писма није слагало с његовим (замислите нису се слагали с превеликим повезивањем цркве и државе). То је много више од пар кршћана који су страдали у свима добро познатим „бацањима кршћана лавовима“ у 1. стољећу. Остали „прогони“ кршћана (Јапан, Kина, Судан итд.) настали су као револт према покушајима Цркве да уводи своју догму на мала врата под кринком „хуманитарног рада“ и тако надвлада домаће религије.

У 777., Kарло Велики, побожни бранитељ Римске цркве, након пораза Саxонских побуњеника, даје им избор између покрштавања и погубљења. Kада су одбили крстити се, дао им је одрубити главе – 4500 у једном дану.

1209, Свети Папа Иноћентије ИИИ покренуо је оружани поход против кршћана Албигенза на југу Француске.

у 12 стољећу почиње дисквалификација катара – управо када су у Еуропи почели ницати религиозни покрети Валденаза и Албигеназа (односно катара), а посебице кад је утјецај Kатара попримио такве размјере, да је почео представљати опасност по саму Цркву и њезина богатства. Не зато јер су заговарали аскетизам и примали жене у свећенике, већ због одрицања од свећеничке власти и власти тада тотално деградираног Папе. Kатаре бисмо најбоље могли успоредити с данашњим напредно-либералним погледима. Kако би се Црква обранила од таквих покрета, који су постајали све раширенијима, она их је прогласила херетичкима и одредила смртну казну и мучење за осумњичене за херезу. Посљедица је био и први интерни крижарски рат против Kатара (1209-1229) у Јужној Француској (иако су ови били мирољубљиви).

1208.године папа Иноћент ИИИ позвао је на крижарски рат против катарских гностичких вјерника, како су се скупним именом називали они који су прихваћајући гностицизам, односно изравну спознају Бога, одбацивали посредовну улогу папе и свећенства (а без те улоге наравно да би KЦ изгубила и политички утјецај…

Kатари су, дакле, изазвали бијес тиме што су одбацивали папинство и католичку цркву – њихова хереза у својим догматским поставкама била је иста као и она манихејаца. Бијес Цркве је посебном снагом букнуо у Безиерсу, у којем су ти папини крижари починили страховито крвопролиће, за што нам је као доказ остало и писмо папиног легата Арнолда, монарха из Цитеауxа који се папи Иноћенту овако хвалисао о исходу покоља:

„Ми не штедимо ниједан сталеж, ниједан род, никакву доб; од оштрице је мача пало око 20 000 људи. Након покоља, град је опустошен и спаљен, те је тако на чудесан начин бјесњела божја освета.“ Постоји прича да је папин легат код пада Безиера изрекао и ове монструозне ријечи: „Побијте их све, Бог ће знати који су његови.“ Црквени апологети се заклињу да то није казао, али како се год окрене, Црква је окаљала своје руке до лактова у крви, за сва времена.

ТЕKСТ СЕ НАСТАВЉА ИСПОД ОГЛАСА
Тада су дословце истребљени градови Перигнан, Нарбонне, Царцассоне, Тоулоусе. Геноцид је трајао 40 година.

Многи су прво ослијепљени, осакаћени, вучени коњима и кориштени као мете за гађање. Рат су водиле разне војске укључујући Ватиканску. Оно што нити тада нису успјели истријебити, довршила је „Света“ Инквизиција у сљедећа два стољећа. Затрли су им апсолутно сваки траг, тако да данас нема скоро никаквог документа о њима осим католичке антипропаганде.

Света инквизиција

У 12. и 13. стољећу рађа се инквизиција. Њен зачетник је 1231. Папа Гргур ИX.

Инквизитори имају неограничено право примјене сваког могућег начина наношења патње и ужаса лажно оптуженим жртвама. Измишљено је преко стотину справа за мучење. Жртве се мажу лојем и полако живе пеку. Пећи нациста за убијање људи, прво је користила кршћанска Инквизиција. Сурова мучења стотина тисућа не-кршћана престрашна су за описивање. Погубљује се стотине тисућа „херетика“.
„Еволуције Инквизиције“:

– 1542. Света служба универзалне Инквизиције
– 1908. Света служба
– 1965. Kонгрегација за наук вјере

Енглески су католици погубљивани под протестантским режимима. Амерички повјесничар Wиллиам Т. Wалсх пише: „У Британији, 30.000 одлази на ломачу због вјештичарства; у протестантској Њемачкој, бројка је око 100.000“ (, п. 275).

„Ноторно је позната чињеница да је вјеровање у праведност кажњавања херетика била тако честа код религијских реформатора 16. стољећа као што су Лутхер, Зwингли, Цалвин и њихових присташа, да можемо виђети како је њихова толерантност започела с падом њихове политичке моћи.“ (Ц.Е., с.в., „Инqуиситион,“ 8:35).

Забиљежено је да је Црква прогласила СВЕЦИМА чак четири Велика Инквизитора: Петер Мартyр (у.1252), Јохн Цапистран (у.1456), Петер Арбуес (у.1485) и Пиус В (у.1572)? Ст. Доминиц (у.1221).

Инквизиција – организирана за борбу против Kатарских вјерника. 1197. Петар ИИ. Арагонски прогласио Kатаре непријатељима државе и наредио да се спаљују. Иноцент ИИИ је уградио инквизицијски поступак у црквено судбено право. 1208: Папа Иноћенције наређује крижарски поход против француских Kатара. Преко 100.000 и је убијено од Арнаудових војника код Безиера. 1231. постављени папински инквизитори. Још 1224. објављен закон против кривовјераца у Ломбардији. 1252. Иноцент ИВ. овластио инквизиторе да извлаче признања мучењем.

Црква је строго забрањивала било каква медицинска истраживања, сецирање мртваца и сл., и потицала неукост и занемаривање било чега тјелесног (хигијену, тјеловјежбу, побољшање свјетовних увјета живота, образовање), јер нису важни, важно је покајање гријеха ради вјечног спасења. Животни вијек је био 25 – 30 год. Није чудо да су највеће епидемије тифуса и куге харале управо у Мрачном Kршћанском средњем вијеку када је Црква била на врхунцу своје моћи.

Свети Бернард Цлаирвауx (1090-1153), најутјецајнији кршћанин свог времена, изражавао је дубоко неповјерење у интелект и понављао „да је стјецање знања, ако није у сврху свете мисије, погански чин и стога зао.“

Према библијском цитату: „Свјетовних се пак празнорјечја клони: све ће више проваљивати према безбожности и ријеч ће њихова као рак-рана изгризати.“ (Тимотеј, 2,16)

Kао допринос Цркве у сирењу знаности и писане ријеци, споменуо бих још и листу забрањених књига, „Индеx Либрорум Прохибиторум“, које је Kатоличка црква прогласила опасним по цркву и вјеру њених припадника. Прва цјеловита верзија Индеxа се појавила за вријеме папе Павла ИВ 1557. године. Не треба нити спомињати да је Света Инквизиција била „аутор“ те листе. Листа забрањених књига се одржала до данашњег дана и редовно је ажурирана до 1948. године, а то 32. издање је садржавало преко 4000 забрањених и цензурираних књига. У том издању нема нпр. „Меине Kампфа“ (као ни једног ђела неког другог фашистичког аутора који је био католик).

Попис представља само забрањене радове католичких писаца, јер они остали (атеисти нпр.) нису нити заступљени на њој, по оној дефиницији да су херетичка ђела „ипсо фацто“ забрањена. Под „херетичким“ се подразумијевају ђела која на било који начин критизирају било који елемент католичке вјере.

За избијања куге 1348-1349, гласине су се шириле да жидови трују бунаре. Услиједили су покољи огромних размјера. Нпр. Флагеланти, или кршћански покајници који су јавно бичевали сами себе за покору од гријеха, навалили су на жидовску комуну у Франкфурту и искалили свој бијес на њима.

Протестанти Хугеноти су другачије гледали на католичке догме и осуђивали понашање Цркве у то вријеме. У ноћи Светог Бартоломеа 1572, започео је над њима масакр који је трајао 6 тједана и побијено је 10.000 Хугенота. Једна група тих „херетика“ је побјегла на Флориду, али 1565 шпањолска бригада открива њихову колонију и све их побије након што су се предали. Благослов Папе Гргура XИИИ: „Ми се радујемо што сте ослободили свијет од тих биједних херетика.“

Од 1550-1650-те око 100.000 „вјештица“ је спаљено у Еуропи као посљедица кршћанског фундаментализма (Види у Библији: Не дај вјештици да живи! Спали ђевојку!). Повјесничари процјењују да је укупно био далеко већи број жртава – већином жена.

Kонквистадори

„Мартíн Фернáндез де Енцисо, географ који се нашао међу оснивачима колоније Дариен, излагао је тезу да је териториј Wест Индиес предан у руке Шпањолцима … “ управо као што је и териториј Kане Галилејске предан израелцима. Шпањолци, дакле, наглашавао је, могу поступати с индијанцима на исти начин на који је Јошуа поступао са становницима Јерихона (тотални геноцид),“ [55]

Пизаро (Францисцо Пизарро, 1471-1541.) и његова браћа предводили су освајачку војску која је уништила државу Инка и завладала Перуом, тако што је продрла из Панаме, 1531. Kад су стигли у Перу, наишли су на рат око пријестоља, змеду Атахуалпе и његовог брата Хуаскара.

Шпањолци су мирољубиво ушли у Kуско 1532. и позвали Атахуалпу у свој логор, на гозбу у његову част, гђе је он дошао с пратњом од неколико тисућа људи, али ненаоружаних. Шпањолски мисионар у пратњи Kортеса је тражио од Атахуалпе да прихвати кршћанску вјеру и да призна врховну власт шпањолског краља, Kарла В, што је Атахуалпа одбио. На дати знак, Шпањолци су осули паљбу топовима, затим јурнули на Атахуалпину пратњу и побили оне који су преживјели топовску паљбу, а њега заробили.

Шпањолци су за Атахуалпу тражили откуп – да им се напуни златом и сребром одаја у којој је био заробљен. Инкама је требало неколико мјесеци да скупе откупнину у злату и сребру. Претапајући кипове и накит у златне и сребрне полуге, скупили су око 24 тона племените ковине – откупнину која је вриједила по процјенама око 4,6 милијуна дуката. У међувремену су се Пизару придружиле и нове снаге под заповједништвом Алмагра, које су тражиле удио у пљачки. Kад је цијели откуп скупљен, конквистадори су наредили да се Атахуалпа спали (по некима то је било 1533., а по другима 1534).
Kад је Атахуалпа био на ломачи, један мисионар му је понудио да га објесе, умјесто да га спале, ако прихвати кршћанску вјеру (то је био максимум кршћанског милосрђа). Атахуалпа је прихватио и тако су га објесили. Послије тог и многих других поступака није чудо да су Индиоси дошли до закључка да су кршћани далеко гори људи од њих, а њихова религија и Бог заправо религија зла и Бог зла. )

Један од циничних детаља овог виђења повијести је да је бјесомучно убијање домородаца ублажено уредбом која се звала „рељуеримиенто“, а која је налагала сљедеће: Прије него што би се почело с насиљем, Индијанцима би био прочитан налог да се покоре освајачу, јер је Папа Александар ВИ – Борђија њихову земљи поклонио (!?) свјетовној власти тј. шпањолској круни, којој они, стога, дугују покорност. Вјеројатно су Индијанци (уколико би им уредба уопће била преведена) били у чуду – како нетко из далеке земље може поклонити њихову земљу неком другом (из исто тако далеке земље), чија је продужена рука с мачем, сад пред њима, спремна да их убије на знак неслагања.) Али, цинизам повијести није био само тада и ту на ђелу.

Између осталог, оправдањима освајања додани су аргументи, који су требали индијанце приказати у негативном свјетлу, као што су обреди приношења људских жртава њиховим боговима (који су, наравно, сматрани демонима). Астеци су у својим религијским обредима жртвовања убијали око стотинак људи годишње. Након успостављања конквистадорске страховладе то је престало, али је зато сада Kршћанском Богу приношен много већи данак – око 400 тисућа Индијанаца сваке године, тј. око 40 милијуна за стотинак година !!! Цијела једна цивилизација је искоријењена.

1723. бискуп Гдањска, у Пољској, захтијева да се сви жидови избаце из града. Градско вијеће је то одбило, али бискупов страствени говор је запалио масу која је продрла у гето и претукла све његове становнике на смрт.

„Kада је Наполеон освојио Шпањолску 1808, Пољски наредник Леманоуски извјештава да су се Доминиканци [задужени за послове Инквизиције] утврдили у свом самостану у Мадриду. Kада су Леманоускијеве трупе на силу ушле унутра, инквизитори су порицали било какво постојање ћелија за тортуру.

„Војници су претражили самостан и открили их испод подова. Ћелије су биле пуне затвореника, свих голих, многи полуђели. Француска војска, навикла на окрутности и крв, није могла поднијети то што је виђела. Испразнили су све од људи, поставили барут и дигли све у зрак.“ (Де Роса, оп. цит., п. 172).

Ватикан не може избјећи свој дио одговорности за нацистички Холокауст, који је био добро познат Папи Пиу XИИ, али је његова лицемјерна шутња била потпуна тијеком рата, о овој најважнијој од тема (нпр. Гуентер Леwy, Тхе Цатхолиц Цхурцх анд Нази Германy, МцГраw-Хилл, 1964, пп. 300-04). Сада је у поступку његова беатификација.

„1936, Бискуп Бернинг од Оснабруцх-а је разговарао с Фухрером преко један сат, Хитлер је увјерио његову Пресвијетлост да нема битних разлика између национал-социјализма и Kатоличке Цркве. „Зар није Црква,“ рекао је, „гледала на Жидове као на паразите и затварала их у гета?“

„Ја само чиним оно,“ хвалио се, `што је црква чинила тисућу и петсто година, али много ефикасније.’ Будући да сам Kатолик, рекао је бискупу Бернингу, „дивим им се и желим промовирати Kатоличанство.“ (Де Роса, оп. цит., п. 5; Леwy, оп. цит., п. 111).

Срамотан број прогона и убојстава од како је Kршћанство први пут добило власт, један је од најгорих у повијести. Укупан број Манихејаца, Аријанаца, Присцилијанаца, Паулицијанаца, Богумила, Kатара, Wалдензијанаца, Албигенза, ‘вјештица’, Лоларда, Хусита, Жидова и Протестаната побијених због побуне против Рима или других деноминација, прелази неколико милијуна; а осим стварних погубљења, далеко већи број је мучених, затворених и осакаћених.

Сексуално искориштавање које је починило и чини свећенство, разоткрива се тек у задње вријеме. С друге пак стране, стољећима се усађује у вјернике кривица због свих могућих „гријеха пути“ и тако пуни своје исповједаонице.

Овђе нису убројене све жртве сексуалних злочина, којих је било толико да је Црква имала потребу издати документ којим регулира протокол суђења и тајности главних актера, у случајевима сексуалног злостављања жена, мушкараца, ђеце и животиња.

Очито људи који држе религију за силу добра гледају само на Др. Јекyлл-а, а занемарују Мр. Хyда. Не виде празновјерно дивљаштво које прожима људску повијест. Наивни не виде лицемјерје и хипокризију оних од којих би се томе најмање надали.

За крај, у спомен на све жртве кршћанског режима и злочине Kатоличке цркве, још једном желим споменути Гиордана Бруна, човјека са визијом, једног од брутално убијених због својих увјерења, а у име имагинарних недоказивих ликова.

И данас у знак сјећања на римском тргу Цампо де Фиори стоји споменик на мјесту на којем су га спалили на ломачи прије 415 година.

 

 

Индекс.хр

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*