Zoran Grbić: Lepi Grom i Kukavica protiv Rokoa i Ane (ne Brnabić)

0

Nakon svih potresa kroz koje je Srbija prošla u protekle tri decenije, ko je mogao da zamisli da će doći dan kad je vlada mogla da padne zbog jedne gej slikovnice? Ljudi su ovde ginuli na ulicama u demonstracijama protiv vlade, tučeni od policije u bezuspešnim pokušajima da promene razne politike koje su ovde vođene, odvođeni su u zatvor, prekidane im karijere…

Danas očigledno živimo u mirnim vremenima – vlada je mogla da padne zbog jedne obične šarene knjige za decu, o životima Rokoa i Ane.

Premijerkin “najteži dan“ je ipak prošao, ponuđena ostavka je odbijena i otvorena gej propaganda sad može da se nastavi među predškolskim naraštajem. Što ne znači da pred vladu nisu bili stavljeni i drugi, ništa manje teški problemi.

 

Otprilike u isto vreme, i pored uvek budnih čuvara morala, u radnu svesku za peti razred su se nekako na prevaru provukla dva stiha estradne umetnice Cece. Što je naravno, u nedostatku drugih problema, odmah alarmiralo čitavu javnost, pa je Ceca (Marina Tucaković zapravo) ekspresno izbačena iz sveske. Na stranu sad to što je praksa pojavljivanja sličnih tekstova u školama na zapadu sasvim uobičajena, i na stranu i to što je odmah pored Cecinih stihova stajala i dubokosmislena nežna lirika Bore Đorđevića: “Avionu, slomiću ti krila, da ne letiš, ona bi tu bila“. Ona ostaje, vlada je odredila da je to umetnost.

Ali avaj, taman kad smo svi pomislili kako je uspešan posao vlade završen, pojavio se novi izazov. Na najmlađe Srbije, one kojima su namenjene samo vesele šarene gej slikovnice, opet je drsko nasrnula Ceca. U zbirci zadataka iz književnosti našli su se stihovi pesme “Kukavica“, Marine Tucaković. I pored toga što su se dežurni čuvari umetnosti, etike i morala našli u niskom startu, sve nas su ubrzo umirili iz Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Ceca ipak nije bila tu da bi zavela mlade naraštaje, zatrovala ih šundom i odvela na pogrešan put turbe-folka, nego su njeni stihovi upotrebljeni samo da bi se deci pokazalo kako ne treba.

Odmah pored reči koje ona peva, stajali su stihovi jednog od najvećih umetnika i pesnika sa ovih prostora, Zorana Kostića, Lepog Partibrejkers Caneta. Od dece se tražilo da u stihovima prepoznaju naknadno sugerisane poruke i tvrdnje, i da na osnovu datih odgovora prepoznaju pesmu koja “zadovoljava kriterijume umetničkog dela“. Nije toliko problem što su te sugerisane poruke zapravo učitavanja autora udžbenika i “navođenje svedoka“ (đaka) da veruju u isto ono što i autori vide. Pravo pitanje je odakle im uopšte ideja da je određivanje umetnosti tako lako, i kako je to uopšte moguće na taj isključiv način, poređenjem dve potpuno suprotne stilistike.

Kakve god da su, sve četiri pomenute pesme iz udžbenika su za decu neuporedivo bolje od slikovnice o avanturama Rokoa i Ane. Umesto što brani gej populaciju od ministra Nenada Popovića, premijerka Ana Brnabić bi morala da prethodno brani Ustav Srbije, u kome stoji jasna definicija braka. Sve ono što je van te definicije, a javno se promoviše kao brak, automatski je protivustavno. Ako je premijerka zaboravila, Ustav je ona knjižica sa kojom bi svi trebalo da se saglasimo. Nije tako velika, ali je svakako značajnija od slikovnice koju ona brani.

Ajmo sad svi zajedno, onu umetničku, od Lepog Caneta: “Marijo, Majko Božija, da li vidiš šta rade sa tvojom decom?“.

Zoran Grbić, Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

*